Rukometna fabrika - "Jugović Unimet" Kać

Poštujući princip da se pozitivni primeri u našem sportu trebaju isticati, kako bi po ugledu na njih bilo još pozitivnijih, na početku ove naše priče pokušaćemo da odgovorimo na nekoliko pitanja. Kako to da jedno malo mesto u Vojvodini sa 15000 stanovnika od 1984. godine, još iz vremena bivše Jugoslavije, kada je konkurencija bila vrhunska, suvereno čuva svoj prvoligaški status? Zar je moguće da u zadnjih petnaest godina u tako maloj sredini nastanu ili se afirmišu imena poput Škrbića, Šterbika, Nenada Peruničića, braće Krivokapić, Vujadinovića, Dodera, Verkića, a danas Markovića i Prodanovića? U čemu je čarobna formula? Ima li je uopšte?

Ono što znamo je da svaki Kaćanin ponosno izgovara ime "Jugović". To nije sredina u kojoj ljubav i mržnju prema klubu određuju namrgođeni treneri ili trenutna pozicija na tabeli. Ljubav prema klubu je konstanta, zato je valjda i niska uspeha neprekinuta evo već treću deceniju. Sportista, bio on trener ili igrač, koji dođe sa strane, lako se uklopi u kaćku sredinu, jer ubrzo nauči, gde je, kako treba da se odnosi prema dresu, publici koja je izuzetno "obrazovana" i varoši koja svim srcem stoji uz svoj klub. To je sistem koji daje rezultate iz godine u godinu. Rezultati su odlični i njih Kaćani sa ponosom ističu. Kać je najmanje mesto u Evropi koje može da se podiči osvajanjem jednog evropskog kupa, "Challenge Cupa" 2001. godine! Dete "Jugovića" je Arpad Šterbik, najbolji golman na svetu. Dragan Škrbić je svoj uzlet imao baš u Kaću, pre nego što je otišao u bogatije sredine i postao najbolji igrač sveta. U Jugoviću se afirmisao i Nenad Peruničić, do pre par godina najbolji šuter na svetu. Državni reprezentativci u raznim selekcijama broje se na desetine. "Fabrika" je napravljena 2000. godine i zove se "Svetosavski dom" sa 2000 sedišta. Kao zalog za sadašnjost i budućnost. Sadašnjost je borba za Kup Srbije i mesto koje vodi u Evropu. Budućnost dolazi sa "kaćkim vrtićem" koji već sada igra u seniorskoj konkurenciji.

Razgovaramo sa trenerom "Jugovića" Vladanom Jordovićem - Jordom, stručnjakom koji se dokazao u pravim rukometnim sredinama, Aleksandrovcu, Vrbasu i evo danas, Kaću. Iza njega stoji i rad sa olimpijskom selekcijom Srbije.

Gospodine Jordoviću, kako ocenjujete aktuelnu sezonu? Da li ste zadovoljni rezultatima?

- Za sada imamo razloga za zadovoljstvo. Kao klub, imamo dva cilja koja treba paralelno ostvarivati. Što bolji takmičarski rezultat i istovremeno davanje šanse mladim igračima, koji trebaju biti nosioci igre u budućnosti. S obzirom na publiku u Kaću, koja izuzetno dobro poznaje rukomet, mora se voditi računa i o nivou, kvalitetu i prepoznatljivosti igre.

Jugović ponovo igra sa "vrtićem". Jel to neka rukometna kletva ili je to rezultat planskog rada?

- To je suštinsko opredeljenje rukovodstva kluba na čelu sa gospodinom Kunovcem, vlasnikom firme Unimet, koja je naš sponzor. Naravno, ono je nastalo i kao posledica velikog odliva igrača iz naše lige. Ipak, plasirali smo se na finalni turnir nacionalnog Kupa i u vrhu smo tabele, tako da je to dokaz da se i sa "vrtićem" može puno. U svakom slučaju, vrebamo svoju šansu za izlazak u Evropu, što bi bio pravi sportski podvig.

Koliko mladih reprezentativaca imate u klubu?

- Tu su Marković i Prodanović, kao "A" reprezentativci i standarni članovi juniorske reprezentacije. Jošić i Babić su na širem spisku juniorske reprezentacije, a Krsmančić, Stejin i Travar su kadetski reprezentativci.

U rukometnoj javnosti, svojim igrama sve veću pažnju zaslužuje mladi Krsmančić?

- Krsmančić je 89� godište. Polivalentan igrač. Može da odigra na nekoliko mesta u odbrani, i kao srednji i levi bek u napadu. Dobio je šansu, iskoristio je i biće jedan od nosilaca igre kluba u sezonama koje dolaze.

Kako regrutujete talentovanu decu? Da li je proces selekcije baziran na psihofizičkim testovima ili se primenjuje princip masovnosti?

- Osnovu svake generacije čine deca iz Kaća i okoline, a sve više je klinaca iz Novog Sada. U zavisnosti od potrebe, kasnije vršimo doselekciju na pozicijama na kojima smo deficitarni i momke dovodimo iz čitave države. U periodu opredeljivanja dece za sport, više vodimo računa o masovnosti, a tek onda u skladu sa uzrastom, deca ulaze u sistem testiranja, praćenja i takmičenja.

Koliko klinaca ukupno trči za loptom u "Jugoviću"?

- Imamo selekcije od 90. do 97. godišta, ukupno oko 200 dečaka.

Vaši kadeti su drugi u Srbiji. Da li insistirate na rezultatima u mlađim kategorijama?

- Naše 1988. godište je bilo pionirski prvak države. Nekada smo igrače iz kadetskog sastava usmeravali u "Jugović 2" koji se takmičio u seniorskoj konkurenciji. Sada momke šaljemo na pozajmicu u druge klubove, ali razmišljamo o povratku na stari, oprobani recept. Naš primarni cilj je stvaranje igrača za seniorski sastav, a rezultati su nešto što sa mladima ne treba juriti po svaku cenu.

Koliko trenera radi u klubu i kakve uslove za rad imate?

- U klubu rade tri trenera i pomažu im igrači seniorskog uzrasta koji se školuju za trenere i vide sebe u tom pozivu nakon završene igračke karijere. Naš klub se može pohvaliti sjajnim uslovima za rad, možda i najboljim u državi, samim tim što imamo svoju dvoranu koja nam je čitav dan na raspolaganju i nemamo problema sa terminima, rekvizitima i sličnim organizacionim problemima.

Po čemu je to "kaćka škola" prepoznatljiva? Na čemu se insistira u radu sa mladim rukometašima?

- Sa decom dosta radimo individualno ili u malim grupama, najtalentovanije izdvajamo i konstantno ih uključujemo u rad i takmičarske aktivnosti starije generacije. Puno pažnje poklanjamo radu na tehnici, a u starijim dobnim uzrastima, na fizičkoj pripremi i izgradnji tela.

Znamo da se za Kać kaže da je "rukometno selo". Kako je živeti i raditi u takvoj sredini?

- Za mene je to jedno sjajno iskustvo. Klub je sjajno organizovan i čitavo mesto živi za rukomet. Za mene je neverovatan doživljaj da su navijači i prijatelji kluba posle prošlogodišnje pobede nad šampionskim sastavom ''Vojvodine'' palili vatromet! Morate se dokazivati iz dana u dan, improvizacija ne prolazi, jer ovi ljudi gledaju naikvalitetniju ligu skoro tri decenije. Sve je jasno kada pogledate samo igračka imena koja su nosila dres �Jugovića�.

Poznati ste kao trener koji je puno radio sa mladima u klubovima koje je vodio. Kako vaspitati mladog igrača u doba uništenog sistema vrednosti i kako uticati na njega da izgradi pozitivan odnos prema sportu, svojim ambicijama, protivnicima, slavi?

- Potrebno je mnogo pažnje posvetiti igračima, puno vremena pričati sa njima
postavljati im visoke ciljeve i nalaziti pozitivne uzore. Uvek sam igrače vaspitavao i učio ih da su sportisti vitezovi savremenog doba. Ne smemo ih učiti samo rukometnoj veštini. U svakom klubu sam uspevao da postavim jedan sistem rada sa mladim igračima, mnogi od njih su već napravili zavidne karijere i naravno da me to kao trenera ispunjava posebnom vrstom zadovoljstva.

Uvek je Vojvodina prednjačila u rukometnim centrima koji su izbacivali mlade igrače. Kako vam se čini situacija danas? Ima li nade za srpski rukomet?

- Ovo pitanje iziskuje kompleksan odgovor. Bez sistematskog i ozbiljnog rada sa mladima sigurno je da budućnosti nema. Ono što mene brine je da prateći decu koja se opredeljuju za rukomet i upoređujući ih sa generacijama sa kojima sam radio ranijih godina u klubu, kampovima, reprezentaciji, uočavam da deca sa najboljim motoričkim predispozicijama odlaze na druge sportove. Jednostavno, izgubili smo medijsku i rezultatsku bitku sa drugim sportovima.

Da, a uz to ide i onaj efekat, gde ambiciozni roditelji šalju decu na sportove, koji donose finansijsko blagostanje?

- Problem novca je evidentan i klubovi su prinuđeni da se dovijaju da bi opstali. Problem sa roditeljima je produkt vremena u kom živimo.

Da li bi mozda u tom preživljavanju pomoglo nesto što bi rukomet više komercijalizovalo, kao na primer, neki vid "balkanske lige" sa tržišnim potencijalom?

- Posmatrajući iskustva iz okoline, mislim da će prolaskom tranzicije i usvajanjem novog Zakona o sportu doći i bolji dani za naš sport. Bilo je i praktičnih pokušaja i puno razgovora na tu temu. Ovo je jedan od "najrukometnijih" regiona u svetu i takva liga bi bila jaka i interesantna. Košarka je tu ligu već podigla na visok nivo, u fudbalu postoji inicijativa. Siguran sam da bi bila pravi potez i za rukomet. Evo, i ovaj sajt je još jedna potvrda mojih reči. Izazvao je veliko interesovanje.

Sajt ste već pogledali. Rečenica koju čujemo ovih dana �konačno da se neko setio rukometa�, ume da zaboli prave zaljubljenike u rukomet. Kako ocenjujete početak?

- Izuzetno sam zadovoljan, naravno i raspoložen za svaki vid saradnje. Mislim da će i trenerski kutak zaživeti i pomoći da se uspostave kontakti, razmene iskustva, zašto ne, otvori i neka diskusija, stručna debata.

Gospodine Jordoviću, hvala Vam puno na saradnji.

Hvala i vama i pozdrav svima onima kojima je rukomet u srcu!

Žika Bogdanović