Balkan Handball

Kolumna: Više od igre, ali ne više od sporta

I Hrvati i Srbi su sa istom reakcijom dočekali poslednji sat 12. januara 2018.godine – „Preživesmo i ovo“. I zaista, ovaj dan i utakmica koja je označila početak radosnog rukometnog praznika je, ponajviše zahvaljujući nama medijima, bez pravog razloga poprimila epske obrise sa naslovom „Više od igre“.

U najavi ovog dvoboja, koja je trajala bezmalo šest meseci, implementirani su neki nesportski konteksti bez ikakvog pokrića, plasirane su razne bojazni od mogućih incidenata, ali je na kraju odigrana jedna obična rukometna utakmica Evropskog prvenstva, pred veličanstvenim ambijentom kakav će domaći navijači, siguran sam, kreirati i u svim utakmicama „Kauboja“ do kraja prvog meseca nove godine.

Razume se, sportsko rivalstvo rukometaša iz ovih reprezentacija jeste naročito, ali ovi momci, koji  gaje skoro pa bratske odnose među sobom, nisu i nikada neće dozvoliti da rivalitet napusti okvire 40 x 20. 

Kao što su mediji već preneli, interesovanje za utakmicu bila je enormno, karte su rasprodate brzinom svetlosti, a ovajdili su se i preprodavci, koji su ih na dan utakmice preprodavali po ceni od 100 do 130 evra. Ta suma nije bila previsoka za navijače koji su po svaku cenu želeli da prisustvuju sinoćnjem spektaklu.

Taj 12.1. bio je najnormalniji radni dan u Splitu, ako izuzmemo izuzetno visoku temperaturu za ovo doba godine. Ni po čemu se nije moglo zaključiti da će se uveče dogoditi nešto posebno, tek poneko navijačko obeležje u kafiću, i video bim u centru grada. Nije bilo nikakve karnevalske atmosfere, naročite galame niti bilo čega nesvakidašnjeg u središtu Dalmacije. Splićani su sačuvali energiju za dvoranu, i na sjajan način pomogli svojim momcima da pobedom otvore takmičenje.

Ovdašnji stanovnici često znaju reći kako žive u „najsportskijem gradu na svitu“, a meč Srbije i Hrvatske je pokazatelj da Split ima navijače kakve svako može poželeti – bez ijednog incidenta pre, za vreme i posle utakmice, bez ijednog ubačenog predmeta na teren, bez ijedne uvrede sa tribina, uz neizbežne zvižduke tokom srpske himne, slika je kojoj se, da budemo realni, malo ko nadao. Brojni apeli organizatora, kao i ogromne mere obezbeđena, nisu bili uzaludni.

Atmosfera jeste bila paklena, ali su u njoj svi uživali – grla, dlanovi, navijačka obeležja i fantastična podrška „Kaubojima“ poslali su idiličnu sliku iz „Spaladiuma“. Dvorana je bila dupke puna već od 19.00, sat i po pre početka balkanskog okršaja, a treba reći da je oko 5.000 hrvatskih navijača došlo još ranije, kako bi uživali u utakmici Švedske i Islanda, što je još jedan dokaz da Split ima vrhunsku rukometnu publiku.

Za njih je ovo bilo više od igre, ali ne više od sporta,  kao i za same igrače dveju reprezentacija. Samo, utisak je da su jedni jedva čekali da počne (Srbija), a ovi drugi da se završi, pa je i pored toga tim nad kojim je bio ogroman pritisak moranja lako pobedio. Isitna je da su se Hrvati više bojali eventualnog neuspeha nego što su se radovali prilici da pobede Srbiju, ali su na terenu pokazali kako se jedna velika ekipa nosi sa takvim pritiskom.

Hrvatska je „jaka kao crna zemlja“, i ima sve što treba da ima da osvoji prvo evropsko zlato u svojoj istoriji. Ispostavilo se da su se bez pravog razloga pribojavali Srbije, mada će je se svako pribojavati uprkos tome što je u dramatičnoj krizi rezultata od 2012. godine. A kako se i ne bi pribojavali ekipe koja u svojim redovima ima zvezde poput Nenadića, Vujina…

Međutim, domaća rukometna javnost se najviše pribojavala zvezde u nastajanju, golmana Vladimira Cupare. A njemu se dogodilo ono što je nažalost i predvideo u razgovoru sa potpisnikom ovih redova dan pred utakmicu – izgoreo je od želje i podbacio. Za detaljnijom analizom utakmice nema potrebe – dovoljno je reći da je hrvatska odbrana toliko moćna, kako u fomraciji 5-1 tako i 6-0, da nedovoljno uigrani srpski napad nije imao šta da traži protiv nje. Hrvatska širina u napadu, konkretnost u kontra napadu, uigranost, individualni kvalitet – sve ono što je demonstrirano u prvom meču razlog je za beskrajni optimizam. Međutim, uvek vreba opasnost „jedne utakmice“, problema koji je postao simptomatičan za ovu reprezentaciju, doduše ne pod dirigentskom palicom Line Červara. Sigurno je da će lakše izbeći eventualnu minu na domaćem terenu, pa čak i bez Domagoja Duvnjaka, koji je možda i izgubljen za ovo takmičenje.