Razgovarali smo sa Generalnim sekretarom Rukometnog Saveza Srbije,
Božidarom Đurkovićem. O kandidaturi naše zemlje za organizaciju EP-a 2012.
godine, reprezentativnim selekcijama, medijskoj politici RSS-a, radu
kancelarije i statusu rukometnog sporta u Srbiji, možete pročitati opširnije u
našem intervjuu.
Pre izvesnog vremena imali smo posetu Jana Tujika, predsednika takmičarske
komisije EHF-a, koji je izvršio inspekciju prijavljenih objekata u našoj
kandidaturi za dobijanje domaćinstva EP 2012. u obe konkurencije.
– Sa gospodinom Tujikom smo u tri dana obišli sve objekte, hotele i dvorane
koje smo prijavili u našoj aplikaciji. Prvog dana smo bili u Nišu, obišli halu
„Čair" i hotele. Sledeći dan smo obišli Vršac, dvoranu „Milenijum" i istog dana
popodne, dan smo završili obilaskom Novog Sada, hale „Spens", i dva hotela
predviđena za prvenstvo. Treći dan je bio rezervisan za Beograd. Nije hteo da
obilazi „Beogradsku Arenu", jer se i sam uverio u njenu funkcionalnost, budući
da je ona jedan od najreprezentativnijih objekata u regionu, kao ni „Hajat",
gde je već odsedao. Posetu smo završili obilaskom hotela „Interkontinental" i
„IN". Svuda su nas čekali ljudi koji su bili zaduženi za predstavljanje
objekata i dvorana. Mislim da je napravio jedan veoma pozitivan izveštaj o
našoj kandidaturi, a na nama je da to u narednim konkretnim akcijama
nadogradimo.
Šta su sledeći koraci u borbi za dobijanje domaćinstva? Kako će ići
lobiranje?
– Ima 47 zemalja u EHF-u i potrebna je prosta većina glasova za dobijanje
prvenstva. Ono što me raduje, jeste da su ljudi iz više zemalja sa
kvalifikacija za juniorsko EP u Požegi, rekli da su bili izuzetno zadovoljni
domaćinstvom i uslovima. Tu se radi o tri zemlje. Lobiranje ide u više pravaca.
Lične veze, diplomatsko-sportske veze, zatim obilaženje zemalja koje su u
nedoumici za koga da glasaju. Imamo jaku konkurenciju, ali imamo i puno
prednosti. Dobro obučeno ljudstvo, dobre objekte, resurse, imamo dobre cene. U
poređenju sa Norveškom, kod nas su cene tri puta manje. Počev od smeštaja, cena
ulaznica, vanpasionske potrošnje i mislim da bi to za nas bio plus u odnosu na
Nemačku ili Francusku. Imamo i iskustvo velikog EP-a u košarci.
Čeka nas baraž u obe konkurencije, za SP u Hrvatskoj i EP u Makedoniji.
Domaćini su Niš i za mnoge iznenađenje, Zaječar.
– Niš je uvek bio pravi domaćin. Kad god je igrala reprezentacija, uvek je
bilo 6000-6500 ljudi, što je krajnji kapacitet „Čaira". Što se tiče žena,
Zaječar verovatno nije imao međunarodni meč u svojoj istoriji. Bili smo u
inspekciji i izuzetno smo zadovoljni onim što smo videli. Hala koja prima 3500
mesta biće umivena maksimalno. Čitav region je stao uz njih. Imamo podršku i iz
Bora i Majdanpeka, i već sada mogu da kažem da će hala biti premala da primi
sve navijače. Drugi razlog, je to što se rukomet u Zaječaru budi, klubovi
napreduju u obe konkurencije. Treći razlog je taj što je gradonačelnik
Zaječara, Boško Ničić, član UO RSS, koji je sa oduševljenjem prihvatio ideju da
Zaječar bude domaćin i siguran sam da će ceo grad uraditi sve da organizacija
bude maksimalna. Nadamo se da će nam biti srećan protiv Holanđanki.
Koliko rukomet u Srbiji zavisi od uspeha reprezentacije?
– U Jugoslaviji i kasnije, Srbiji i Crnoj Gori, nije se znao ni sastav
liga, ni kalendar, ni komesari liga. Unazad tri godine, pogotovo od odvajanja
Srbije i Crne Gore, mi smo mnoge stvari doveli u red i sa te strane mogu biti
zadovoljan. Pre dve godine smo imali sponzora Lige, napravili smo sajt, uveli
smo u red klubove da krenu da komuniciraju preko elektronske pošte, našli
ozbiljnog sponzora za KUP, Petrohemiju, ali sve to pada u vodu, ako nemamo
uspeha na nacionalnom planu. Sve snage treba usmeriti ka uspehu u junskom
baražu, jer će to biti velika stvar za naš rukomet, da se vratimo na veliku
scenu. Ne bih želeo da nam se desi sudbina nekih velikih rukometnih nacija, kao
Švedske (pet godina propuštala prvenstva) ili npr. Rumunije, koje decenijama
nema na velikim takmičenjima. Mislim da imamo neophodan igrački kvalitet,
pogotovo u muškoj selekciji, da to i ostvarimo.
Rukometa na TV-u ima manje nego proteklih godina?
– Prihvatam sugestiju, ali to je delimično tako. Mi smo u toku prošle
godine imali 49 prenosa. Razlog za smanjenje broja prenosa, koji je uticao i na
druge sportove, jeste ukidanje Trećeg kanala, što je umnogome smanjilo vreme
koje može da se posveti sportu, a samim tim i rukometu. Ove godine nismo imali
mnogo prenosa, ali radimo na tome. Već imamo „zakucane" prenose polufinala i
finala muškog i ženskog Kupa, zatim prenose baraža iz Češke i Holandije,
normalno i iz Zaječara i Niša. Ono što nam je prioritet, jeste da se poveća
broj prenosa iz Superlige. Da bi uspeli da nadomestimo to, sada smo po prvi put
u istoriji imali internet prenos utakmica iz Požege sa juniorskih
kvalifikacija. U dogovoru sa sponzorom „Telekom Srbija", proširili smo
kapacitet protoka dva puta, ali ni to nije bilo dovoljno da svi oni koji su
pokušali da gledaju prenos pristupe sajtu. U jednom danu imali smo 4740 ljudi
koji su gledali utakmice preko interneta, a još 17000 je htelo da gleda, ali
nismo imali tehničkih mogućnosti da im to i omogućimo. Prosto, i brojke su nas
iznenadile.
Gledaoci u Srbiji nisu mogli da gledaju završnicu EP-a iz Norveške, iako su
zemlje u okruženju, koje nisu učestvovale (BiH, Makedonija) imalo TV prenose?
– Meni je žao, što televizije u Srbiji nisu pokazale zainteresovanost za
otkup TV prava. To je njihova odluka. Ljudi ovde vole rukomet.
Koje su još aktivnosti u poboljšanju medijske zastupljenosti rukometnog
sporta u Srbiji?
– Imamo stalne emisije na „SOS kanalu", sređujemo sajt RSS-a. Nećemo
promeniti samo dizajn stranice, već i „filozofiju", gde će više mesta biti
posvećeno vestima o našim reprezentativcima, praćenju njihovih igara,
intervjuima. Biće više tekstova o Superligi, najava i izveštaja kola. Već sada
smo počeli češće da organizujemo konferencije za štampu, jer želimo da javnost
ima konstantnost informisanja o radu naše organizacije. Uporedo sa svim tim i
dalje razvijamo naše izdanje „Sedmerac", specijalizovanog časopisa, tako da
mislim da će ova godina biti mnogo bolja nego prethodna, što se tiče tog
medijskog dela.
Pre izvesnog vremena ste na sednici UO RSS predstavili sistematizaciju
radnih mesta u okviru kancelarije RSS-a?
– Završili smo taj proces. Službu smo reorganizovali po ugledu na EHF. Sada
imamo 11 ljudi. Napravili smo racionalizaciju radnih mesta. Jedan službenik nas
je napustio. Po preporuci Ministarstva omladine i sporta, prihvatili smo sve
ljude iz rukometne zajednice Srbije i Crne Gore, koji su bili veoma iskusni u
svojim oblastima. Svi službenici su dobili radno mesto sa tačnim opisom
poslova, koje će obavljati u narednom periodu. Sa te strane sam zadovoljan, jer
smo dobili pohvale i od predsednika Saveza. Dobili smo i proširenje prostora,
tri kancelarije, ali se nećemo zaustaviti na tome. U saradnji sa Gradskim
sekretarijatom za sport i Ministarstvom omladine i sporta, želimo da dobijemo
adekvatne prostorije, gde bi svi organi i tela RSS imali prostora za rad. Uporedo
sa tim, radimo na tome da dobijemo jednu malu dvoranu, koja bi bila dovoljna da
pokrije potrebe, barem mlađih selekcija.
U medijima se već duže vreme provlači pitanje Kosova i njihov status u
okviru EHF-a. Koliko je RSS sposoban da spreči takmičenje tzv. reprezentacije
Kosova u nekoj skorijoj budućnosti?
– Statut EHF je malo drugačiji od statuta ostalih sportskih svetskih
organizacije, npr. FIFE i UEFE. U njihovim statutima piše da član može biti
samo zemlja koja ima stolicu u Ujedinjenim Nacijama, dok kod EHF-a, to se
ograničava na „nacionalni sportski savez", što je drugačiji pojam, širok i
neodređen. Poznato je da Kosovo ima pridruženi status u EHF, bez prava na
nacionalne simbole, timove, bez prava glasanja i stolicu. Kada bivaju pozvani,
sede iza zastave EHF-a i to je jedino moguće. Treba učiniti sve da 26.
septembra kada bude bio Kongres EHF-a, oni ne dobiju status člana. Neće biti
lako. Videćemo kako će se odvijati politička situacija. Mi imamo Rukometni
Savez Kosova i Metohije, doduše iz našeg, srpskog dela. Nedavno sam bio dole u
poseti, gde smo osnovali i tri nova kluba. Gen-sek Saveza je član našeg UO i
radimo sve da tim ljudima olakšamo život i rad. Hala u Zubin Potoku, biće od
velikog značaja, a čekamo da se završi hala i u Zvečanu. Sa tim poboljšanjima,
situacija će biti daleko bolja.
Jedan ste od ljudi sa ovih prostora, koji je veoma cenjen u EHF-u. Prava
ste osoba da nam kažete, kako se razvija rukomet na globalnom planu? Vidimo da
je proteklo EP u Norveškoj bilo izuzetno medijski propraćeno.
– Što se tiče medijske propraćenosti, EP u Norveškoj je oborio sve rekorde.
U Norveškoj su dvorane bile polupune, prevashodno zbog visokih cena karata,
koje su oterale i one najvernije navijače iz zapadnih zemalja. Ako dobijemo
šansu da organizujemo prvenstvo, mislim da bi hale bile mnogo popunjenije.
Čini se da je rukomet u Srbiji izgubio status „trećeg sporta", posle
fudbala i košarke?
– Po broju klubova i registrovanih igrača, mi smo i dalje treći, ispred
odbojke, na koju ste verovatno i mislili. Odbojka je u poslednjih deset godina
napravila dosta dobrih rezultata, ali mi smo tu i dalje treći sport u zemlji.
Nama nedostaje jedan uspeh na reprezentativnom planu. Na listi IHF-a, 2000.
godine smo bili na prvom mestu, 2005. na listi EHF-a, kada se napravi zbirno u
muškoj i ženskoj konkurenciji, bili smo takođe prvi. Raspadom državne
zajednice, nesrećnim porazom od Čeha 2006. godine i nizom okolnosti, mi smo taj
status izgubili. Sada su nam se juniori plasirali na juniorsko EP, kadetkinje
učestvuju na SP, kao pete u Evropi, i ako uspemo da se plasiramo sa seniorskim
ekipama u Hrvatsku i Makedoniju, godinu bi smatrali veoma uspešnom.
Kakva je budućnost srpskog rukometa?
– Po meni, dobra. I dalje tvrdim da mi imamo veliki kvalitet, pogotovo u
muškoj selekciji. Naši igrači igraju u Segedinu, Barseloni, Gumersbahu,
Monpeljeu i ostalim velikim ekipama, i vodeći su igrači. Mislim da su naše
mogućnosti mnogo veće, nego što smo to prikazali u 2007. godini. Vreme je da
dobijemo Češku i mislim da tu šansu moramo iskoristiti. Kod žena je
reprezentacija slabija u odnosu na ranije godine. Raspadom državne zajednice,
ona je mnogo izgubila. Na EP 2006. godine, imali smo jako mladu reprezentaciju,
ali vidim da je selektor ovoga puta pozvao dosta iskusnije igračice. Uz revanš,
koji je kod nas, mogli bi da prođemo Holanđanke. Da li možemo igrati značajniju
ulogu na EP, to je teško reći. Što se tiče muškaraca, ako prođemo, mislim da
naši igrači imaju kapacitet da se plasiraju u prvih šest-sedam mesta. Kao što
se može videti, ja sam optimista.
ŽIKA BOGDANOVIĆ
(preuzeto sa sajta Rukometnog Saveza Srbije, www.rss.org.yu )
