Reprezentacija Bosne i Hercegovinu uspešno je započela 2014. godinu. Pobede u pretkvalikacijama za Katar 2015, podigle su samopouzdanje u bosanskohercegovačkom rukometnom miljeu, a njega ne manjka ni selektoru Draganu Markoviću – Marki. Uvek drag gost Srbije, razgovarao je sa nama na razne teme, a prvi ja bila vezana za žreb kvalifikacija za EURO 2016 u Poljskoj…
Čini se da konačno imate realne šanse da se ravnopravno borite za jedno veliko takmičenje u grupi sa Danskom, Belorusijom i Litvanijom?
– Nije to baš tako. Sve grupe su podjednako teške. Imali smo tu nesreću da izvučemo Belorusiju koju vodi Jurij Ševcov, sa kojim sam se susretao u Bundesligi kao igrač i trener. On je vodio Rajn Nekar Leven, a ja Veclar. On je jedan od najvećih stručnjaka na svetu uz par naših trenera. Imam veliki respekt prema njemu, stabilizovao je Belorusiju, oni su jako nezgodan protivnik, nije mi drago što sam ih izvukao. Danci su najjači, ali nisu nepobedivi, imaju dosta mana…
A gde je BIH?
– Mi smo u naletu, napravili smo okosnicu reprezentacije, uigraniji smo i to daje nadu. Ne razmišljam, međutim, ni sekundu o toj grupi, zato što imamo Island u junu. Maksimalna koncentracija je tu i velika šansa da odemo na jedno veliko takmičenje.
Koliko je velika? Većinsko mišljenje je da ste autsajderi u tim duelima.
– Bili smo i protiv Nemačke, niko nije verovao. Kada sam rekao da možemo da ih izbacimo, oni su se podsmevali. Kada sam ih deknuo 10 razlike, vodio 11, imali dva napada da ih izbacimo, onda je bilo i realnosti puno. Odigrao sam samo jedno loše poluvreme od kako sam selektor. To je bilo u Štutgartu protiv Nemaca. Danci su loše sudili, mala Bosna nije imala nikakav rejting, išli su da nas nabiju koliko mogu…
Pobediti Island nije „nemoguća misija“…
– Svi jauču i plaču, osim mene. Po prirodi sam takav, ne bojim se nikoga, uzdam se u sebe i svoje igrače. Island je sila, favorit, ali mislim da ćemo ih izbaciti.
Reprezentacija BiH krenula je sa turnejom po zemlji – Cazin, Vitez, svuda gde je podrška velika…
– Ja sam dete tih prostora, znam mentailitet naroda koji je željan reprezentacije. Pokušao sam da meč napravimo u Vitezu, da probijemo led i uđemo u taj deo, koji je eto većinski sa hrvatskim stanovništvom. Odigrali smo odličnu utakmicu, svi igramo za tu reprezentaciju, beli, crveni, žuti, palavi, svi smo tu. Mi funkcionišemo na terenu, iako ništa i nigde ne funkcioniše. Ne dam politici da uđe u svlačionicu. Ceo život sam u rukometu i tako će i biti.
Gde čekate Island?
– Još uvek razmišljamo. Nama je najlepša Arena u Zenici, a zašto se ne igra tamo, to ne znam. Verovatno ćemo zbog interesovanja morati da igramo u Sarajevu, jer jedino tu je kapacitet dvorane takav da to bude spektakl.
Kvalifikacije za EURO 2014 krenule su loše, zaređali ste sa porazima, a onda je usledio rez. Zahvalili ste se starijim igračima, krenuli sa juniorima. Mnogi su to tumačili i kao liniju manjeg otpora i oslobađanje od odgovornosti…
– U tom momentu sam ušao u problem sa puno hrabrosti. Izgubio sam sedam igrača posle Nemačke, napravio okosnicu od juniora. Ja sam specifičan pa kada dobijem kažem da nisam zadovoljan, a kada izgubim mogu da mislim i obrnuto. Vodili smo protiv Rusa 58. minuta i poništili su nam Turci dva gola za pobedu. Odigrali smo fantastično i u Srbiji sa tim juniorima, koji su imali SP kod kuće posle. Znao sam da moramo imati strpljenja. Podmlađivanje i rezultat ne idu zajedno, ali bio sam zadovoljan. Na kraju smo uzeli bod Austriji, izjednačili su u poslednjoj sekundi, što pokazuje da možemo.
Zaređali ste sa pobedama u pretkvalifikacijama za Katar. To dobro dođe ekipi da izgradi samopouzdanje…
– Posle serije pobeda odmah sam i pametan i lep, a nisam baš toliko. Vratili smo pobednički mentalitet, to sam nametnuo od samog starta. Bosna je gubila od Grčke, Italije, Estonije dva puta, sa boljim igračima i većim imenima, ali sada kada moji klinci pobeđuju sve te zemlje, počelo je ponovo da se priča – slabi protivnici.
Šta je bio problem sa starijim igračima?
– Nekim igračima se dešavalo nešto, nekima nije, bilo je problema i između njih, stvarala se neka alibi priča. Neki su dolazili turistički. Imam svoj stil. Kod mene igrač mora da razluči kada je zabava, a kada se radi. Tu sam jako strog, a oni su to prihvatili. Imamo jako disciplinovanu reprezentaciju, zna se rad i red. Treba nam još vremena, malo ga provodimo zajedno. Sanjam da odemo na veliko takmićenje da provedemo 20 dana zajedno, tada bih mogao da napravim bazu kako treba. Limitirani smo sa vremenom, ali i sa igračima…
NOVAC NIJE OPRAVDANJE
Čini se i sa organizacijom. Da li je moguće da BIH nema juniorsku reprezentaciju – momke rođene 1994. godine na okupu, naročito posle lepog uspeha u formiranju generacije ispred – 1992? Nemate selekciju od 20 godina na okupu, koga bi trebalo da bude sramota, na kome je odgovornost?
– To je kod nas sporadično. Ne bavim se politikom saveza. Savez se sastoji iz ne znam koliko čega i koga. Poluprofesionalac sam u tom poslu. Da sam profi, snosio bih odgovornost za sve selekcije. Ovako sam ograničen na seniorsku. Od prvog dana sam rekao, ne samo u Bosni, nego svima u regionu, baza svega je kadetska reprezentacija, pa tek juniori koji duvaju u leđa A selekciji. Nama se to izgubilo, a za sve je opravdanje novac, a nije tako. Ima puno nerada, nestruke, olajavanja i najmanje – rada. Tračaju se, pljuju se, u kafani se sve zna, svi su znalci. Neshvatljivo mi je da nema lige kadeta, da nema školskih takmičenja. Jedan čovek to ne može da pokrene. Meni je najteže, jer nema selekcije. Sve je to pojedinačno, nigde grupe igrača. Fali nam rad u omladinskom pogonu.
Da li je neko od „klinaca“ zaslužuje da bude javno spomenut?
– Ne volim pojedince, nikada ih nisam isticao. Svaki put neko drugi izađe. Poslednji put Perić i Malinović, pre toga najstariji, Vranješ i Terzić. Neka kolektiv izbaci najboljeg.
MOJI BRANE ZA DRUGE
Za kraj, da li su naredne dve godine vreme kada će BIH konačno zaigrati na velikoj sceni?
– Nadamo se tome. Već sam pričao o tome da naša prva tri golmana Alilović, Losert i Šego brane za Hrvatsku. Četvrti mi brani u Barseloni, ode za Katar. Petog imam, brane mi šesti i sedmi, realno. Neki igraju za Srbiju, više za Hrvatsku, u Kataru imamo šestoricu, u Arabiji dvojicu. Odakle selektiramo igrače, ne znam ni sam – bez dlake na jeziku zaključio je Marković intervju za Balkan-Handball.com.
