Kada je u 39. minutu meča između Partizana i Vojvodine, maestralnom fintom kakva se retko viđa na rukometnim terenima današnjice, Nenad Maksić (41) „izlomio“ Milana Mirkovića, postigao gol, a zatim se uhvatio za šutersko rame leve ruke, svima je na tribinama beogradske „Banjice“ bilo jasno da se radi o težoj povredi. Potvrda je stigla ubrzo, kada se rukometni veteran, jedan od poslednjih velikih majstora koji je igrao u srpskoj rukometnoj eliti, prolazeći pored zapisničkog stola obratio svojim saigračima kratkim – „gotovo“, a zatim seo na klupu gde mu je ukazana prva pomoć.
Dijagnoza je ubrzo postala jasna, obnovljena povreda ramena, zbog koga je propustio dobar deo prošle sezone. Na obližnjem VMA, rame je vraćeno u željeni položaj, a Maksić se par minuta posle meča vratio u dvoranu sa fiksiranim zavojem oko ruke. Okružen ljudima iz kluba, od kojih neki nisu skrivali suze u očima, nekadašnji jugoslovenski reprezentativac je kratko rekao:
– Nema više – tako se praktično oprostivši od aktivnog bavljenja rukometom u timu gde je imao i ulogu učitelja i velikog broja duplo mlađih saigrača.
Maksić je svoju bogatu karijeru započeo u rodnom Smederevu. Najveće uspehe zabeležio je sa tadašnjim Preventom iz Slovenj Gradeca, Celje Pivovarna Laško, ali i srpskim timovima, Crvenom zvezdom i Partizanom, sa kojima je osvajao nacionalne titule. Bio je i član bronzane jugoslovenske reprezentacije na Svetskim prvenstvima 1999 i 2001. u Egiptu i Francuskoj.
