Vladan Matić - Kolekcionar trenerskih skalpova!

Reklo bi se da niste bez šansi, čak i za prvo mesto i plasman u polufinale? Ko je favorit grupe?

- Barselona je možda najveći favorit. Moj plan sada iz ovog ugla je dobiti sve utakmice na domaćem “Tarafleksu”, a na strani otkinuti nekome bodove.

I prve izjave iz Celja govore da oni idu na prvo mesto?

- Pa dobro, nije to loše. Mi ćemo pokušati da osvetimo Vesprem.

Jedina ste ekipa pored bundesligaša i Asobalaca koja je bila prvak grupe u prvoj fazi LŠ. Imali ste rekordan učinak od šest pobeda iz šest utakmica?

- Nikada nismo imali takav skor u istoriji. Možda nam je grupa bila malo lakša, ali mislim da u Evropi nema lakih protivnika, pogotovo na gostovanjima. Spremili smo se dobro od prvog kola. Možda je Velenje bilo zavarano našom lošom formom na letošnjem turniru kod njih. Ja sam na tom turniru dao šansu svima, igrao bez Anđelkovića. Nije mi bio u planu rezultat, već sam želeo da ispitam mogućnosti svog tima, budući da smo doveli šest novih igrača.

Budući da se BH bavi i nekom vrstom edukacije, a ne samo pukim navođenjem rezultata, sigurno bi za naše čitaoce bilo interesantno da nam malo opišete Seged, kao grad i rukometnu sredinu.

- Ovde sam već sedam godina. Segedin je pravi rukometni grad sa 200 hiljada stanovnika, gde smo mi sport broj jedan. Naročito od ove prošle sezone, kada smo vratili titulu posle 11 godina i skinuli neprikosnoveni Vesprem sa trona. Velika euforija vlada ovde. Pogotovo sada posle odličnog starta u Ligi šampiona. Imali smo jedan kiks u domaćem prvenstvu, ali to se da ispraviti na proleće. Hala u kojoj igramo je kapaciteta 3500 sedišta, ali će protiv Celja i Barselone biti sigurno 4500, 5000 ljudi.

Na titulu se čekalo 11 godina. Navijači su vam dali nadimak “Zlatan” Matić?

- Ljudi su ovde dugo čekali tu titulu. Mi smo uspeli to da vratimo. Sve se desilo brzo, neočekivano. Mislim da sam uveo neke nove trendove u klub. Na mesto kondicionog trenera sam doveo Vanju Banjkovića, koji mi je desna ruka. Trener golmana je Haris Porobić. Vlada Radulović je fizioterapeut. Tu je još jedan mađarski fizioterapeut. Malo smo se bolje organizovali. Bolje smo podelili posao. Sada to mnogo kvalitetnije funkcioniše i daje rezultate.

Ko je favorit za titulu u Mađarskoj? Da li je to još uvek Vesprem, iako imate titulu?

- Uvek su to samo dva kluba. Vesprem je po budžetu ispred nas. Ipak mi imamo nešto što oni nemaju. Imamo tu nadčovečansku borbenost i stvarno smo homogena ekipa. Naša odbrana je bolja od njihove i na tome gajimo optimizam. Mislim da smo sada i u boljoj formi, mada će sigurno i oni od proleća da zbiju redove. Po trenutnoj formi, nisam daleko od toga da kažem da ćemo odbraniti titulu.

U intervjuu za Balkan-Handball.com, Marko Vujin je izjavio da je prošla sezona bila slučajnost i da će se titula sigurno vratiti u Vesprem?

- Ipak sam ja malo iskusniji od njega, malo više godina imam, malo više internacionalnih nastupa i medalja. On može da priča, a naše je da radimo. Ja to nikome ne mogu da zabranim, to je normalno i lepo, ali mislim da je preveliki optimista.

Čuli smo čime raspolažete. Šta nedostaje u ekipi?

- Za mađarsko prvenstvo imam sve što mi treba, ali mi nedostaje malo bolja klupa za evropsku scenu. Nedostaje mi dobra izmena za Denija(Anđelkovića) na srednjem, izmena za Krivokapića na desnom beku. Opet, koliko toliko, sa Marjanacem smo dobili zamenu za Puljeza. Eto, za Evropu bih mogao da imam malo jaču klupu.

Znači zadovoljni ste igrama igrača sa ovih prostora?

- Nisam zadovoljan, već prezadovoljan.

Čini se da ste bivšeg igrača Zvezde i Partizana, Vladimira Osmajića, jednog neosporno velikog potencijala, posle par godina stagniranja vratili u život?

- Drago mi je zbog Osmajića, jer sam ga ja doveo ovde na preporuku Denija Anđelkovića. Ljudi iz kluba su bili skeptični u početku, ali već sada mislim da će doći do produženja ugovora. Svi su prijatno iznenađeni njegovim igrama. Jedan bitan momenat je da je jako inteligentan igrač, što nije svojstveno visokim igračima. Nemojte pogrešno da me shvatite, nisu glupi, ali nisu pametni kao krila(smeh). Jako je vredan, pozitivna ličnost i brzo se uklopio u našu sredinu, među momke koji su radni i vredni. Došao je do dobre forme, sada ima problema sa povredama, ali biće još bolji na proleće. Dobar je u oba pravca, i u napadu i u odbrani. Vidim da su ga pozvali i u reprezentaciju. Samo treba verovati u njega i dati mu šansu.

Imate li u planu dovođenje još nekog igrača “odavde” i sa kim biste voleli da radite? Ima li kakva želja?

- Ima jedan igrač, ali mi je izmakao. Milutin Dragićević, moj Šapčanin. Gledao sam ga na turniru u Velenju. Veliki potencijal, već je sada veliki igrač, i uz Ratka Nikolića, pivotmen broj jedan, dva na našim prostorima.

Kako je došlo do toga da preko noći zamenite igračku klupu trenerskom? Kada ste shvatili da želite da budete trener?

- Budući da sam se ovde oženio i rešio stambeno pitanje, ideja se sama nametnula po sebi, budući da osim rukometa ništa ne umem da radim. Izrazio sam želju da budem pomoćni trener, što bi se verovatno desilo, budući da sam imao jedan lom noge, posle koga karijera nije više išla tako dobro. Sadašnji sponzor sa kojim sam u odličnim odnosima me je pitao, da li sam spreman da preuzmem ekipu. Rekao sam da hoću da još malo učim zanat od nekog trenera. Onda je došao Kurteš, za koga mislim da je kvalitetan čovek i dobar stručnjak. Nije imao sreće i kratko je ostao ovde spletom nesrećnih okolnosti. Tada su mi ponovo ponudili da preuzmem ekipu. Već je bilo vreme, 36 godina.

Je l’ bilo straha tog prvog dana, kada ste shvatili da ste trener?

- Ne mogu da kažem da nije. U subotu sam igrao utakmicu, a već u sredu vodio prvu utakmicu.

Sve podseća na početak košarkaša Željka Obradovića, koji je iz dresa preko noći krenuo da trenira bivše saigrače. Već je u prvoj sezoni osvojio Ligu šampiona?

- Isto, samo što bih voleo da ponovim tu karijeru kao njegovu(smeh). Dosta je čudno bilo u početku, ali sam imao pomoć od momaka i nije bilo nikakvih problema. Tim pre što su im moji rukometni stavovi i filozofija poznati. Krenulo je to nabolje, malo sreće, malo svega i uzeli smo titulu. Sam sam sebi postavio neke visoke standarde i sada ne smem da idem ispod toga.

Evropska titula kao Obradović?

- Pa dobro, prerano je za tako nešto. Bio bih zadovoljan osvajanjem duple krune u Mađarskoj i dobrim igrama u Evropi. Nije baš neskromno.

Za godinu dana imate dva značajna trenerska skalpa, Zovka i Elezovića. Kako vam izgleda to kada se okrenete unazad?

- Zovko spada u sam krem trenerskog sveta rukometa. Drago mi je da sam uspeo da pobedim takvog stručnjaka kao što je on. Možda nije imao sreće sa povredama Lapčevića I Lazarova, ali to je sport. Jako ga cenim, veliki smo prijatelji, dok sam još igrao. Pobediti takvog čoveka nije laka stvar. Spremali smo se stiduozno za Vesprem. Ja i Vanja Banković smo puno vremena proveli seckajući i montirajući posebne segmente odbrane i napada. Nismo imali klasično gledanje kasete, stereotipno. Puno smo vremena potrošili na pripremu, ali je dalo rezultate. Što se tiče Jovice, nije imao sreće, jer se našao u nezgodnom trenutku na klupi Bosne. Očigledno su bile jake veze igrača sa starim trenerom. Naišao je na početku na otpor, ali dobro to je već problem Bosne.

Da li je Močai (trener Vesprema) sledeći za skalpiranje?

- Gospodin Močai je najcenjeniji trener u Mađarskoj, njihov profesor rukometa i legenda. Biće mi drago da pokušam i njega da skinem. Nikad se ne zna, videćemo.

Znamo da ste se oženili i zasnovali porodicu u Segedinu. Kada gledate u budućnost, gledate prema Zapadu ili prema Srbiji?

- Trenerski posao vam ne dozvoljava da puno gledate u napred. Imao sam ja teških trenutaka posle poraza u Debrecinu. Znate kako, odmah vam se drma klupa. Džabe titula, džabe sve, gleda se svaka sledeća utakmica. Ne gledam puno unapred. Zadovoljan sam ovim sada, kako igra ekipa. Sigurno je gde god budem želeo da radim, voleo bih da imam Vanju Banjkovića za svog pomoćnika i Denija Anđelkovića u ekipi, koji je jedno blago od igrača.

U Srbiji se lome koplja oko definicije modernog rukometa. Ovde kada se primi 40 golova, kaže se da ekipa igra moderan rukomet. Izgleda da vi niste iz te priče, budući da vaša ekipa igra veoma čvrstu odbranu?

- Ja igru svoje ekipe prilagođavam profilu svojih igrača. Ja trenutno imam igrače koji su sposobni da odigraju kvalitetnu odbranu i iz te odbrane brzo prenesu loptu i zabiju što više lakih golova. To ne znači da mogu igrati brzopleto u napadu. Moji su igrači dobri, ali nisu takvog kalibra kao Karabatić i Kil. I ja bih voleo da moja ekipa igra kao Kil, ali ne može. Zato pokušavam da prilagodim igru koja najviše odgovara mojoj ekipi. To je u ovom trenutku dobra odbrana i kontranapad. Imam vrlo dobra krila, Luku Zvižeja i Rumuna Gioneu na desnom krilu. Obojica su blago, veoma brzi i pametni. Oba rezervna mađarska krila su veoma dobri igrači. Tu je Deni koji brzo prenosi loptu. Igrati brzo ili sporo, zavisi od sastava ekipe. Ne mogu ja da igram brzo kao Kil, kad ne može. Mogu da probam, ali će me to odvesti u propast. Ne mogu ni da postavim odbranu kao Kil, svako da čuva svog čoveka. Momci su jaki i visoki. I moji su momci jaki, ali nemaju baš takve predispozicije. Tako da moram da se baziram na kolektivnoj igri, pa ko iskoči iz toga još bolje, uz Puljeza, koji odlično brani. U napadu to nije još savršeno, ima mesta za napredak. U suštini, volim brz rukomet, ali ne po svaku cenu. Malo je ružno da ekipa primi 40 golova. Nadam se da moja ekipa nikada neće primiti 40 golova, ali ćemo uvek dati preko 30.

Radili ste sa svim najvećim srpskim(jugoslovenskim) trenerima. Od koga ste najviše pokupili znanja?

- Od svakog pomalo. Radio sam sa profesorom Pokrajcem, Živkovićem, Elezovićem, Obradovićem. Čak me je i Abas Arslanagić trenirao kratko u Metaloplastici. Od ove mlađe garde, tu su Dragan Đukić i Veselin Vujović. Malo mi je teško sada, da ne zaboravim koga, posle će mi neko sigurno zameriti što ga nisam spomenuo. Sigurno je da od starih najviše cenim Tutu i Kraju, a od mlađih Vuju i Đukića. Cenim i svoje Šapčane, mada ih mnogi ne vole, Vukovića i Isakovića, koji je uvek pokušavao da uvede neke novotarije. Izuzetno sam zadovoljan time kako je Dragan Đukić izrastao u jednog velikog trenera, koji vodi jednu evropsku reprezentaciju. Čovek zna sve, prati sve i mene nije sramota da kažem da ga često nazovem da mi da par saveta, da prokomentarišemo nešto, budući da čovek poznaje sve igrače u Evropi. Na vezi sam i sa Veselinom Vujovićem.

Pratite li dešavanja u srpskom rukometu? Kako vam se čini sve ovo što se događa? Seged je blizu…

- Nisam daleko, ali nemam taj RTS2 na kome nekada prenose utakmice. Nemam šta lepo da kažem. Slovenci su digli svoju Ligu na viši nivo, Hrvati imaju Zagreb, Bosanci imaju Bosnu, a mi to ne možemo ni sa Partizanom, ni sa Zvezdom. U Partizanu se svađaju. Ja sam bliži srcu strani sa Peruničićem, Mikijem Stevanovićem i Acom Lupšićem, jer su mi prijatelji, ali sada ne bih komentarisao ko je tu u pravu, a ko ne. Bilo bi bolje da su se udružili i napravili klub sa budžetom od milion evra, a ne da ih torpeduju ovako sa 20, 30 razlike. Malo je ružno. Prijatno me iznenadio Proleter sa dva izdanja protiv Šamberija, ali u suštini, vrlo, vrlo siromašno. Na niskim smo granama.

Reprezentacija?

- Zadnju medalju smo uzeli u Francuskoj 2001. godine. Posle toga je krenuo sunovrat. Boža Đurković je moj dobar prijatelj i verujem u njega. Mislim da ljudi oko njega koji vode rukomet čine pogrešne poteze. Tužno. Tužno.

Neki od vaših saigrača, sadašnjih igrača, odlučili su da igraju za druge reprezentacije. Kako gledate na taj trend, da li pričate o tome?

- Puljez je povređen odnosom prema njemu još od ranije, jer su šansu dobijali neki drugi golmani. On je sada u reprezentaciji koja igra na nekim prvenstvima, koja je prisutna. Mi nismo prisutni nigde. Odbranama u Nemačkoj na SP, digao je sebi cenu, sada je u prvih 5-10 golmana na svetu. Šterbik želi da ispuni san, osvoji olimpijsku medalju. Nema se tu šta zameriti. Ja ne vidim ništa loše u tome. Mora se srediti stanje u društvu, da se donese Zakon o sportu. Moraju privatnici da vide interes da ulažu u sport i to će proizvesti rezultate. Ona narodna “koliko para, toliko muzike”, to je to.

Da li baš finansije trebaju da budu primarni motiv kod igranja za reprezentaciju? Zar tu ne postoje neke druge stvari?

- Jeste tako, ali samim tim što nas nema nigde, ne idemo na prvenstva, igračima padaju cene i ne mogu da nađu inostrane angažmane. Tako nam igrači igraju po Rumuniji, Makedoniji, Grčkoj, Italiji, a sve manje na Zapadu. Igrač se prodaje kroz reprezentaciju. U našem rukometu se vuče puno pogrešnih poteza. Dajem podršku Đurkoviću, koji može mnogo toga da ispravi, ako se i on ne povuče.

Priča se da će preći u FK Partizan?

- Mislim da smo došli do dna i nadam se da će zaživeti ova ideja sa Škrbom. Pametan je dečko, neće da uzima od ovog sporta. On je obezbeđen, pametno je uložio svoj novac i verujem da ima ideju da sredi stvari, pronađe dobre sponzore, jer bez para nema ništa! Verujte, samo tako se može postići rezultat. Hrvati ništa nisu talentovanji od nas, ali su organizaciju digli na jedan viši nivo. To se vidi kroz Zagreb, koji ima budžet od 4 miliona, što je fantastično za naše prostore. U svakom slučaju, glasam za Škrbića.

Ostali ste nedorečeni oko našeg reprezentativnog potencijala. Koliko vrhunskih igrača imamo?

- Nabrojaću ih: Nikčević izuzetno krilo, Ilić, Deni Anđelković, Milorad Krivokapić.

Krivokapića nema u reprezentaciji?

- Ja sam jednom postavio to pitanje, ali neću da pametujem. Da vam pravo kažem, meni je bolje da je sa mnom u klubu i da nije povređen. Tu su još Nikolić, Šarić, i uz ove nove klince, Markovića, Prodanovića, može da se napravi dobra reprezentacija.

Sada vaša generacija dolazi na red. Opšti je utisak da su nam “Švajcarci” posle svojih igračkih karijera uzeli, onoliko koliko su nam dali za vreme igranja. Imali su šansu da naprave nešto u zadnjih desetak godina, ali učinak je poražavajući. Da li verujete da će vaša generacija dati više u trenerskom i organizacionom delu?

- Mi smo imali taj čudan put, taj nesrećni rat i sankcije, koje su nas odvojile jedno vreme. Politika je umešala prste. Kada smo bili svetski juniorski prvaci 1991. godine u Atini, niko nam nije bio ni blizu. Nas je pojeo rat, sankcije, a zatim te trzavice oko nas i između nas.

Poznata je ona Vujovićeva izjava sa Olimpijskih igara u Sidneju: “Kako da vodim ekipu i osvojim medalju, kada svi sede za stolom, a niko ni sa kim ne priča?”?

- Dobro, nije bilo to baš tako. Poznato je i šta se dešavalo na pripremama za Sidnej. I pored svega toga, mi smo bili četvrti. Da smo imali bolju atmosferu, garantovano bi uzeli medalju. Mnogo smo manje uzeli nego “Švajcarci” kao igrači, ali eto, nadam se da ćemo kao treneri uzeti ono što su oni uzeli u igračkim danima. Stalno postoji taj jaz između naše i njihove generacije, ali meni nije jasno, zašto? Trudim se da sa svima budem korektan, jako ih cenim kao stručnjake i ljude, i ne vidim zašto se to toliko naoštrilo, umesto da svi zajedno grabimo ka vrhu? Možda je to odgovor na pitanje, zašto nam je tako kako nam je.

Dvadesetosmog decembra ste u “Pioniru” na oproštaju generacije?

- Da, tamo sam.

Da li bilo ko u Mađarskoj razmišlja o regionalnoj ligi?

- Probali smo sa srednjoevropskom ligom pre par godina, ali to je propalo. Iskreno, mislim da nema ništa od te lige. Mislim da su Zagreb, Celje i oba mađarska kluba više zainteresovana za tu evropsku ligu sa najboljim evropskim klubovima o kojoj se sve više priča. Razmišljanje našeg rukovodstva više je usmereno na tu stranu.

To bi bila neka vrsta rukometnog ULEBA?

- Tako je, koliko sam ja upoznat.

Videli ste Balkan-handball.com. Kako vam se sviđa?

- Dobar je sajt, sve pohvale. Nastavite tako, da izvučemo malo ovaj naš rukomet iz bede i očaja. Samo napred!

Hvala na podršci i puno sreće u odbrani titule...