Sezoni je konačno kraj. Iako se ona klupska završila pre mesec dana, reprezentativna, ona koja više zanima običan svet, na izmaku je, a tako i naše novinarske snage. Od „smrti rukometa“, toliko se toga nagomilalo za priču i analizu da je najbolje da izvučemo samo neke poente i ostavimo zaboravnoj istoriji da da sud o svemu. Prvo, istraživanje koje smo radili o posećenosti rukometnih sajtova na Webu, obradovalo je sve ljude kojima je BH na srcu i u bookmarku. Da ne kukamo više, kako nema para, sponzora i oglašivača, mogu da zaključim da onaj ko u u "zemlji seljaka na brdovitom Balkanu" radi nešto na internetu, i ne radi za novac, već za statistiku. A kada je već tako, biti 26. na svetu ili ono što bolje zvuči, sedmi sajt koji se bavi proizvodnjom rukometnih informacija na planeti, zvuči jako dobro i predstavlja veliku satisfakciju za našu malu redakciju i dokaz da je sve što smo radili tokom ovih 28 meseci, vredelo.  Zato u iščekivanju virtualnog „Ujka Sema“, hvala, pre svega mojoj porodici i "boljoj polovini" BH-a, Zoki Radojković, a zatim i svima onima koji su u ove dve godine pisali sa nama (Kristina, Aleksandra, Borjan, Darko, itd), došaptavali, bodrili kada je bilo teško, slali informacije i želeli nam dobro, verujući da radimo dobro.