Da li ste čuli, Aleks Ferguson prelazi u Čelzi!? Najbolji igrač sveta, Kristijano Ronaldo, izjavio je da želi da nastavi saradnju sa najboljim trenerom na svetu i čovekom za kojeg je vezan. U Čelziju likuju, Mančester plače, Mančester neće ni da čuje za ovakvu soluciju. Temperatura raste, štampa je puna. A onda, Fergi, sa žvakom u ustima, izjavljuje da je slabog zdravlja i da će ostatak života posvetiti svojim skupocenim škotskim konjima i porodici...kraj.

Sutradan, „Sun“ piše o tome da je lično Ser, najveći trener zadnje dve decenije u najjačoj ligi na svetu, namestio finale Lige šampiona, koje je Mančester dobio. Svi su zatečeni. Kristijano ostaje u Mančesteru do daljnjeg, navijači su zgroženi, FA ćuti, UEFA zbunjena, a sponzori, obični ljudi, deca – iznevereni? Bum....

Piter Kenjon, guru pravljenja love u fudbalu, kreće na časove klavira...

A onda, najbolji sudija, Pjer Luiđi Kolina. Hvataju ga sa kesom punom love na aerodromu, iako se on pravda da je želeo da sa tim novcem nadogradi kosu. Kosu? Majmune, od laganja raste nos, a ne kosa....

Traka se odmotava. Od glave, pa na dole, sve do smrdljivih nogu. Sudije, činovnici, birokratija, koji zalutali trener, šljam...

Tvorci UEFA „fer plej“ sranja, ćute. Trulo je. Oni što su nam prodavali sličice idola, oni na koje su se naša deca palila, oni čije smo dresove kupovali, oni o kojima smo pisali, oni koji su zarađivali za mesec dana, koliko običan čovek za nekoliko godina, sada su blato i ruina. Briga me za njih, reče jedan navijač iz Šefilda. Šta detetu da kažem? Svi ćutimo, svi smo besni, vrtimo golove, tražimo ofsajde, pitamo se, kako je to na nekom nižem nivou, kada su „Bogovi fudbala“ ološ i mafija...

Poznata Vam je ova priča? Znate ove glumce? Razmislite. Hoćemo li da glumimo ili da ih prezremo, da ih pljunemo, ma koliko to bolelo? Ha, braćo novinari. Hoćemo li ćutati ili će nam po „difoltu“ pretiti? Ha, deco draga, mali sportisti, što će vam idoli nestati? Ha, sponzore, ti, što si želeo da osvetlaš lice svoje kompanije preko „uprljanih“ lica rukometne gungule, šta ćeš sada? Ha, treneru bespomoćni, što niko dinar, kunu ili euro više, u „prokuženi“ sport, u tvoj klub, neće uložiti. Ha, ti besni navijaču, što si verovao da prisustvuješ vrhunskoj borbi sa atinskim oreolom časti, kupujući sezonsku kartu, a u stvari, uživao u prevari?

Jednog dana, novinari neće više pisati o ološu, zanimaće ih, nešto što je zdravo, što je primer i što je popularno. Drugog dana, dete neće želeti da uhvati rukometnu loptu, već neku drugu, „pošteniju“. Trećeg dana, u zadnjem stisku ruke, sponzor će reći šlihtarskoj faci predsednika kluba – „Vi ste asocijacija na lopovluk, loše ljude i sportsku mafiju“. Četvrtog dana će taj trener, ostavljen na cedilu, reći – „Gladan sam. Pokrali su me prošlog vikenda. Meni džepovi prazni, a i dalje me kradu. Postaću pčelar, pekar, putujući prodavac jogurta, bilo šta, bilo gde, daleko od ovog propalog pravougaonika“. Peti dan, petak, pred utakmicu, navijač neće trčati na blagajnu da kupi kartu – „Koga da gledam? Šta su namestili? Dojava će stići, kladionica će mi naplatiti sve ono što sam uložio, dok su me varali, godinama...“

I znate ko će ostati u subotu i nedelju u praznim halama? Bez velikih igrača, bez sponzora, bez medija, bez publike? Oni što „dele pravdu“!!! Krug se zatvorio. Oni su mu gospodarili, oni neka ga ubiju.

Smrt rukometa...

Oni što ne dozvoljavaju promenu pravila, kako bi mogli da manipulišu. Oni što dignu ruku odmah ili posle dva minuta. Oni koji vide „liniju“ dok mi ne vidimo ništa. Oni što vole kofere, kese, poklone, janjetinu, dnevnice. Oni što prazne tribine, kada počnu da crvene od stida. Kada iz hale izađu svi „normalni“, „svirači“ na terenu ostaju oči u oči sa dirigentima u ložama. 

„Ili ćeš da sviraš našu pesmu za naše pare ili ćeš biti silovana lokalna pevaljka“? („Život je lep, kad sunce sija nama. Kad Sveti mir, širi oko nas...“) Sećate se Sonje Savić i Radeta Šerbedžije? To je sistem...

Dirigujte, svirajte, dirigujte, svirajte, pevajte. Običan čovek vam ne može ništa. Ali jedno morate da znate. Ta vaša pesma, u Londonu se neće čuti....

P.S – Za neupućene, zbog velikih afera koje potresaju evropski rukomet, unazad dva meseca, od strane Međunarodnog Olimpijskog Komiteta zvanično je zaprećeno da rukomet može izgubiti status Olimpijskog sporta...