Dosije "Youth Handball": Hrvati i Slovenci velesile – Srbi "druga liga", ostali "dno dna"…

Novi uspesi, odnosno, neuspesi reprezentacija sa prostora Ex-Yu u mlađim kategorijama, napravili su još jasniju distinkciju između onih koji dobro rade i onih koji imaju problem. Evropska prvenstva u Turskoj i Austriji, pokazala su jasan trend napretka jednih, te tavorenja drugih. Na osnovu rezultata prethodne tri generacija 1988, 1990 i 1992 na Evropskim i Svetskim prvenstvima, jasno je da korak sa svetom jedino drže Hrvatska i Slovenija. I ne samo da ga drže, već i diktiraju, dok Srbija predstavlja „drugu evropsku ligu“. Nekadašnji rasadnik talenata i u spoju sa Crnom Gorom žetelac medalja sa prvenstava generacija 78, 80, 82, 84 i 86, sada je kilometrima daleko od njih. Ostali, BiH, Crna Gora i Makedonija, praktično ne postoje na evropskoj rukometnoj mapi. Šta rade rukometni radnici u tim zemljama i kako dozvoljavaju da se iz godine u godinu brukaju rezultatima u kvalifikacijama, to valjda oni najbolje znaju…

Na osnovu prikazane tabele, može se videti niska uspeha hrvatskog rukometa. Navikli na kontinuitet osvajanja medalja njihovih seniora, ni juniori, odnosno, kadeti ne zaostaju ni malo. Tri poslednje generacije su na 11 velikih takmičenja osvojile čak pet medalja, od toga tri zlatne! Da nije reč o jednoj zlatnoj generaciji, govori i podatak da su generacije 1988 i 1992 bile evropski kadetski prvaci, a da je generacija 1990 bila kadetski šampion sveta!

I mladi Slovenci prave sjajne rezultate. Svaka od poslednje tri generacije je osvojila medalju na velikom takmičenju. Generacija 1988, bila je bronzana na Svetskom prvenstvu juniora. Generacija 90, uzela je isto odličje na EP juniora, kao i generacija 92 na upravo završeno EP u Turskoj.

Za sve to vreme, srpski mladići iz tri poslednje generacije, samo su dva puta izborili plasman u TOP 8 nekog velikog takmičenja. Statistika je poražavajuća, a ona govori da je najbliže medalji bila generacija 1992 na EP kadeta u Crnoj Gori, kada je bila peta. Nešto slabije plasirana, bila je generacija 1988 na EP kadeta, kada je bila sedma (još uvek SCG). To su jedina dva rezultata vredna pomena, uz napomenu da se od pet Svetskih prvenstava, „Orlići“ nisu kvalifikovali na tri.

SLOVENCI RASTU, OSTALI PADAJU…

Produkt kvalitetnog rada sa mladima, dobre infrastrukture, te lige u kojoj imaju šanse da iskažu svoj potencijal, vidi se kod Slovenaca. Počev od generacije 1988, Slovenija konstantno beleži sve bolje rezultate kako odmiče omladinski ciklus. Generacija 1988, činila se prosečna osvajanjem 13. mesta i na EP i na SP kadeta, ali je zato karijeru u mlađim kategorijama završila osvajanjem bronze na SP juniora. Generacija 1990, bila je deveta kadetska u Evropi, na SP nije ni učestvovala, ali je zato uzela juniorsku bronzu, slično generaciji 1992.

To kod ostalih nije slučaj. Slaba liga, stručni rad, klubovi koji nemaju ni ambicije ni uslove da izguraju svoje reprezentativce na „pravi put“, čine da se mnogi veliki talenti pogube kako godine idu. Hrvati su svesno „resetovali“ svoju zlatnu generaciju 1988, koja je posle zlata i srebra u kadetskoj konkurenciji, bila poslednja na EP, a na SP nije ni učestvovala. Nešto slično se desilo i dve godine starijoj generaciji 1990, svetskim kadetskim prvacima, koji praktično nisu postojali u juniorskom uzrastu. Ono što vredi za seniore, brzo nađe svoj put do Zagreba i Lina Červara, odnosno, Slavka Goluže.

Stvar „resetovanja“ nema veze sa srpskim generacijama. I dok je generacija 1988, praktično izvukla svoj maksimum sa jedanaestim mestom na EP, ne plasiravši se na SP, talentovanija generacija 1990, bila je samo epizodista, doživevši potpuni krah na kraju omladinske karijere, 18. mestom na SP u Grčkoj. Sličnu sudbinu, izgleda, doživljava generacija 1992, koja je posle petog mesta na EP kadeta, završila kao 15. EP juniora.

TRASIRANJE PUTA KA „A“ SELEKCIJI

Hrvatska već godinama u svojim „A“ redovima ima Domagoja Duvnjaka i Manuela Štrleka (obojica 1988). Maltene, oni su postali starteri i sadašnjost-budućnost hrvatske reprezentacije u narednih desetak godina. Sa iskustvom sa velikih takmičenja je i golman Ivan Pešić (1989), dok je Marino Marić (1990) uvek u najjužem krugu za velika takmičenja. Tu je i levo krilo Zagreba, Lovro Šprem (1990), koji je prošao pripreme pred London. Poznat je slučaj da je jedan Petar Metličić „sklonjen“, kako bi se više prostora dalo Marku Kopljaru u njegovoj 23. godini. Takođe, „na vreme“ su svoje reprezentativne karijere započeli i Mirko Alilović, Ivan Čupić i mnogi drugi, koji sa ogromnim iskustvom, već sada, mogu da izguraju još najmanje dva olimpijska clikusa.

I Slovenci su krenuli tim putem. U osvajanju šestog mesta na EP u Beogradu, učestvovali su „klinci“, Mitja Gaber (1991) i Borut Mačkovšek (1992), a tu je bio i Jure Dolenec (1988).

Boljka Veselina Vukovića, koju su imali i njegovi prethodnici, jeste nedostatak poverenja u mlade igrače. U srpskoj reprezentaciji sa EUR
O 2012, ulogu epizodiste, koju je izgubio u glavnoj fazi takmičenja, imao je Miloš Kostadinović (1988), kao najmlađi član tima sa 24 godine. Za takav „trend“, osnove se mogu naći u lošim rezultatima mlađih kategorija, ali izuzetaka i talenata nikada dosta. Strahinja Džambo Milić (1990) je već godinama na vratima „A“ tima, uz nekoliko povreda koje su ga u tome usporile. Ostalih nema, sem sporadičnih pozivanja juniora Slobodana Pavića (1992), Filipa Marjanovića (1989) i još par imena za koje je mesto rezervisano na širem spisku(Ivan Dimitrijević, Draško Nenadić, Nemanja Zelenović, Savo Mešter 1990). Epilog srpsko-nemačke sage oko Petra Đorđića (1990), momka koji izrasta u jednog od najboljih levih bekova Bundeslige, još uvek nismo čuli. Iz analize u analizu zaključak isti – godine prolaze. Četvorogodišnji mandat od strane RSS-u, Vukoviću, svakako može pomoći u tome da se više gleda u budućnost posle Londona. Da se ne dogodi da jedan Momir Ilić „ne postoji“ do 25. godine za reprezentaciju, a pet godina kasnije postane MVP velikog takmičenja.

ŽIKA BOGDANOVIĆ