Selektor Srbije, Jovica Cvetković : Došao sam nešto da stvorim! (prvi deo)

Okupljanje reprezentacije Srbije zbog mečeva pretkvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Hrvatskoj sledeće godine, iskoristili smo da obavimo jedan opširan razgovor sa selektorom Srbije, Jovicom Cvetkovićem. Kao uvek do sada, vruća selektorska klupa je predmet kritika, a selektorski rad izaziva raznorazne emocije, koje kod srpske rukometne javnosti nikada ne jenjavaju. Srpski reprezentativni rukomet nikada nije bio slabije rangiran na međunarodnoj lestvici. Ipak, neki novi klinci bude nadu u svetliju budućnost. Gde smo sada i gde ćemo biti do Londona 2012. godine? Na sva ova pitanja, odgovore smo potražili od selektora Cvetkovića.

Prošlo je godinu i malo više od kako ste selektor Srbije. Kako ocenjujete svoj dosadašnji rad? Da li ste zadovoljni?

- Došao sam u septembru 2006. i zatekao rasulo. Bili smo u situaciji da je većina igrača bila iz Crne Gore. Zašto je to tako, ja ne znam. Ali sada vreme može da pokaže, gledajući ovaj sastav, koji je 18 meseci zajedno, njegov kvalitet i perspektivu, možemo doći do zaključka, kako se radilo. Igrači koji danas nose reprezentaciju, bili su vrlo malo ili uopšte nisu bili zastupljeni u godinama iza. Mnogi su izgubili ono najdragocenije vreme od 20 do 25 godine, a ako znamo da su kvalitetni i da nas svi u svetu svrstavaju u jednu od najperspektivnijih reprezentacija, dolazimo do zaključka da nas je neko unazadio? Međutim, izgleda da u našem sportu nema nikakve odgovornosti, jer ne sme da se dogodi da nešto vredno propadne. Mora da se zaštiti. Izuzetno sam zadovoljan prethodnim periodom. Dosta smo uradili kada je u pitanju formiranje nove reprezentacije. Uslovi nisu bili adekvatni. Odmah po forrmiranju, morali smo da igramo Svetski kup sa najjačim selekcijama na svetu. Nismo imali vremena za selektiranje, ali smo se snašli u okviru onoga što smo imali. Uporedo smo razmišljali o budućnosti.

Oformili ste stručni štab u kome se nalaze treneri koji imaju iskustva u radu sa mladim igračima?

- Ivić je selektor juniora, Jordović selektor kadeta. Nama je cilj da taj rad dovedemo na visok nivo, obučimo mlade igrače i stvorimo što više njih za „A“ selekciju. Svi treneri koji mogu da pomognu, a pokažu da vrede, biće zastupljeni, dok sam ja selektor. Oformljena je perspektivna juniorska reprezentacija. Kroz to formiranje, videli smo gde smo grešili u prošlosti, jer imamo juniore koji nisu bili kadeti. Nema prevare u sportu, vreme sve pokaže. Moramo da svedemo propuste na minimum. Mi smo mala zemlja. Jugoslavija je imala 22 miliona stanovnika, šest republika, kvalitetniji rad, širu bazu. Ovo je novije vreme, koje je donelo mnogo nemaštine. Sport je osiromašio, ne samo rukomet. Izgubili smo rejting. Zaostavština je nikakva.

Kako navići ljude na to? Kako jedan prosečan ljubitelj sporta, koji je vas gledao kako osvajate medalje, sada da prihvati tu „novu realnost“, po kojoj je uspeh i da se plasiramo na veliko takmičenje?

- Ne razmišljam o tome. Znam sa kojim sam porivom došao ovde. Moja je želja da kao selektor maksimalno pomognem rukometu i sve oko mog dolaska, kazuje na to. Daleko sam više zarađivao u klubovima i to nije bilo presudno. Došao sam da pokrenem sve sa mrtve tačke, jer nismo bili na nuli, već u minusu. Svako ko zna stanje u rukometu, zna o čemu pričam. E sad, svako ko očekuje brz rezultat, ja ću im otvoreno reći, nema ga! Ako će da me smene zbog toga, neka izvole. Moj prvi mandat je bio godinu i po dana. Na osnovu naše koncepije i rada, tog kratkog perioda, odgovorni ljudi su mogli da sagledaju da li je to to, da li u nas treba verovati. Novi ugovor na četiri godine, kazuje da ti ljudi vide velike promene i da idemo u pravcu gde ide sav rukometni svet.

Da li mislite da je vaša vizija „London 2012“ dovoljno predstavljena? Kako se nosite sa nezadovoljstvom rukometne javnosti?

- Ne osvrćem se. Uvek je kod nas to tako. Kritike me lično ne pogađaju. Došao sam nešto da stvorim i ostavim. Ako nisam zaslužio da radim dalje, radiće neko drugi. Interesuje me da odradim posao najbolje što mogu. Ne razmišljam o sebi i o reprezentaciji u narednih deset godina. Nisam opterećen, da li će mene neko pustiti da napravim rezultat. Svestan sam gde sam došao, znam koliko je naš svet razmažen i želi rezultat na brzinu. Ne opterećujem se perifernim stvarima. Pripremamo novu selekciju, olimpijsku. Koristimo svaki trenutak da te momke okupimo, da paralelno igraju sa seniorima. Utakmica protiv Slovenije, koju smo dobili sa tim mladim igračima, govori da imamo potencijal. Ta utakmica je neprocenjivo bogatstvo za te igrače, jer oni sazrevaju preko noći. Neki igrači već sada mogu igrati u „A“ selekciji. Trudimo se da kroz rizik, kao u utakmici sa Faranima, ubacimo u vatru te mlade, jer znamo da će im to puno značiti u sazrevanju.

Čini se da na Farskim Ostrvima nije bilo sve glatko?

- Imali su sudije uz sebe, komšije Islanđane i ako se uzme u obzir da su Farani pesnicama nastupali na naše igrače. Kažem, morali smo da rizikujemo. Ne nešto što će nas lično umiriti, da bi sutra pročitali u novinama sve najlepše „pobedili 15 razlike“. Evo, već pobeda od pet razlike izaziva sumnju i kritiku.

Da li je došlo do opuštanja?

- Nije bilo opuštanja i potcenjivanja. Održali smo sastanak po povratku i pokušali smo da kroz razgovor sa igračima, izvučemo nešto što će nam koristiti sutra. Na taj način kvalitetnije ulazimo u sledeće mečeve. Svestan sam da narod nema strpljenja. Bez obzira što imam mandat na četiri godine, ja ću uraditi sve, da ono što narod očekuje, uradim za godinu dana! Ali neću preskakati neke neophodne segmente razvoja.

Junske kvalifikacije mogu biti prekretnica? Šta ako ne uspemo?

- Neću da razmišljam u tom pravcu, jer očekujem da prođemo. Očekujem da se plasiramo na veliko takmičenje i tamo damo svoj maksimum. Uvek imam ambicije i nikada se nisam zadovoljavao prosečnim rezultatima. Bio sam realan, koliko možemo i u mečevima sa Islandom. Znao sam ko je prekoputa, ali smo sve učinili da prođemo. Znali smo koji kvalitet imamo protiv sebe i sudije. Uspeli smo da eliminišemo kvalitativan faktor, nismo uspeli sudije, protiv pete reprezentacije na svetu. Ko hoće da gleda realno, on će sagledati. Te dve utakmice govore o tome da je to stepen stvaranja dobre reprezentacije. Sve što radimo sada, radimo za sutra, da prođemo i ove, i kvalifikacije u junu.

Često srpska reprezentacija prima preko 40 golova. Da li je filozofija rukometa „40:39“, jedini koncept u savremenom rukometu?

- Nećemo da gledamo koliko golova primamo, ako damo više. Nama je to cilj. Nama je cilj da pobedimo protivnika 40:39, i nećemo se osvrtati na tih 39. Savremeni rukomet je takav. Moramo se prilagođavati novim pravilima koja diktiraju igru. Lično, mislim da smo mogli dosta ranije da se prilagodimo, ali smo gajili neki drugi sistem. Igrali smo stereotipno sa nekom kao jakom 6:0, 3:2:1 odbranom, bez igrača za brzu igru, bez kontranapada, bez osmišljene polukontre. Nismo uspeli. Sada smo se prilagodili savremenom rukometu, s tim što pokušavamo da odemo korak dalje u obučavanju igrača.

Da li igrači mogu da se prilagode tom sistemu? Većina ovih igrača nije obučavana za ovu vrstu igre u mlađim kategorijama, a mnogo njih ne igra u ovom sistemu ni po svojim klubovima?

- Mislim da mogu. Imam svoju viziju rukometa. Neko će reći jurnjava. Neki od trenera time kritikuju igru reprezentacije. Možda jeste za čoveka koji nikada nije gledao rukomet. Ako menjamo koncept, ako ulazimo u neki brži ritam, onda to i može da liči na jurnjavu. Tu postoji sistem. I kada je u pitanju napad i odbrana, i kontranapad i sprečavanje kontranapada. Da bi to postao sistem, mora da prođe vreme. Ova ekipa ima 20 zajedničkih nastupa. Kada budu imali 50, onda ćemo govoriti o ekipi koja se poznaje, koja se saživela i koja tek tada može da počne da pravi rezultate. Neću odstupiti u mojim pogledima na rukomet. Ne zadržavam se na onome što trenutno vidim, već pokušavam da odem korak dalje. Moramo da naviknemo igrače na taj način igre. Razlika je u tome što su igrači ranije navikli da odmaraju, kalkulišu u nekom segmentu, da bi napad odigrali kvalitetnije. Sada više nema prostora. Mora igrač da odigra kvalitetno napad, odbranu, kontru i da se vrati u tu odbranu. Može da se odmara kada mu protivnik to dozvoli. To je formula. Svaki igrač u igri mora da funkcioniše 5-10 minuta u svim ovim fazama.

Dobro je da čujemo vaše mišljenje o toj, ovde već otrcanoj sentenci "modernom rukometu".

- Napad počinje iz odbrane. Odmah po osvajanju lopte, krećemo u napad. To je moje viđenje rukometa, u odnosu na onaj stereotipni rukomet ranije. U tome ću izdržati, jer je to rukomet budućnosti. Drugi koncept ne vidim. Taj rukomet će zahtevati 14 igrača, gde će sve manje biti prostora za izmene odbrana-napad. Siguran sam da će jednom prestati da se menjaju igrači odbrana-napad, kad to trener hoće. Igrač će morati u kontinuitetu da izdrži 10 minuta, da nauči da funkcioniše kada je umoran. Moraće pod velikim opterećenjem da bude precizan i skoncentrisan.

Čime ste najzadovoljniji?

- Najzadovoljniji sam što igrači prihvataju ovo što namećemo. Bez toga, moje želje su samo pusti snovi. Napredovali smo. Bitno je da takav način igre donosi njima rezultat. U sportu nema ništa što može da se sakrije. Teren sve pokazuje. Preduslov za stvaranje vrhunske ekipe je sama atmosfera. Oni se međusobno druže, poštuju dogovorena pravila, ne da bi zadovoljili selektora, već zato što znaju da ta pravila dovode do vrhunskog rezultata.

Da li je atmosfera poremećena, budući da ste posle utakmice sa Farskim Ostrvima, izbacili iz reprezentacije Stojkovića i Stanojevića?

- Nisam ja njih eliminisao, oni su sami sebe eliminisali. Ne može da se desi da Stojković konstantno izlazi u beloj maijici, a svi ostali u crvenim trenerkama. Ne može da nosi klupsku torbu, a svi ostali „Hummel-ovu“ koja je dovoljno velika i funkcionalna. Ne može da se desi da stoji, dok se ostali vraćaju u odbranu. To su neki kiksevi koji su se dešavali i to nije prvi put. Prvi put se uvek prašta. U reprezentaciji nema svađe. Tražimo da se vole između sebe, da se shvate na pravi način. Ova igra puno traži. Nema prve postave. Postoje sedmorica koji počinju utakmicu. Momci sada shvataju da su svih 14 kao braća, da su jedno, da donose pobedu zajedno, da uvek moraju biti maksimalni. Igrač koji ulazi u igru, želi da igra isto dobro kao njegov saigrač. Nekada su se mrzeli igrači koji igraju istu poziciju. Ne, danas se vole, i ja stojim iza ovoga što pričam! Shvatili su da zajednički rad donosi veće uvažavanje kod klubova i bolje uslove kod ugovora. Ova dvojica su sama sebe eliminisala, nije bilo žučne rasprave. Da su ostali, sigurno je da bi problem napravili, nekada, kada bi nam bilo važnije. Ovo je proces selekcije. Nisu bili sposobni, dolaze novi. Ima tu puno igrača koji čekaju. Svest da neka pravila nisu moranje, već neophodnost, da bi postigli rezultate koje očekujemo, stvara kult reprezentacije! Ovi momci vole reprezentaciju, jedva čekaju da se sretnu, vole da izađu zajedno. Tako nije bilo ranije. Bez toga, sve ovo što pričam je glupost. Ne vidi to običan čovek, ali to može da vidi neko ko zna rukomet. Ni jednog trenutka ne može da nađe igrača koji ne daje sve od sebe na terenu. Možeš da promašiš. Ne možeš da se ne boriš! Mi ginemo na terenu, da bismo pobedili. To je 50% od onoga što želimo, ali je preduslov, da damo 100%, a ne kao nekada, da se štediš, da dolaziš na okupljanje da se provodiš...

Da li je teže napraviti atmosferu u timu, kada imate okrnjke generacija od 78’ do 86’, a bilo je slučajeva da na okupljanju zajedno imamo npr, golmane Damjanovića i Strahinju Milića, gde je razlika 25 godina?

- Ne postoji ovde jaz, čak naprotiv. Stariji momci su prihvatili lepo igrače, ko god da je došao. Slobodno možete da pitate sve ove koji su dolazili. Damjanović je bio tu, jer nam je trebao u jednom momentu. To je bila moja procena. Ja sam pričao sa 15 golmana, želeći da obezbedim najbolje. Nisam uspeo. Tu je bio Šuca, igrali smo protiv Makedonaca, u tom momentu je znao makedonske igrače, jer je branio tamo. Znao je da neće ostati, ali i po njegovim izjavama, on je srećan što je bio član reprezentacije. Na tome radimo, da čovek bude srećan što ima za reprezentaciju, makar jedan nastup. Da pođemo od toga, onda će sve biti dobro.

Strahinja Milić je velika nada?

-Milić je naše bogatstvo, budućnost. To što je on prikazao sa 16 godina na turniru, kao da je 10 godina u reprezentaciji. Dobio je priliku slučajno, kako se to dešava u sportu. On je tu, u juniorskoj reprezentaciji. Prelom ruke je razlog što nije sa nama.

Čini se da perspektivni klinci, često nisu proizvod kvalitetnog rada?

- Moramo menjati nešto, jer smo svesni da se ne radi dobro sa mladima po klubovima. Da budemo otvoreni i iskreni, jer ako to ne budemo, nećemo izaći iz ove situacije. Cvetković, Ivić i ostali neće biti tu posle 2012, ali moramo imati cilj da eliminišemo loše stvari, da ne dozvolimo da treneri mlađih kategorija budu selektori roditelja, a ne dece, jer u klubovima igraju deca čiji roditelji imaju para! Ona nisu bolja od one dece čiji roditelji nemaju. To pitanje treba da rešava Savez.

KRAJ PRVOG DELA...