Ako je utakmica ca Celjem nagovestila, onda je partija protiv Šamberija potvrdila da se Ivano Balić „vratija“. Jedna „kokoška“, dva „njegova“ sa zemlje i par asistencija, pokazali su, ko je u stvari, Ivano Balić. Iako su ga mnogi prezreli, zamrzeli, tiho psovali sa tribina, dok se „vukao“ po terenu, pokušavajući da pomogne svojoj reprezentaciji u napadu na svetsko zlato, sada je svima pokazao, iako to ne mora više ničim da pokazuje, da je legenda ili kako sam napisao posle utakmice sa Poljacima na prošlom EP, da je – rukomet! Rukomet, baš tako. Ivano je naš Majkl Džordan, dečko koji je promenio rukomet posle ere „kolektivnih“ Šveđana i sporih Rusa.  Balić je pružio šansu i ljudima koji ništa nisu znali o rukometu da ga zavole, prezentujući svu raskoš našeg sporta na globalnom tržištu sportskog auditorijuma. I pored svih retrogradnih poteza sudijske i organizacione birokratije, koje sprečavaju razvoj rukometa, on je uspeo da nas nas ubaci u "novu brzinu"! Mali je rukometni svet, koji to ceni, a mnogo više onih, koji površno gledaju na stvari, napaljenih navijača, koji u terenu vide ratište ili zlonamernih novinara, koji bi hteli da ga izvrnu naopačke, naprave Kazanovu, kurvara ili šta već. Nikada niko rat sa medijima nije dobio, mada ga on nije ni vodio. Kada su trebali najviše da pomognu, oni su najviše odmogli. Zato Ivano, ni psihički, a ni fizički, nije bio spreman za SP, na žalost Hrvatske i rukometa. Umesto nasmejanog lica, videli smo grimase. Umesto lakoće, nervozu i gard, koji svaki čovek ima, kada oseti da su mu posle mnogo godina divljenja, zaboli nož u leđa.   

Na putu za Celje, razmišljajući o eventualnom razgovoru sa njim, zato su mi se, i tako jednostavno pitanje „Da li si zdrav“, i ono na koje sigurno nisam mogao dobiti drugačiji odgovor „Da li si se pokajao što si se vratio u Hrvatsku“ , učinili neophodnim. Prvim se zbunio, na drugo odgovorio, što bi narod rekao „politički korektno“.  Ono što sam silno želeo da mu kažem, ne iz pozicije novinara, već rukometnog fana, da se ovaj razgovor desio mesec dana ranije u Hrvatskoj, jeste da „pobegne glavom bez obzira“ i „prestane sa rukometom, dok god se ne izleči“. Sve ono što smo na SP videli, bilo je mučno. Mnogi su ga psovali, govorili da je prošlost, a retki žalili. Sport kao surovost, teze legendarnog „sportologa“ Ducija Simonovića u mojoj parafrazi „o kapitalističkom sranju i zabavi razularene svetine koja traži drugog kralja, ako je jedan već na kolenima“, motale su mi se po glavi. Na sve to, poraz od Šamberija u Zagrebu, pa priče nacionalnog rukometnog Boga o tome da „Balićev ugovor nema ko da plaća“, pretile su da ubiju i ono malo duha, o kome sanjamo svi, kada krenemo da igramo rukomet kao deca i kao nešto odrasliji, bez ikakvog razumnog pokrića,  krenemo da „prolazimo“ kroz zid, praveći rukometni sajt.

Kralj se vratio! Razbio je Šamberi, ponovo je nasmejan.  Pored njega, čovek – zemlja, Kiril Lazarov. I mi smo obodreniji. Nedostatak finansija za pokrivanje osnovih troškova rada, pretvoren u krizu inspiracije i motivacije posle svih intervjua i doživljaja u prethodne dve godine (23. marta dve godine rada BH-a), lakše se podnosi kada imate o čemu da pišete. Odavno smo rešili da će to uvek biti – pozitivno.  Zeznućemo Bregovića i njegovu filozofiju „piši o meni šta hoćeš, samo mi stavi što veću sliku“. O onome što je negativno, a mnogo ga je više nego pozitivnog, nećemo. Pametni će to prepoznati po temama koje biramo. Mnogo je loših ljudi u rukometu od Baltika do Crnog mora, od „kancelarijskih moljaca“u ulozi „malih Bogova“ do drugoligaških kapitena koji pljuju u lice ili udaraju „na kvarno“...

Kao i u životu, zli ljudi neka ruše. Kolega Riči je u svom blogu već pisao o „napadu na Lazarova“ posle SP-a (makedonska verzija naše teze). Mi ćemo naše kraljeve, odbraniti! Bez njih nema rukometa. Neka BH bude „Dolina kraljeva“. Dok je kraljeva, biće i nas...