Balkan Handball

Rukometna fabrika – "Jugović Unimet" Kać

Poštujući princip da se pozitivni primeri u našem sportu trebaju isticati, kako bi po ugledu na njih bilo još pozitivnijih, na početku ove naše priče pokušaćemo da odgovorimo na nekoliko pitanja. Kako to da jedno malo mesto u Vojvodini sa 15000 stanovnika od 1984. godine, još iz vremena bivše Jugoslavije, kada je konkurencija bila vrhunska, suvereno čuva svoj prvoligaški status? Zar je moguće da u zadnjih petnaest godina u tako maloj sredini nastanu ili se afirmišu imena poput Škrbića, Šterbika, Nenada Peruničića, braće Krivokapić, Vujadinovića, Dodera, Verkića, a danas Markovića i Prodanovića? U čemu je čarobna formula? Ima li je uopšte?

Ono što znamo je da svaki Kaćanin ponosno izgovara ime "Jugović". To nije sredina u kojoj ljubav i mržnju prema klubu određuju namrgođeni treneri ili trenutna pozicija na tabeli. Ljubav prema klubu je konstanta, zato je valjda i niska uspeha neprekinuta evo već treću deceniju. Sportista, bio on trener ili igrač, koji dođe sa strane, lako se uklopi u kaćku sredinu, jer ubrzo nauči, gde je, kako treba da se odnosi prema dresu, publici koja je izuzetno "obrazovana" i varoši koja svim srcem stoji uz svoj klub. To je sistem koji daje rezultate iz godine u godinu. Rezultati su odlični i njih Kaćani sa ponosom ističu. Kać je najmanje mesto u Evropi koje može da se podiči osvajanjem jednog evropskog kupa, "Challenge Cupa" 2001. godine! Dete "Jugovića" je Arpad Šterbik, najbolji golman na svetu. Dragan Škrbić je svoj uzlet imao baš u Kaću, pre nego što je otišao u bogatije sredine i postao najbolji igrač sveta. U Jugoviću se afirmisao i Nenad Peruničić, do pre par godina najbolji šuter na svetu. Državni reprezentativci u raznim selekcijama broje se na desetine. "Fabrika" je napravljena 2000. godine i zove se "Svetosavski dom" sa 2000 sedišta. Kao zalog za sadašnjost i budućnost. Sadašnjost je borba za Kup Srbije i mesto koje vodi u Evropu. Budućnost dolazi sa "kaćkim vrtićem" koji već sada igra u seniorskoj konkurenciji.

Razgovaramo sa trenerom "Jugovića" Vladanom Jordovićem – Jordom, stručnjakom koji se dokazao u pravim rukometnim sredinama, Aleksandrovcu, Vrbasu i evo danas, Kaću. Iza njega stoji i rad sa olimpijskom selekcijom Srbije.

Gospodine Jordoviću, kako ocenjujete aktuelnu sezonu? Da li ste zadovoljni rezultatima?

Za sada imamo razloga za zadovoljstvo. Kao klub, imamo dva cilja koja treba paralelno ostvarivati. Što bolji takmičarski rezultat i istovremeno davanje šanse mladim igračima, koji trebaju biti nosioci igre u budućnosti. S obzirom na publiku u Kaću, koja izuzetno dobro poznaje rukomet, mora se voditi računa i o nivou, kvalitetu i prepoznatljivosti igre.

Jugović ponovo igra sa "vrtićem". Jel to neka rukometna kletva ili je to rezultat planskog rada?

To je suštinsko opredeljenje rukovodstva kluba na čelu sa gospodinom Kunovcem, vlasnikom firme Unimet, koja je naš sponzor. Naravno, ono je nastalo i kao posledica velikog odliva igrača iz naše lige. Ipak, plasirali smo se na finalni turnir nacionalnog Kupa i u vrhu smo tabele, tako da je to dokaz da se i sa "vrtićem" može puno. U svakom slučaju, vrebamo svoju šansu za izlazak u Evropu, što bi bio pravi sportski podvig.

Koliko mladih reprezentativaca imate u klubu?

Tu su Marković i Prodanović, kao "A" reprezentativci i standarni članovi juniorske reprezentacije. Jošić i Babić su na širem spisku juniorske reprezentacije, a Krsmančić, Stejin i Travar su kadetski reprezentativci.

U rukometnoj javnosti, svojim igrama sve veću pažnju zaslužuje mladi Krsmančić?

Krsmančić je 89� godište. Polivalentan igrač. Može da odigra na nekoliko mesta u odbrani, i kao srednji i levi bek u napadu. Dobio je šansu, iskoristio je i biće jedan od nosilaca igre kluba u sezonama koje dolaze.

Kako regrutujete talentovanu decu? Da li je proces selekcije baziran na psihofizičkim testovima ili se primenjuje princip masovnosti?

Osnovu svake generacije čine deca iz Kaća i okoline, a sve više je klinaca iz Novog Sada. U zavisnosti od potrebe, kasnije vršimo doselekciju na pozicijama na kojima smo deficitarni i momke dovodimo iz čitave države. U periodu opredeljivanja dece za sport, više vodimo računa o masovnosti, a tek onda u skladu sa uzrastom, deca ulaze u sistem testiranja, praćenja i takmičenja.

Koliko klinaca ukupno trči za loptom u "Jugoviću"?

Imamo selekcije od 90. do 97. godišta, ukupno oko 200 dečaka.

Vaši kadeti su drugi u Srbiji. Da li insistirate na rezultatima u mlađim kategorijama?

Naše 1988. godište je bilo pionirski prvak države. Nekada smo igrače iz kadetskog sastava usmeravali u "Jugović 2" koji se takmičio u seniorskoj konkurenciji. Sada momke šaljemo na pozajmicu u druge klubove, ali razmišljamo o povratku na stari, oprobani recept. Naš primarni cilj je stvaranje igrača za seniorski sastav, a rezultati su nešto što sa mladima ne treba juriti po svaku cenu.

Koliko trenera radi u klubu i kakve uslove za rad imate?

U klubu rade tri trenera i pomažu im igrači seniorskog uzrasta koji se školuju za trenere i vide sebe u tom pozivu nakon završene igračke karijere. Naš klub se može pohvaliti sjajnim uslovima za rad, možda i najboljim u državi, samim tim što imamo svoju dvoranu koja nam je čitav dan na raspolaganju i nemamo problema sa terminima, rekvizitima i sličnim organizacionim problemima.

Po čemu je to "kaćka škola" prepoznatljiva? Na čemu se insistira u radu sa mladim rukometašima?

Sa decom dosta radimo individualno ili u malim grupama, najtalentovanije izdvajamo i konstantno ih uključujemo u rad i takmičarske aktivnosti starije generacije. Puno pažnje poklanjamo radu na tehnici, a u starijim dobnim uzrastima, na fizičkoj pripremi i izgradnji tela.

Znamo da se za Kać kaže da je "rukometno selo". Kako je živeti i raditi u takvoj sredini?

Za mene je to jedno sjajno iskustvo. Klub je sjajno organizovan i čitavo mesto živi za rukomet. Za mene je neverovatan doživljaj da su navijači i prijatelji kluba posle prošlogodišnje pobede nad šampionskim sastavom ''Vojvodine'' palili vatromet! Morate se dokazivati iz dana u dan, improvizacija ne prolazi, jer ovi ljudi gledaju naikvalitetniju ligu skoro tri decenije. Sve je jasno kada pogledate samo igračka imena koja su nosila dres �Jugovića�.

Poznati ste kao trener koji je puno radio sa mladima u klubovima koje je vodio. Kako vaspitati mladog igrača u doba uništenog sistema vrednosti i kako uticati na njega da izgradi pozitivan odnos prema sportu, svojim ambicijama, protivnicima, slavi?

Potrebno je mnogo pažnje posvetiti igračima, puno vremena pričati sa njima
postavljati im visoke ciljeve i nalaziti pozitivne uzore. Uvek sam igrače vaspitavao i učio ih da su sportisti vitezovi savremenog doba. Ne smemo ih učiti samo rukometnoj veštini. U svakom klubu sam uspevao da postavim jedan sistem rada sa mladim igračima, mnogi od njih su već napravili zavidne karijere i naravno da me to kao trenera ispunjava posebnom vrstom zadovoljstva.

Uvek je Vojvodina prednjačila u rukometnim centrima koji su izbacivali mlade igrače. Kako vam se čini situacija danas? Ima li nade za srpski rukomet?

Ovo pitanje iziskuje kompleksan odgovor. Bez sistematskog i ozbiljnog rada sa mladima sigurno je da budućnosti nema. Ono što mene brine je da prateći decu koja se opredeljuju za rukomet i upoređujući ih sa generacijama sa kojima sam radio ranijih godina u klubu, kampovima, reprezentaciji, uočavam da deca sa najboljim motoričkim predispozicijama odlaze na druge sportove. Jednostavno, izgubili smo medijsku i rezultatsku bitku sa drugim sportovima.

Da, a uz to ide i onaj efekat, gde ambiciozni roditelji šalju decu na sportove, koji donose finansijsko blagostanje?

Problem novca je evidentan i klubovi su prinuđeni da se dovijaju da bi opstali. Problem sa roditeljima je produkt vremena u kom živimo.

Da li bi mozda u tom preživljavanju pomoglo nesto što bi rukomet više komercijalizovalo, kao na primer, neki vid "balkanske lige" sa tržišnim potencijalom?

Posmatrajući iskustva iz okoline, mislim da će prolaskom tranzicije i usvajanjem novog Zakona o sportu doći i bolji dani za naš sport. Bilo je i praktičnih pokušaja i puno razgovora na tu temu. Ovo je jedan od "najrukometnijih" regiona u svetu i takva liga bi bila jaka i interesantna. Košarka je tu ligu već podigla na visok nivo, u fudbalu postoji inicijativa. Siguran sam da bi bila pravi potez i za rukomet. Evo, i ovaj sajt je još jedna potvrda mojih reči. Izazvao je veliko interesovanje.

Sajt ste već pogledali. Rečenica koju čujemo ovih dana �konačno da se neko setio rukometa�, ume da zaboli prave zaljubljenike u rukomet. Kako ocenjujete početak?

Izuzetno sam zadovoljan, naravno i raspoložen za svaki vid saradnje. Mislim da će i trenerski kutak zaživeti i pomoći da se uspostave kontakti, razmene iskustva, zašto ne, otvori i neka diskusija, stručna debata.

Gospodine Jordoviću, hvala Vam puno na saradnji.

Hvala i vama i pozdrav svima onima kojima je rukomet u srcu!

Žika Bogdanović

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *