SP 2013 korak nazad za IHF – Barsa „tri koplja“ iza Beograda i Zagreba

Poslednji dan Svetskog prvenstva za muškarce, pravo je i vreme da se izvede zaključak o organizaciji samog turnira. Za razliku od savršenog SP 2009 u Hrvatskoj, slabijeg SP 2011 u Švedskoj, čini se da je standard u organizaciji planetarnog takmičenja, usled krize, išao još koju stepenicu naniže. Finansije ili šta drugo, tek na svakom koraku ljubazni Španci, nisu se preterano pretrgli oko promocije šampionata i obezbeđivanja uslova za rad novinara.

Po dolasku u Saragosu na preliminarnu fazu, prvih dana smo se suočili sa pitanjem lokalaca, o kakvom se šampionatu radi? Kako nas i ne bi pitali, kada je jedan “kršteni” bilbord u gradu od 700 hiljada stanovnika najavljivao turnir 24 najbolje reprezentacije na svetu. Osim ljubitelja rukometa – navijača lokalnog Aragona, “obličnog sveta” nije bilo na tribinama sve dok Španija nije zaigrala svoj meč osmine finala protiv Srbije.

No, na stranu promocija, iz ugla novinara, predstavnici “sedme sile” su se po prvi put susreli sa situacijom da nisu mogli da dođu ni do jedne obične olovke sa logom šampionata “Spain 2013”. Ono što je standard na velikim takmičenjima, “paket dobrodošilice”, gde pri preuzimanju akreditacije novinar dobije osnovna sredstva za rad, olovku, blok i par “dzidza bidza” za uspomenu na turnir, nije postojao. Svakako da nije problem u par olovaka i “tefteru” koji možete kupiti za par stotina dinara, ali jeste u utisku. Španci ga nisu ostavili.

U Saragosi je nemoguće bilo raditi iz hale. Na medija sedištima, interneta nije bilo, pa je tako praćenje meča uživo i usput “skidanje” statistike, praćenje rezultata drugih mečeva, bilo nemoguće. Ako znamo da je na tribinama za vreme preliminarne faze bilo tek nešto novinara Poljaka, Srba i Slovenaca, onda je “greh” neoprostiv.

Dok su novinari u Beogradu i Zagrebu imali najbolja moguća sedišta, tik pored terena, “sedma sila” u “San Đordiju” dobila je “golubarnik”. To su ona sedišta, za koja vam se čini da su u dvorani, jer vidite krov nad glavom, ali toliko blizu, da je teren toliko daleko da vam jedino krila mogu pomoći da razaznate šta se događa na terenu.  Hala pravljena 1991. godine, čini se, davno od standard današnjice, pa je i press centar skučen, mali i osećate se kao u podrumu. Daleko od komfora “Beogradske Arene” ili “Arene Zagreb”. Sve u svemu korak nazad za iHF i Svetsko prvenstvo.

Videćemo šta nas čeka u Kataru…