Zdravo, Strahinja. Prošlog leta si došao u danski Silkeborg. Možeš li nam reći, kakva je bila prva godina u pečalbi. Kako si se navikao na sredinu, novi klub, jezik, život?

- Prezadovoljan sam. Prijatni su ljudi u klubu i oko njega. Izašli su mi u susret, pošto znaju koliko imam godina. Adaptirao sam se brzo, jer su mi u tome pomogli. U Danskoj sam po drugi put završio osnovnu školu i sada treba da upišem neku jezičku školu gde ću učiti danski, nemački i engleski.

A kako je bilo sa rukometom?

- Očekivao sam malo bolju sezonu što se minutaže tiče, ali dobro, šta da se radi. Dobro sam počeo, branio solidno na prijateljskim utakmicama. U prvenstvu sam debitovao u sedmom kolu zbog problema sa papirima i našim Savezom. Bio sam dobar na debiju. Ljudi su se oduševili. U narednom kolu sam ušao na penal, odbranio ga, i posle njega, odbranio i odbijenu loptu. Krenulo me je dobro. Onda sam došao ovde na pripreme i polomio prst. Kada sam se vratio, imao sam dobru partiju protiv Šamberija, ali je zatim došlo do povrede kolena.

Kako si se povredio?

- Bek se zakucao u moje koleno, kada sam izašao da presečem loptu. Stvorio se hematom, ali srećom nije pukao ligament. Nisam mogao da se krećem dugo, ali sam se sada oporavio i najnormalnije treniram.

Znamo da živiš sa jednom danskom porodicom?

- Ekstra je porodica. Stvarno me vole i izuzetno cene. Na ulici te takođe, svi prepoznaju. To ide malo na uštrb privatnosti. Šta god da uradiš, brzo se sazna, jer je grad mali. Ima nekih 35000 stanovnika. Klub ima sjajne navijače. Mi smo im to vratili osvajanjem četvrtog mesta u prvenstvu i plasmanom u Kup EHF. Svi su zadovoljni i prirodno je da nam ambicije rastu.

Kalko si se odlučio na odlazak iz zemlje sa manje od 17 godina?

- Ne bih bio golman da sam normalan (smeh). Posle kadetskog EP-a, gde sam odlično branio, vratio sam se u Beograd. Došao sam u Partizan, niko ništa nije pričao, niko mi nije nudio ugovor, ništa. Dve, tri nedelje posle EP-a, kontaktirao me Saša Bratić. Dosta sam se konsultovao sa ljudima, razgovarao sa majkom. Ona mi je rekla da je odluka na meni i da šta god da odlučim, stajaće iza mene. Tada sam doneo odluku da odem u Dansku.

Srećom, pa si u ekipi imao dva momka iz Srbije, Ivana Gajića i Milutina Dragićevića, koji su ti sigurno olakšali prve dane?

- Mnogo su mi pomogli. Iako je i njima to bila prva sezona u klubu, stariji su i iskusniji. Moram da pomenem svoj rođendan, koga su se setili i spremili večeru kod Gajića kući, gde smo to proslavili. Bili su mi kao braća, stalno su me savetovali.

Čuli smo da si dosta religiozan i da postiš...

- Postim. Uzeo sam knjige, koje čitam u slobodno vreme. Idem redovno u crkvu. Bio sam juče da se pričestim. Lep je osećaj, prija mi.

Kako se oseća momak sa 139 kilograma koji posti?

- Nemam problema sa tim (smeh). Treniram jače nego što sam trenirao. Sve mogu da izdržim. Nekada mi bude muka, ali to je kratko, minut-dva. Kada ne razmišljaš o tome, brzo prođe. Nema razlike, pre i posle posta.

Zovu te "Džambo". Jasno nam je što, ali eto, kada si dobio nadimak?

- Dobio sam nadimak kada sam 1999. godine posle bombardovanja iz Prištine došao u Beograd. Igrali smo se kao klinci ratnih igara, i tada su me prozvali Džambo. Tako je sve počelo. Ne žalim se, dobro mi ide uz figuru (smeh).

Mi smo imali jednog velikog golmana, po gabaritu sličnog tebi, koji sada brani za drugu državu. Da li će tvoja karijera biti nešto nalik Šterbikovoj?

- On mi je idol. Naravno da bih voleo da imam karijeru kao on. Ako me zaobiđu sve povrede i budem imao sreće, moglo bi tako nešto da se desi. Ipak, daleko je o tome da se priča.

Gde bio voleo da gradiš karijeru?

- Kada bih bio prvi golman u Silkeborgu za jedno dve godine, produžio bih ugovor bez razmišljanja. Da malo steknem rutinu i iskustvo. Nemačka je Nemačka, ali mislim da još uvek nemam šta tamo da tražim, jer je i danski klupski rukomet za mene sada veoma zahtevan.

Izdvajaš se i po tome što si ovog leta trenirao sa tri reprezentativne selekcije - Od seniorske do kadetske.

- Kada sam došao među seniore u početku je bilo čudno, bio sam zbunjen. Pitao sam se - Šta ću ja ovde? Sada sam se privikao, radim normalno. Dosta pričam sa Ivićem i Cvetkovićem. Vidim da računaju ozbiljno na mene, zato moram sve to da ispoštujem i iskoristim šansu koju su mi pružili.

Zavoleli su te momci iz  "A selekcije"?

- Najmlađi sam i svi hoće da mi pomognu, što mu dođe kao normalno. U kontaktu sam sa većinom igrača. Sa Ćuruvijom sam komšija. Ne bih izdvajao momke da se ne naljute, ali eto,  tu su Dugi Bojinović,. Aca (Stojanović), Ratko Nikolić, itd. Svi, stvarno, svi su dobri prema meni, od najstarijih do ovih mlađih.

Trenutno se sa juniorima spremaš za njihovo EP u Rumuniji (25.07-03.08.2008), a zatim te čeka i EP za kadete u Češkoj, tri dana po završetku obaveza sa juniorima. Šta očekuješ?

-  Na juniorskom imamo grupu sa Hrvatima, Česima i Nemcima. Hrvatima neće igrati Duvnjak, koji je sa seniorima. Čuo sam da igraju sjajno, imaju dobre igrače, dobru ekipu i bez Duvnjaka. Nemce nisam gledao, ali imam jednog Danca u ekipi koji je 89. godište i koji je igrao prijateljske sa njima. Danci su mnogo dobri. Imaju svake nedelje pripreme, okupljaju se stalno, imaju individualne programe. Puno se ulaže u rukomet i stvarno im je stalo do toga. Naravno, mi idemo da napravimo dobar rezultat tamo.

Kadetska reprezentacija te čeka, a prvenstvo kreće tri dana posle završetka juniorskog. Za tvoju generaciju (1990.) kažu da je vrlo talentovana?

- To jeste tačno. Mučili smo se na kvalifikacijama sa Švajcarcima. Možda nije bio dan, možda nas nije htelo. Imali smo puno šuteva pored gola, stativa, ubili golmana. Imali smo i mnogo tehničkih grešaka. Na kraju se sve srećno završilo. Sreća prati hrabre.

Očekivanja na kadetskom EP?

- Čuo sam da su Švajcarci jedna od boljih reprezentacija, a mi smo ih već izbacili. Dance sam video, i nisu ništa posebno.

Da li je lakše igrati za svoju generaciju ili za juniore?

- Draže mi je da igram za kadete. Kada igram za juniore imam manje opterećenje. Kada igram za "svoje", imam veći pritisak. Uvek moram da budem dobar na golu i van njega, da bodrim ekipu, da dajem najbolji primer.

Rekao si nam da si često na internetu. Svraćaš li na Balkan-Handball.com.

- Kako da ne. Sajt je odličan. Jedini koji piše o rukometu. Kad god imam vremena, na sajtu sam. Sve što je izašlo, pročitao sam(smeh).

ŽIKA BOGDANOVIĆ