Balkan Handball

TRAIL AVANTURA: „Žulj i pejzaži“

PIŠE: NIKOLINA LUTOVAC

Bonjour BH drugari 🙂

Iskoristiću priliku da vam poželim lepu i nasmejanu 2014. Prethodna se završila sjajno, srebrno-sjajno za srpski rukomet. Nema lepšeg motivisanja za treniranje “na suvo” u zimskom prelaznom periodu od sjajnih utakmica sa svetskog prvenstva.

Zima mi je totalno bezveze godišnje doba. Ne samo zato što je hladno. Na severu Francuske zima počinje 1. avgusta sa sve kišama i padom temperature, tolikim da videti devojke kako dolaze u perjanim jaknama na jutarnji trening uopšte nije neobično.

Leto je daleko iza nas, a umor nas ophrvao kao da smo u sred letnjih priprema. Pa još kada se dodaju kijavice, grip i temperature, totalno bolovanje. Ekipno. Ritam je kao kada predjete vise nivoa Candy Crash-a pa onda stagnirate na jednom nekih 10-ak dana pokušavajući da predjete isti. Budjenje za jutarnju teretanu pada sve teže. Malo živnete, pa vam se opet sve smuči. Otišli biste na neki skvoš, skijanje, išli biste da plivate ili ronite, skačete s padobranom ili igrate riziko do 3 ujutru. “Duga je sezona, nemojte se zamarati, iskoristite svaki trenutak da se odmorite” , podseća nas trener od avgusta do maja. Duga jeste, ali poprilično duza zimi.

E, baš u takvim momentima, volim da razmišljam o svim onim sportovima koje sam ili ću praktikovati na kraju sezone. Hm, bolje kraju karijere. Pomenula sam vam letos takozvani trail ili «pešački maraton ». Jedna od disciplina koju sam otkrila pre godinu dana, a koja je zapravo prvi sport bez lopte koji me je osvojio. Trek, Trejl, pešački maraton, prepuštam vam insistiranje na nominalizaciji ove aktivnosti.

trail_shoupPrisećam se svoje prve šetnje u planinama sa ekipom. Sa svojim patikama za trčanje i šuškavcem sam izgledala kao zalutala nesrećnica sa fitnesa medju šumarskim pionirima. Par godina kasnije, na kraju sezone nakon nekoliko šumskih futinga i pentranja po manjim obroncima Pirineja, nagovaraju me, mladu i naivnu, da odem na « Transcaledonienne 2013 ». Jedan od poznatijih trailova u svetu, na francuskom ostrvu u Pacifiku. Tada mi je to izgledalo kao jedan lep izazov. Upoznati sebe. Odmah nakon trke, dok mi je terapeut utrljavao kremu u kožne naprsline na stopalu, nisam prestajala da se pitam šta mi je to trebalo.

Lepotica je mislila da ako može da trči intervale i 10-tak kilometara u cugu, može i ovo. 68km kroz planine, blato i močvare, 1800 metara nadmorske visine (gde je penjanje, tu je i spuštanje sa iste). Prva dva sata sam fino podnela. Troje u ekipi, brzo sam shvatila prednosti. Kada nakon 3h naizmenicnog hodanja i šetanja, plivanja u blatu do grla i žuljeva toliko bolnih da imate utisak da vam se stopalo pretvorilo u jedno gigantsko kurje oko, član ekipe koji vas podseti da popijete malo vode iz « camel back »-a ili ne prestaje da vas bodri postaje deo vas i vaše borbe sa prirodom. U rukometu sam spoznala napore, i to velike, ali ni jedan od tih napora nije prelazio 3h. Kod ovog traila nam je trebalo 8h prvog dana, i 5h 30m drugog. U naporu ima dosta različitih segmenata – bol, grčevi, umor u nogama, ali i u glavi, želja da nastavite, odbijanje da vas ekipa u crvenim majicama prestigne, smenjivanje raspoloženja od potpune euforije i “I m the king of the world” krika na vrhu brda do apsolutnog očajanja kada grana za koju se držite pukne i otkotrljate se par metara niže. Glava se igra sa vama, činite se sami sebi kao neka glista kojoj nije ni do čega, onda pronalazite snagu da nastavite još par kilometara, sanjate o kobasicama i nekom kiselom piću, divite se prelepim prizorima svuda oko vas, pa se najednom činite sebi snažnim i moćnim, dok ponovo ne splasnete.

trail_shoup2Ono što mi je ostalo fascinantno su bila lica i konstitucija ljudi koji su u ovome učestvovali pored nas. Od debelice sa velikim rancem iz kojeg nam je nudio power gelove, morsku so za eventualne grceve i koji je krenuo u ovu “šetnjicu” samo da je završi, preko bakica i dekica koji su „štrikali“ kao da jure po planinama od rane mladosti. Sve do pravih profesionalaca koji trče na uzbrdicama gde svi hodamo i uzimaju po gutljaj vode na svakih 7 km.

trail_shoup1Sve vreme dok sam trčala (u početku) ili puzala (pred kraj je bukvalno na to ličila moja kretnja), psovala sam i sebe i onog što me nagovori. I pitala se koji će mi ovo, i zar mi nije bilo lepo juče na plaži sa cedjenim ananasom na slamčicu?!

Danas, jedva čekam da se sezona završi da isprobam svoj nove “salomonke” na nekom novom brdu. Ovog puta ću da zaobidjem pedikir i manikir pre trke. Uzaludno bačene pare. 🙂

A vi, šta će biti vaša verzija « traila » ovog leta ?

Predhodni blogovi:

MOJA TERASA – MOJA PRAVILA (9)

U SVAKOM SIRU POSTOJI NEKA RUPA (8)

INSTANT UKLAPANJE (7)

KROASANI VS PRŽENICE (6)

KO JE MAZNUO ŠEŠIR?(5)

One Comment

  1. Sveznala

    09/01/2014 at 17:00

    Hahahah simpaticno!!!!

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *