Jelena Trifunović je skrenula je pažnju rukometne javnosti i pre nego što je sa nepunih 17 godina postala prvi strelac Super lige Srbije na polusezoni. A tek kada na je 11 utakmica postigla i 107 golova, onda to nikako nije moglo da prodje neprimećeno. I prošle sezone je bilo tako. Prvi strelac Prve lige. Glavni krivac za plasman njene Vrnjačke Banje u najviši rang takmičenja. Jelena je rodjena je 4. avgusta 1991. godine i do sada je tri puta proglašavana za najbolju sportistkinju svog grada, inače najpoznatije Banje u Srbiji. I igre kadetske reprezentacije Srbije vrtele su se upravo oko njenog učinka. Sa svojim drugaricama iz reprezentacije sada nosi imidž talentovane rukometašice čije vreme tek dolazi.
Golovima si iza sebe ostavila mnoge poznatije i iskusnije igračice, a kada je prvi strelac Super lige uopšte počeo da igra rukomet? -Pre šest godina. Prvo sam trenirala koš arku, a na rukomet sam otišla na nagovor oca, bivšeg rukometaša, sada menadžera u klubu. Rekao mi je da odem samo na jedan trening i vidim kako to sve izgleda. Znao je da mi je na košarci bilo dosadno jer smo samo trenirali bez igranja utakmica. Na rukometnom treningu nikad nije dosadno.
Igre u dresu kluba donele su ti status kadetske reprezentativke. Koje utakmice u dresu Srbije nećeš zaboraviti?
-Najjači utisak nosim sa debija na trofeju Beograda 2006. To se igralo negde u septembu. Dobile smo nevidjene batine od Crnogorki, ali smo ih ipak pobedile! A učestvovali smo mi, Crna Gora i reprezentacija Beograda, čini mi se. Pamtim i utakmicu sa Danskom na kadetskim kvalifilkacijama za Evropsko prvenstvo. Bilo je nerešeno, šutirala sam penal i pogodila stativu, a onda su nam u zadnjoj sekundi dali gol. Sa Danskom smo se ponovo sreli, ali na EP u utakmici za peto mesto. Tada je takodje bilo nerešeno, ali smo ih pobedili u produžetcima kada sam od naših šest golova ja dala pet.
To EP u Slovačkoj ste odlično odigrali, ali izgubili ste od Španije u utakmici koja je odlučila polufinalistu. Kako je to izgledalo?
- Pre neki dan sam gledala tu utakmicu! Nismo mogle da se sastavimo. Odbranu smo katastrofa igrale, a u napadu smo im bacale lopte u ruke. Nisu bolje od nas, kada bi ponovo igrale u istim sastavima pobedile bi ih.
Bila si treći strelac EP. Koliko ti je to donelo na planu samopouzdanja?
- Pa jeste, dosta. Kada gledam sada te utakmice vidim koliko ima razlike u mojoj igri tada i sada. Iako nije prošlo ni godinu dana primećuje se razlika.
Posle kadetske, sledi juniorska selekcija?
-Nemam zvaničnu utakmicu za juniorke. Bila sam samo na pripremama sad u decembru, na okupljanju u Vrnjačkoj Banji.
Onda ima vremena za juniorke, a imaš li uzora, neku igračicu koju voliš da gledaš na terenu?
-Ranije mi se svidjalo kako igraju Bojana Popović i Andrijana Budimir, ali sada je to igra Anite Gerbicz. Šta reći osim da ekstra igra.
Kad si već pomenula Anitu Gerbicz, pratiš li Ligu šampiona?
- Ponekad. Kada uhvatim neku utakmicu na tv-u. Volim Djer, ali nikad ne navijam za jedan tim. Kad gledam utakmicu navijam za obe ekipe(smeh).
Vrnjačka Banja je novajlija u društvu najboljih, a svrstana je u jednog od favorita. Kakve su ambicije u nastavku prvenstva?
- Očekujem borbu za sam vrh tabele. Imamo kvaliteta za tako nešto. Banja može više od petog mesta, definitivno. Spremamo se za nastavak prvenstva, treniramo od osmog januara. Došle su i dve nove igračice iz Nopala. Srednji bek Nada Pavlov i desni bek Olivera Stojković. Nema baš neke drastično velike razlike izmedju takmičenja u Super i Prvoj ligi. Samo ovde ima više boljih ekipa. Prošle sezone smo u 22 utakmice imale isto toliko pobeda, to ovde sada ne može da uradi ni jedna ekipa.
Pobedili ste šampionsku ekipu Knjaz Miloša, možete li da pobedite i vodeći dvojac, Kikindu i Naisu?
- Verujem da možemo. Utakmicu protiv Kikinde smo imali dobijenu, ali smo na kraju ispaštali zbog naših grešaka. Izgubili smo pred sam kraj. Jedino nas je Naisa dobila sa većom razlikom od dva- tri gola, ali mi nikad gore nismo igrali nego na toj utakmici. I sa tako lošom igrom je na poluvremenu bilo samo plus jedan za njih.
Koju utakmicu niste smeli da izgubite?
- Protiv Radničkog Petrola, u Beogradu. Ne da nismo smeli, nego nismo trebali. Nismo igrali u odbrani kako umemo, a u napadu je bilo katastrofalno. Pogadjali smo golmana više nego što je trebalo(smeh). Posle smo se vratili, ali nismo izdržali do kraja.
Ko su po tvom mišljenju najbolje igračice lige po pozicijama?
-Levo krilo je Jovana Bartošić, desno Kaća Krpež. Pivoti Kristina Stamatović i Biljana Balać. Golmani Zlata Paplacko i Jasmina Guteša. Na levog beka bih stavila Ivu Pokrajac i Dunju Tasić,a na srednjeg Sanju Damjanović. Najbolji desni bekovi su Dijana Števin i Marina Dmitrović. Ne mogu svih ni da se setim.
Neki detalj sa utakmice kog se rado sećaš?
-Sećam se da smo igrali sa Naisom. Bilo je nerešeno i ostalo je samo toliko vremena da se izvede deveterac za nas. Dala sam gol kroz ruke igračica, u golmanov bliži ugao. Ne znam kako, znam da sam pala, ali i da je lopta završila u golu(smeh).
Igraš na poziciji levog beka. Osim šuta, šta je tvoj najveći kvalitet i uopšte kvalitet Vrnjačke Banje?
- Sportski duh. Zanimaju me samo pobede i moj cilj su uvek pobede! A našu ekipu karakterišu želja, volja i upornost. Tu je naravno i dobra atmosfera medju svim igračicama. Takvu atmosferu bi trebao da ima svaki klub. Što se moje igre tiče, svesna sam da još uvek učim. Od svakog trenera sa kojim sam radila, naučila sam ponešto, ali i dalje moram puno da radim na svojoj igri.
Radiš i na svom obrazovanju?
-Idem u drugi razred Gimnazije, opšti smer. Ne zapostavljam školu, ali ni rukomet ne trpi zbog škole. Sve može dobro da se uklopi. Omiljeni predmet mi je fizika, samo bez zadataka.
Da li bi promenila sredinu, prešla u neki drugi klub u Srbiji?
-Ne. Banja je na istom nivou kao i svi ostali bolji klubovi u zemlji. Sada ne bih nigde otišla, za kasnije ne znam. Sada mi je cilj da idem na bolje, a ne da stojim u mestu ili da padam. Za dalje ćemo da vidimo...
I mi ćemo da vidimo. Samo, sada još čvršće verujemo da će Jelena u godinama koje dolaze uspeti da svoj neosporan talenat pretvori u veliki kvalitet. To joj želimo od sveg srca, baš kao i puno sreće u nastavku sezone.
ZORICA RADOJKOVIĆ
Bookmark/Search this post with:
Delicious
StumbleUpon
Facebook
Google
Technorati
Sezoni je konačno kraj. Iako se ona klupska završila pre mesec dana, reprezentativna, ona koja više zanima običan svet, na izmaku je, a tako i naše novinarske snage. Od „smrti rukometa“, toliko se toga nagomilalo za priču i analizu da je najbolje da izvučemo samo neke poente i ostavimo zaboravnoj istoriji da da sud o svemu. Prvo, istraživanje koje smo radili o posećenosti rukometnih sajtova na Webu, obradovalo je sve ljude kojima je BH na srcu i u bookmarku. Da ne kukamo više, kako nema para, sponzora i oglašivača, mogu da zaključim da onaj ko u u "zemlji seljaka na brdovitom Balkanu" radi nešto na internetu, i ne radi za novac, već za statistiku. A kada je već tako, biti 26. na svetu ili ono što bolje zvuči, sedmi sajt koji se bavi proizvodnjom rukometnih informacija na planeti, zvuči jako dobro i predstavlja veliku satisfakciju za našu malu redakciju i dokaz da je sve što smo radili tokom ovih 28 meseci, vredelo. Zato u iščekivanju virtualnog „Ujka Sema“, hvala, pre svega mojoj porodici i "boljoj polovini" BH-a, Zoki Radojković, a zatim i svima onima koji su u ove dve godine pisali sa nama (Kristina, Aleksandra, Borjan, Darko, itd), došaptavali, bodrili kada je bilo teško, slali informacije i želeli nam dobro, verujući da radimo dobro.
Pošalji novi komentar