„Koja je šifra za internet, gde je prolaz do sale za PRESS, vidi zastava-šetalica ne može preko komentatorske pozicije i kamera, gde si bre, nisam te video 100 godina“, sve su to bila pitanja i komentari novinara koji prate rukomet u Srbiji, a kojima odlazak u halu „Pionir“ – dođe kao neki poseban doživljaj. Ovih 6.000 gledalaca na tribinama protiv Crne Gore, pokazali su, u stvari, koliko je publika u Beogradu željna vrhunskog rukometa. Vrhunski mečevi su u srpskoj prestonici prava retkost, pa i teza da li on jeste ili nije grad rukometa, odnosno mesto za reprezentativne utakmice, teško može biti oborena ili dokazana, jer je želja rukometnih ljudi da uživo gledaju TOP rukometaše koje iz nedelje u nedelju gledaju po raznim „strimovima“ – veća od svega.
Redovi ispred blagajne to i potvrđuju.
A kolegijalno viđanje u „Pioniru“, praktično, bilo je prvo u kompletnom sastavu posle finala ženskog SP 2013 sa Brazilkama prošlog decembra u Areni. Od tada, praktično, beogradska publika, ako se izuzmu roditelji, braća, sestre, momci i devojke, nije imala razloga da se okuplja. Imali smo na proleće dva solidna duela Partizana u SEHA sa Zagrebom i Metalurgom na Banjici, i to je bilo sve. Sve za jednu celu godinu…
Pre meča sam o tome pričao sa jednim košarkaškim kolegom, koji sa svojim kolegama, ali i igračima, taktikama i trenerima, transferima, bukvalno leže i spava, imajući svakoga dana nešto opipljivo u rukama. Barem jednom nedeljno dolaze Galatasaraji, ide se Makabiju, ruše se rekordi. Tako je i našim rukometnim kolegama samo 400 km dole, u Skoplju, koji ne znaju šta će od posla, i gde će pre, kada dođe rukometni vikend u EHF Ligi šampiona.
U takvim okolnostima, i novinaru je teško da piše, odsečenom od neke evropske realnosti sa malim uvidom u ono što je najbolje u ovom našem sportu – najlepšem na svetu. Kako je tek deci, koja svoje idole ne mogu da prate, dodirnu, poslušaju, jer su oni daleko, negde zabavljaju neku tuđu decu. Nema publike, nema sponzora, rukometno more se umirilo posle tri velika takmičenja u nizu, a za talase je sada potreban neki mnogo jači motor.
Motor je uspeh reprezentacije. To je osnova svega. Da se preživi i da se napreduje, opstanak i evolucija, sve u tih 60 minuta, plasmanu na velika takmičenja i davanju svega da se opstane u svetskom vrhu. Tako sročena krilatica trebalo bi da piše kao poruka na vratima svlačionice svake reprezentativne selekcije. U svakoj utakmici reprezentacije, brani se srpski rukomet. Onda , tek, dolazi naša rak-rana, klubovi.
Koliko god tvrdili da je rukomet sport malih sredina, nisu ga Nemci za džabe selili u Hamburg i Berlin, Francuzi u Pariz, Španci u Madrid, Danci u Kopenhagen.
Tu dolazimo na kraj začaranog kruga, zvanog Crvena zvezda i Partizan. Kako tu, teško da će biti šta novo u bliskoj budućnosti, Beogradu ostaje da sneva velike mečeve i priziva RSS da još jednom omogući reprezentaciji da igra pred ovom publikom. SEHA ne stanuje u Beogradu, a po razvoju sezone, teško da će se prestonica upisati na mapu rukometnog „južnog toka“ i naredne godine.
O tome da se srpskom auditorijumu na tacni da malo takmičenja kvalitetnijeg od pandana zvanog ABA, izgleda da neće biti ni govora dok Beograd ne zaigra. RTS nema nameru da razvlači kablove do Kragujevca i plaća svojim ljudima dnevnice za prenose mečeve Radničkog, dok Vojvodina ostaje u dometu svoje pokrajine. I jedan i drugi krug, nisu krivi za to. U Šumadiju za par dana stiže Vesprem. O tome, prosečan sportski konzument dok bude listao novine u svom kafiću na Vračaru, neće znati ništa.
Tako mu nekako dođe. Bez Beograda se ne može, a sa njim, sada, nikako. Rukomet trpi. Ovo sinoć je bila prilika da pokaže i koliko – voli.
