RUKOMETNA TRIBINA NA FZS: „Sistem, pod hitno“

„Patimo zbog nedostatka sistema“, zaključak je tribine simboličnog naziva „Minut do 12 za srpski rukomet“ na Fakultetu za Sport Univerziteta „Nikola Tesla“ organizovane na inicijativu RK Novi Beograd kojom je pala zavesa na još jednu akademsku i sportsku godinu.

Inicijator okupljanja, trener izraelskog Makabija iz Tel Aviva, Nikola Maksimović, na početku skupa koji je okupio veliki broj, pre svih, trenera beogradskih klubova, izneo je poražavajuće podatke vezane za rezultate seniorskih selekcija i mlađih reprezentativnih kategorija u prethodnih 7-8 godina:

• Posebno je alarmantna situacija kod devojčica gde se od poslednjih 15 takmičenja u mlađim kategorijama nismo plasirali na osam. Šta očekivati sada kada je baza još manja? Muška kadetska reprezentacija Hrvatske 2000 ima plan i program priprema do samog takmičenja, 45 dana priprema, a naša nema okupljanja već godinu dana, ne zna se ni ko će je voditi. Ako se nešto drastično ne promeni, rezultati će nam biti još lošiji. Bez veće baze nema vraćanja na stare staze uspeha – rekao je mladi stručnjak, koji obavlja funkciju i trenera kadetske reprezentacije Izraela.

Okupljene je pozdravila i dekan Fakulteta za Sport Univerziteta „Nikola Tesla“, Dr. Ivanka Gajić:

• Žao mi je što ovoj tribini ne prisustvuju još neki ljudi, kojima je mesto ovde. Rukomet je, pored fudbala, najmasovniji sport u Srbiji, i moramo da nađemo način da mu pomognemo. Nadam se da će ova tribina biti plodonosna u tom smeru.

Predsednik Rukometnog saveza Beograda, Svetozar Stanković osvrnuo se na to da Srbija nema vrhunskih klubova, a i da se klubovi generalno, malo pitaju kada je sudbina rukometa u pitanju:

• Rukomet je bio jak dok smo imali jake klubove. Sada možemo da pričamo priče, ali nemamo ni jedan vrhunski klub. Izgubio se glas klubova. Kroz normativne akte moramo dati veću šansu ljudima iz klubova da se pitaju. Ono čega se plašim jeste da će loši rezultati tek doći. Sa ovim sistemom i normativnim aktima, bilo ko da je predsednik Saveza, neće uspeti. Nemoguće je. Jedino da dođe neko sa mnogo novca i velikom političkom moći. Moramo da damo inicijativu da se akta menjaju, da klubovi iz Super lige moraju da imaju svoje predstavnike u Skupštini RSS. To je garant da će i njihova problematika biti zastupljena u forumima.

 Vladimir Knežić, ispred Rukometnog saveza Vojvodine, izneo je niz zapažanja i naglasio:

• Naše nacionalne seekcije imaju izuzetne uslove kada je u pitanju nivo države. Ono gde škripi je klupski rukomet i finansiranje klubova na lokalnom nivou. Očekivali smo dosta od Zakona u sportu. Nažalost, registracioni pravlinik ne štiti male klubove u odnosu na velike. Nema džentlmenskog dogovora, već je sve jednosmerna ulica. Ne mora to da bude uvek u novcu, ali morao bi da se nadoknadi trud i novac koji je uložen u nekog igrača od strane malog kluba. To je loše rešenje. To pogađa matične klubove. Bez jakih klubova nema jakog Saveza.

Na primeru svog kluba, trenutno treće snage hrvatskog rukometa, RK Dubrava iz Zagreba, Dražen Žunac, izneo je niz interesantnih ideja iz prakse:

• Dosta sličnih problema imamo, a što se tiče ženskog rukometa u Hrvatskoj, mislim da je 12 sati već prošlo. Selekcije RK Dubrava nastupaju u 13 liga. Svaka generacija igra sa svojom genracijom, ali i starijima. Hrvatska je podeljena u pet regiona. Svako godište ima državno prvenstvo, stariji sa 16 ekipa, najmlađi sa 24 ekipe. Imamo kadetsku ligu koja broji 24 kluba. Tokom čitave sezone traje prvenstvo, a najboljih osam timova ide na završnicu u Umag, u nedelji kada je tamo rukometni festival tradicionalno, gde se igra završnica Kupa, održavaju seminari, tako da praktično deca igraju pred čitavom domaćom rukometnom javnosti. Klinci od 18 godina pred svima mogu da pokažu na koga se može računati – kazao je Žunac i dodao:

SNIMAK TRIBINE https://www.facebook.com/RKNBGD/videos/1653599424698551/

• Dobijanje finansija zavisi od toga ko je na vlasti. To je katastrofa. Moraju da postoje kriterijumi. Naš plan je da postanemo drugi klub u zemlji, da maknemo Nexe sa te pozicije, ali primarni cilj je stvaranje igrača. Braća Valčić, Šprem, Pavlović, svi su kroz Dubravu došli do Zagreba. Jako je bitan taj marketinški aspekt. Doveli smo Šolu i Dominikovića, hodajuće legende za trenere. Rukomet je jako malo zastupljen u medijima. Dolaskom ove dvojice postali smo medijski interesantni.Velika stvar za hrvatski rukomet je povratak Zdravka Zovka, koji je materijalno obezbeđen, rešio da se posveti ulozi koordinatora za mlađe kategorije. Ispod svega što ćemo danas reći možemo da potpišemo reč novac. Dubrava ima vepra na dresu, nikakvog ozbiljnog sponzora, donatore koji daju po par hiljada kuna. Svaka im čast, ali to nije ozbiljna suma. Veliki je problem u novcu, ali šta je tu je – rekao je Žunac, koji je naveo da klub ima džentlmenski sporazum sa Zagrebom kada je u pitanju prelazak svojih igrača u redove šampiona.

Problemi iz okruženja, preslikani su sa onim iz Srbije. Problem gašenja rukometa u manjim sredinama…

• Gase se male sredine, raznorazne situacije imamo. Metković se lagano gasi, što zbog novca, što zbog taštine i ega raznih ljudi. To je velika katastrofa za hrvatski rukomet. Dvometraš se neće roditi na Sljemenu, ali rodiće se ispod Dinare i na ušću Neretve. Slavonija se lagano gasi, Osijek je bio središte, pa Bjelovar šepa. Deca ranije odlaze u velika središta, sada klinci idu u velike gradove posle osnovne škole. Ti mladići prestaju da igraju rukomet ili se pogube. Malo je njih koji uspeju.

Velika stvar, prema rečima, Žunca je i to što Zagrebački rukometni Savez kroz sistem pomoći ima „na plati“ 20 trenera koji rade u Zagrebu, Lokomotivi, Dubravi…

Profesor Fakultet za Sport, Dr. Milan Mihajlović, iz perspektive čoveka koji nije u rukometu, imao je šta da kaže:

• U složenom smo trenutku, baza je smanjena, nema dece kao pre 20 godina. Ne bi trebalo stvari gledati tragično, jer je rukomet osvojio dve velike medalje u poslednjih pet godina. Iz aspekta nekoga ko nije u rukometu, to nije tako loše. Ne zaboravite kolika je Evropa i ko sve želi da se domogne vrha.

Zapažena izlaganja imali su i prisutni treneri, a među prvima se skupu obratio, šef struke Železniičara iz Inđije, nekadašnji trener ženske juniorske reprezentacije, Vlada Šimičić:

• Deset godina sam bio angažovan u ženskim reprezentativnim selekcijama i mogu da kažem da je muški rukomet bio u velikoj prednosti. Okupljanja su retka, nema novca. Juniorke, generaciju 1996, vodio sam u avgustu 2015. na EP u Valensiji. Naredno okupljanje bilo je u martu 2016, kada smo imali četiri dana pred kvalifikacije za SP, koje nismo prošli zbog gol razlike. To je okarakterisano kao neuspeh. Svi ovi rezultati koje smo videli su odlični ako se uporede sa vremenom i prostorom u kome radimo. Trebalo bi da nas je sramota zato što državne prvake u mlađim kategorijama dobijamo za vikend. To nigde na svetu nema. U četiri utakmice dobijamo najbolje u državi? Dok smo imali lige, imali smo i igrače. Tada je trebalo otići u Niš, Vrbas, odigrati i pobediti. Sada je najveća obmana biti šampion Srbije. Do 12,13 godine možemo i da se nosimo sa Evropom, već sa 16, nigde nas nema. Zakon je promenjen. Veliki klubovi uzimaju igrače malim klubovima. To je to. Baza nam je i onako mala. Odbojka je pokupila većinu ženske dece, a mi ništa ne radimo da bi napravili jako takmičenje.

Trener u mlađim kategorijama Crvene zvezde i jedan od trenera koji je bio zadužen za nacionalnu selekciju u generaciji 2000, Igor Nikolić, rezigniran je situacijom:

• Imali smo tri-četiri okupljanja na po jedan dan, kada smo u dva sata rada sa grupom od 60-70 klinaca morali da odredimo ko je perspektivan, a ko ne. Imali smo tri dana akciju za utakmicu u Rumuniji, zatim u Grčkoj, pa sa novih 16 igrača u Austriji. Ta selekcija praktično ne postoji. Ta generacija je bila perspektivna, ali kako godinu i po dana nismo imali okupljanje, više nisam siguran. Svaka naredna generacija je lošija od prethodne. Vidim to u radu u klubu. U generaciji 2001, imam samo tri igrača koji su preko 185. Nema kriterijuma, sakupljamo ono što imamo. Imaš dve ruke, hajde na rukomet. Na turniru u Pragu sa visinom prosečnom visinom 175 cm, ne možemo da pariramo nikome. U generaciji 2000, treći desni bek ima 165. Nemamo levoruko dete koje hoće da se bavi rukometom. Naša deca su otpadnici od drugih sportova. Ne može na fudbal, košarku, odbojku, dođe kod nas, a mi se trudimo da napravimo najviše što možemo. Skidam kapu mojim kolegama za ono što prave. Ljudi iz Saveza mogu da pomognu u tom smislu da dete jedva čeka da dođe na rukomet. Nas deca u drugom i trećem razredu vuku za rukav i pitaju „a šta je to rukomet?“. Ako nemate kvalitetnu decu, ne možete da popravite stanje u rukometu.

Na svoje kolege se nadovezao inicijator skupa Nikola Maksimović:

• Izrael nas stiže u generacijama 2000,2002 i 2004. Popularnost je uslovljena rezultatima nacionalnog tima. U RSB imamo registrovana 42 kluba, od kojih 7-8 ne radi sa mlađim kategorijama. Broj registrovanih igrača u Beogradu je 2.400. Odbojkaški savez Beograda na 40 klubova ima oko 5000 članova i još toliko dece u školi odbojke koja nisu registrovana. Znači praktično četiri puta više. U košarci na nivou grada egzistira 135 klubova i 15.000 igrača. Jako je teško bez rezultata reprezentacije. Gubimo korak sa Evropom i svetom.

Prvi čovek RSB, Svetozar Stanković, najavio je bližu saradnju sa kolegama iz Zagreba na više polja, ali i založio za nastavak organizacije sličnih tribina koje bi vodile ka rešenjima:

• Inicijativa je da se češće okupljamo. Naš problem je što nemamo sistem. Divim se trenerima jer imaju jedan mazohistički odnos, pa im često kažem „vodite računa da ne završite na kontejneru u mojim godinama“, od čega ćete da živite kada ostarite, svi će da vas zaborave, ko vam plaća penziono. Ovi momci koji su osvojili medalje, niko ne zna kod koga su počeli. Svi vide Boškovića i Vukovića, a niko ne zna ko je tu neku decu izveo na put. Kao grad smo uspeli da pokrijemo stipendije za 45 trenera u 15 sportova, sa obećanjem da će se povećati broj sa tri na pet. Bodovali smo rezultate trenera u mlađim kategorijama. Rukometni sa najboljim ocenama imao je oko 30 bodova, dok je iz odbojke isti broj bodova ima pedeset i neki trener. Sreća pa je određeno da budu tri po sportu, inače rukomet ne bi dobio ni jednu. Rukomet je svrstan u treću kaegoriju od strane Olimpijskog Komiteta. U prvom su osvajači medalja, u drugom kandidati, a ovi koji se nisu plasirali nalaze se u trećem. Sreća pa država još poštuje naš sport. Sve počinje od klubova. Ne može se preko noći stvoriti klub ili organizacija. Nema sistema dok se ne uključe klubovi. Oni moraju da budu deo sistema. Moramo da zaštitimo trenere mlađih kategorija i stvorimo im uslove za rad. Kod nas većina trenera je praktično sve u svojim klubovima. Prozivaju ih da žive od članarina, ali ne vidim da se rasipaju od novca i voze besna kola. Generacija 86, koja je bila evropski i svetski prvak, imala je 102 dana priprema, pun „Pionir“ i TV prenos na RTS. Sreća naša pa se rukomet još voli. Inače kada su u pitanju sistem i rezultati, ne zaslužujemo ni ovo što dobijamo. Zato je minut do 12. Ne da bi ne nekoga smenio i seo na nečije mesto, već da uspostavimo sistem. Pozivam vas da nastavimo ovu priču i formulišemo inicijative po raznim pitanja. Znam da ljudi koji vode Savez neće imati ništa protiv toga. Hajde da pokrenemo inicijativu, ali ona mora da dođe iz klubova, ne može iz kancelarije. U kancelariji RSB rade dve osobe – zaključio je Stanković.

Tribina „Minut do 12 za srpski rukomet“ trajala je više od tri sata, a učesnici su najavili da bi ona mogla imati i svoj nastavak.