Reči sjajnog Telenorovog slogana, bile su jedan od motiva zbog koga smo pre nešto više od tri godine, sa rađanjem samostalnog Rukometnog saveza Srbije, želeli baš Telenor za partnera. U tim rečima su sadržani i vizija, i strategija, i metod. Uz novac (koji nam je takođe bio motiv), kao sredstvo za ostvarenje vizije i strategije, to sve zajedno čini pretpostavke modernog kvalitetnog evropskog rukometa. Bilo gde, pa i u tada, novoj Srbiji, sa petnaestak godina kašnjenja u odnosu na trenutak početka stvaranja nove ere evropskog rukometa.

Naime, pad Berlinskog zida, nestanak socijalističkog ekonomskog sistema u istočnim zemljama, kao i sa tim, i tehnološkim napretkom, povezana medijsko-marketinška revolucija, stvorili su preduslove stvaranja nove Evrope u svakom, pa i rukometnom smislu. Stvaranje Evropske rukometne Federacije daje konačno i organizacioni okvir u kome dolazi do eksplozije napretka rukometa u svakom smislu i (na sreću) premeštanja centra vrhunskog rukometa sa istočnih (SSSR, DDR, Rumunija) na najveće i najrazvijenije zapadne države (Nova Nemačka, Španija, Francuska), sa Skandinavijom kao stalnom prisutnom rukometnom bazom i uz kasnija priključenja onih, koji su prvi podvukli crtu, krenuli od nule i napredovali rukometno, sa svojim novim državama (Slovenija i Hrvatska) ili novim ekonomijama (Poljska).

Tadašnji rukomet u Srbiji i Srbija uopšte, deleći sudbinu neuspešnosti svojih državnih zajednica i posebno, neuspešnosti svoje ekonomije, kao i u mnogo čemu drugom, ne prepoznaje te procese, ne uključuje se u njih, već ostaje da živi u jugoslovenskoj prošlosti (čuveno "Šta smo nekada bili") i starim shvatanjima (rukomet kao rat i socijala), da čak ni pojedinačne svetle trenutke (reprezentativne medalje) ne koristi da prihvati nove okolnosti, nova pravila i uđe u Evropu rukometa igre, zabave i biznisa. Naprotiv, i te svetle trenutke, sjajne igračice i igrače, koristi da ostane zatvoren u svojoj neprilagođenosti, toliko, da čak kao posledicu stvara uslove da te sjajne generacije igračica i igrača osvoje bronze, a ne zlata, koja su im po kvalitetu pripadala.

Imajući ovo iskustvo, u situaciji sa početka teksta, srpski rukomet nije imao (a i danas nema), prava na iste greške, bar ne na one strateške ili najvažnije, kao što su život u prošlosti, egocentrizam, izolacija, neučenje, nestrpljenje, megalomanija, mržnja i prevara, neobjektivnost svake vrste. I ako nekada ne bude išlo kako treba, ne bi trebalo menjati put koji vodi napred, već one koji su predvodnici na tom putu, ali nikako sa ljudima prošlosti, već ljudima budućnosti, jer da bi srpski rukomet opstao u budućnosti, mora da misli lepše i dalje.

Mora da predvidi da sav svet, pa i sportski, ide u pravcu globalizma, a vrlo verovatno i određene vrste kolonijalizma. Da će se sportska mapa sveta u skladu sa tim ponovo menjati, kako po geografskoj rasprostranjenosti, tako i po suštini. Globalni svet će imati globalne sportove, a najduže će opstati najprilagodljiviji, najmoćniji i najpopularniji sportovi vodećih zemalja (zato i ono "na sreću" kod konstatacije o Nemačkoj, Francuskoj, Španiji). Mi koji posećujemo ovaj sajt, sigurno želimo da među tim sportovima, koji najduže opstanu, bude i rukomet, i da, kada bude nestajao, to ne bude odjednom, već postepeno, prvo tamo gde je najslabiji i najneutemeljeniji.

Zato želimo da rukomet u Srbiji i u regionu bude u onoj drugoj grupi. Zbog toga bi trebalo da znamo, gde smo i kuda idemo. Samostalni srpski rukomet se rodio, ustaje i uspravlja se, a od velesila nas deli još puno, posebno u klupskom rukometu, kao i u stvaranju ekonomskih i logističkih preduslova. Zato na tom polju u treba ići strpljivo i sekundarno, stepenicu po stepenicu (nikako po dve), i za par godina, bićemo pristojni. Primarno, od stalnog boravka među deset u svetu (za zemlje poput naše, prava mera) ne deli nas puno. Za to je potreban kontinuitet učešća muških i ženskih selekcija na evropskim, svetskim i olimpijskim takmičenjima (debije smo već imali), kao i uspesi organizacije (EP 2012. godine i EP za juniorke), a za to su preduslovi već stvoreni. I to ćemo uspeti.

Međutim, za budućnost to nije dovoljno. Tu nas ne smeju zavaravati i zavesti ni igrački, ni ljudski, sjajni kvaliteti i potencijali reprezentativki i reprezentativaca Srbije, jer seniorski rukomet je upravljanje posledicama, a ne stvaranje uzroka i uslova. Stvaranje uzroka i uslova da medalja u Beogradu 2012. godine ima pravi sjaj, ono je što omogućava da rukomet stanuje ovde i 2052. godine, a to je sada, pre svega, masovnost. U svakom pogledu i svakom obliku. Novi seniori, veteranski rukomet, a posebno i najvažnije, mini rukomet. Da dobijemo nove igrače, navijače, stručnjake, volontere, Izgleda lako i jednostavno, ali nije. Da jeste, ne bi bilo tako važno. Da bi uspeli, potrebno je da što više ljudi shvati da je to od presudne važnosti i da svaki od tih ljudi uradi nešto za to. Da li to možemo uspešno, kvalitetno i brzo?

Naravno, skeptici bi kao i pre nekoliko godina rekli "teško". Ne shvataju da reč "teško" znači da je, ipak, moguće i da je Srbija puna mladog, novog sveta, koji misli lepše i vidi dalje.

Velimir Marjanović, novembar 09.