Balkan Handball

KATANAC NA CG RUKOMET: Naučite nešto od Hrvata

Odluka dva mlada crnogorska reprezentativca, Vuka Borozana i Nebojše Simića, da uruče zahvalnice sopstvenoj zemlji i Savezu, te već utabanom stazom svojih prethodnika najverovatnije promene nacionalni dres u saučesništvu sa IHF-om i pravilom da posle tri godine pauze svako može da igra tamo gde mu je novčanik ili srce, izazvala je zemljotres u Crnoj Gori, ali i regionu.

„Dokle više?“, pitaju sve svi zdravorazumski ljudi. IHF pravilo kojim svetski rukometni oci brane razvoj zemalja koje ne proizvode igrače, ali ih zato uredno mogu kupiti kao u supermarketu, neke drži iznad vode, ali druge sahranjuje – kao što je slučaj sa malenom Crnom Gorom.

I stvarno, Borozan i Simić, koji su po svemu što se zna trebali da vode nacionalni tim u narednoj deceniji – praktično su stavili katanac na muški rukomet u toj zemlji. Reza je odavno bila nabačena, nebriga ili briga Peđe Boškovića i ljudi koji vode Savez, da samo devojkama iz reprezentacije i podgoričke Budućnosti ne fali dlaka s glave, bila je tema na stolu prethodnih godina, ali to ne umanjuje skandalozan potez naočitih mladih Crnogoraca.

Paradoks kao nigde desio se u crnogorskom rukometu, gde je pre par meseci selektor bukvalno oteran iz reprezentacije i Crne Gore (Ljubomir Obradović je imao sukob na treningu sa igračima koji nisu pozvani u reprezentaciju), a tri meseca kasnije momak koji je i vraćen u nacionalni tim na talasu tih promena, pozivom novog selektora Dragana Đukića, odlučio je posle dve utakmice da kaže „zbogom“.

To podseća na situaciju sa nekadašnjom Srpkinjom, a potonjom Crnogorkom Anom Đokić, koja je zaklinjanjem u nacionalni dres i krokodilskim suzama u vreme neslaganja sa Časlavom Dinčićem i posle njega, praktično nahuškala srpske novinare da sede na glavi i selektoru i Savezu u vezi njenog statusa, a ona u pozadini radila na tome da zaigra za zemlju u kojoj će rešavati egzistenciju i osvojiti srebro u Londonu.

Novinari su ostali nasamareni, kao što su to i crnogorski mediji u slučaju Simića, koji je igračkim kvalitetima zasluživao da bude pozivan od Obradovića. Izgleda da je potencijalni selektor srpskih dama znao nešto što novinari nisu. Opet je neko ispao magarac, želeći najbolje za svoju zemlju i reprezentaciju.

O tobdžiji iz Vardara, tek se ima šta reći. Ljubimac reprezentativnog okruženja, prvi pik Ljube Obradovića, sa 20 godina već u ozbiljnoj reprezentativnoj priči i kada to nije potvrđivao status u klubu. Na to nije uticalo ni vreme u Bundesligi gde je sa Libekeom fasovao drugu ligu prošle sezone. I nije trebalo, jer je Vuko Borozan moćan igrač u najavi i šteta što ga Crna Gora neće imati, jer mu je davala „ala-kard“. Razlozi o odmoru sa 22 godine, nemušti i providni. Već viđeno i pročitano od strane starijih mu kolega.

Mnogi bi ovu priču da svedu na nekakvu menadžersku osvetu ili slično, ali kada neko oseća da treba da igra za svoju zemlju, onda ne postoji drugi krivac osim njega samog. Tačka. Svako svoju glavu nosi. Kao što već Njegoš reče a mi citirasmo, „čast i bruka traju dovijeka“, a mi dodajemo, nema tog novca koji ne može da se potroši, ako je već u tome štos.

I onda dođemo do Hrvata. Nisu svi zaljubljeni u Zorana Gopca, mnogi su prošli kroz pravu golgotu Zagreba (pitajte Blaženka Lackovića, npr), ali kada je i ko odbio reprezentaciju? Mirko Alilović, kada su mu navijači napali i vređali suprugu na tribinama u Krakovu!? To se ne računa. Čak je i divlji Renato Sulić svoju želju da igra u nacionalnom timu, pa kurcšlus sa Slavkom Golužom gurao u formi „nepozivanja selektora“, iako je po tvrdnjama druge strane imao povredu koja ga je mogla koštati karijere. Otkaza nema. Iako ih čas ima, čas nema na spisku, iako su mnogi leteli kao kuferi iz Zagreba ili tražili zaobilazni put zapostavljeni ili otpisani od strane rukometne institucije. Svako od njih ima svoju priču, ali ni jedna ih neće sprečiti da ne zapevaju „Lijepu njihovu“. 

U dobru je lako dobar biti. Na muci se poznaju junaci.

4 Comments

  1. kreso

    25. marta 2017. at 16:02

    jel simić onaj golman kojeg obradović nije zvao iako je bio najbolji reprezentativni golman? ako je on taj odluka mu je opravdana – on je ponižen i nema nikakav razlog biti tamo gdje ga se ne cijeni. istu bi stvar preporučio našem šegi kojeg se nije pozivalo iako je zadnje četiri, pet godina bolji od alilovića. slicna je stvar bila i sa markovicem. malo pozivan malo odstranjivan iako je bio najbolji bek. problem su stojanović i borozan. nečasni lažovi. prvi se umirovio od reprezentacije pod izlikom da želi produžiti klupsku karijeru, a drugi je običan mali čovjek koji nema nikakvog poštovanja i zahvale prema onma koji su mu dali priliku

  2. dalosa

    27. marta 2017. at 14:47

    Gospodine Bogdanoviću, Hrvatska himna je lIJEPA NAŠA.Nema potrebe za drugim nazivima

  3. Poznanik

    12. aprila 2017. at 16:47

    Ja bih se samo nadovezao na ovaj tekst i dao jednu informaciju koja je vrlo bitna za problematiku oko reprezantativnih nastupa „naših sugradjana“ za druge reprezentacije,tema koja je dosta polemike prouzrokovala,ali do sada niko nije dao pravi razlog zašto Borozan i Simić ne mogu da igraju za reprezentaciju Katara i šta ih je ustvari preinačilo da se vrate unazad i da ponovo ističu svoj „patriotizam“ i igranje za nacionalni tim Crne Gore….Dakle, najveći razlog je što nije došlo do dogovora izmedju dvije strane je to što od kada je Valero Rivera na čelu reprezentacije Katara, prvi i osnovni uslov je da igrači koji su na njegovom spisku moraju da igraju i katarsko prvenstvo,što je neizvodljivo za Vuka Birozana i Nebojšu Simića,koji imaju čvrsto potpisane ugovore sa svojim klubovima—zato je sve to palo u vodu !!! Samim tim bih dao do znanja rukometnom svijetu kako i mi malo pratimo rukometna dogadjanja i znamo šta se dešava u bijelom svijetu,tako da ne mogu nam proturaju informacije i priče koje samo njima odgovaraju…

  4. EdnaDUMA

    22. aprila 2017. at 20:27

    Ipak treba spomenuti da je Borozan dva puta tesko povrijedjen igrajuci za CG.
    Ceh oporavka je ostavjlen Vardaru da plati (sto im ocito nije bas drago).
    CG definitivno mora rijesiti kako tretira svoje igrace prije I poslije nastupa.
    Igraci ipak moraju zaraditi da bi opstajali.
    U rukometu igraci nisu placen kao u nekim drugim sportovima.