PRIČA O STVARANJU „METALURG“ BRENDA, Goran Gjorgonovski: Za nas navija cela Makedonija

Simbol uzdizanja makedonskog klupskog rukometa u međunarodnim okvirima, RK Metalurg, svake godine pomera granice u rezultatskom, ali i marketinškom pogledu. Utrkivanje sa minutima za koje će biti prodate karte za mečeve, štimung u dvorani “Boris Trajkovski”, klupski sajt, najbolje ocenjeni na prostorima Ex-Yu, sve su to bile teme za razgovor sa nekadašnjim makedonskim reprezentativcem i pivotmen Metalurga, a sada direktorom marketinga kluba, Goranom Gjorgonoskim, koji se na toj poziciji nalazi već tri godine:

– Teško je to objasniti uspeh koji smo postigli. Sve se poklopilo sa rezultatima koje smo postigli u prethodne tri sezone, jer do tada nismo imali zapažene uspehe u Ligi šampiona. Moj prvi cilj kao marketing menadžera kluba je da sportski uspeh postavimo na tržište, da to narod vidi, a posle i prihvati. Sada je to odziv čitave Makedonije. Drugi cilj je bio prodaja karata, koja gotovo da nije imala nikakvu vrednost ni u jednom segment života u Makedoniji. Muzika, sport, navika je bila da se karte traže gratis. Cilj je bio da to promenimo, tako reći, revoucionaran potez je bio uspostava sistema prodaje karata, koji do tada nije bio poznat u našoj zemlji.

Mečevi Metalurga su pravi spektakl u kome uživa 7.000 ljudi iz čitave Makedonije. Klub bez “fudbalskih” navijača, morao je da gradi svoju publiku…

– Jedan od glavnih zadataka nam je bio da od dolaska na meč u halu “Boris Trajkovski” napravimo događaj. Ljudi za to plaćaju kartu. Morali smo da postavimo da navijač – fan, bude u centru pažnje. Oni su glavni u hali, a i mi oko terena, i igrači na terenu, na kraju, u službi smo onih koji to gledaju i koji su za to platili kartu. Nekada je to bio jedan evro, sada je 10. Kao što Englezi kažu pun “customer care”. Brinuti o ljudima koji su platili kartu, kupili dres, šal…

Nekoliko hiljada prodatih pretplatnih karata, utakmice koje se rasprodaju za 17 minuta, kako objasniti takvu vrstu euforije…

– Metalurg je pravi makedonski klub. O tome se dosta priče i polemiše, ali ljude za klub vezuje to što ima dosta makedonskih reprezentativaca u našem dresu. Javnost je prihvatila klub kao svoj. Ja sam rodom iz Struge, a u Skoplju sam 15 godina. Od početka sam instistirao da klub otvorimo prema celoj državi, da to ne bude Skopje, Autkomanda. Takvu filozofiju smo forsirali i pridobili ljude. Oduševljeni smo kako ide prodaja karata u Bitolju, Prilepu, Ohridu, Radovišu, a jak razlog za to je i naša rukometna akademija koja je otvorena u svim tim gradovima. Ta deca treniraju pod obeležjima Metalurga,  tako da i tu leži razlog popularnosti Metalurga u čitavoj Makedoniji, iako nemamo bazu fudbalskih navijača.

Za njih se trebalo izboriti…

– Bukvalno smo krenuli od nule. Malo me nervira priča o tome ko ima, a ko ne istoriju. Znam kako je osnovan klub, davne 1971. godine, to nije kratak period. Možda nismo imali vrhunske rezultate dok nije došao naš sponzor Minčo Jordanov, ali smo i te kako postojali. Reći za nekoga da nema istoriju, a on je 10 godina mlađi od tebe, u najmanju ruku je nekorektno.

PR je bio važna stvar u pridobijanju navijača…

– Krenuli smo ozbiljno sa PR delom, plasmanom igrača na pojedine medije. Cilj nam je da ih približimo običnim ljudima, da oni vide da su sve to normalni ljudi, da deca požele jednog dana da postanu Mirkulovski ili Mojsovski, da ukapiraju da to nisu neki nedodirljivi tipovi. Imamo krug medija – partnera, tu su i časopis Nova Makedonija, Backstage, jutarnji program kod Anite. Prisutni smo svuda, ali ovi mediji su naši zvanični partneri. Saradnja je veoma dobra. Mediji obuhvataju različite uzraste, kulture, strategija je unapred osmišljena. To smo dobro odigrali.

Sajt RK Metalurg je izabran za najbolji u Ex-Yu…

– On je deo naše strategije. Trebalo bi da bude još bolji, ali za naše uslove je korektan – dobar. Imamo i naloge na socijalnim medijima, ljude koji to rade. Na Fejsbuku, Tviteru i Instagramu smo najbrojniji u državi, odgovaramo na sva pitanja fanova, to je suština tih socijalnih mreža. Informacije, pohvale, žalbe, na sve odgovaramo. Razvijamo tviter u zadnje vreme, jer mislimo da tu ima prostora za napredak.

Krenula je i TV platforma…

– To je krenulo kao pilot projekat. Od septembra će to biti još bolje, pregovaramo sa jednom institucijom koja bi mogla tu da nam pomogne. Imali smo manjih problema, ali verujem da ćemo sve to postaviti na noge kako treba. Posle slike, dolazi video. To je naš cilj.

Šta je sledeći izazov ako je hala puna za 15 minuta i imate 70.000 fanova na fejsbuku?

– Kapacitet hale je takav, kakav je. Pretprošle godine smo imali 150 pretplatnika, prošle 1000, a ove 3000. Kapacitet sale ne dozvoljava više od prodaje 4000 blok karata za Ligu šampiona. Korak napred je formiranje kluba naših navijača, koji će imati neke privilegije. Sa tom klub-kartom čovek bi imao određene beneficije, osećao bi se članom kluba, jedne porodice. U tom segmentu imamo puno da radimo – kaže Gjorgonoski i dodaje:

– Možemo boje da uradimo i deo ispred i nakon utakmica. Sada nam je to uskraćeno, jer velike stvari ne možemo da radimo bez nekih dozvola, što komplikuje stvari. Od Koldinga smo uveli navijački kutak, gde se navijači mogu našminkati, pripremiti za utakmicu. Želja je da navijače dovodimo ranije u halu, da utakmica nije jedini događaj. To možemo da unapređujemo. Digli smo standard i oko cena karata. Na kraju dana, ovi igrači koštaju, to je jako bitno za sve. Kupovina karte je način da se pokaže poštovanje prema klubu.

Kada će Metalurg probati neki meč na stadionu?

– To ne zavisi samo od nas. EHF trazi da stadion bude pokriven, o tome smo prošle godine razmišljali pred Kielce, kada smo želeli da karta bude 1 euro, a na tribinama 40.000 ljudi. Šta ako padne kiša? Ko će od tih 40 hiljada stati u dvoranu od 7.000. Stadion je izazov.

Šta je najveći uspeh vašeg rada?

– To što smo uspeli da čoveka iz Bitolja, Prilepa i Ohrida nateramo da pređe 550 km, potroši 50 eura i dođe da gleda Metalurg.  To je naš najveći uspeh. Da neko da blanko poverenje jednom klubu i u septembru se kupovinom karte obaveže da će i u martu biti na tribinama i gledati naš klub. Imali smo jako tešku grupu, sve je bilo neizvesno, ali ljudi su nam verovali.