Reprezentacija Srbije, okupila se u centru Fudbalskog saveza Srbije u Staroj Pazovi na početku završnih priprema za Evropsko prvenstvo, koje nas čeka za 13 dana u našoj zemlji. Svi nasmejani, svi željni uspeha, pored zdravlja, zaželeli su sa osmehom da dočekaju i 29. januar, poslednji dan EHF EURO 2012. Upitali smo selektora, Veselina Vukovića, gde je bio i šta poželeo u novogodišnjoj noći:
– Dočekao sam novu godinu u krugu prijatelja na trgu u Šapcu uz muziku Vlade Georgijeva. Posle toga, otišli smo u jedan klub na turu pića i već u pola 2 sam bio kući. Mislim da nikada ranije nisam završio sa slavljem nove godine, ali mi je ovaj dan stalno bio u glavi. U svim željama se spominjao neki dobar rezultat na Evropskom prvenstvu. Većina sugrađana i prijatelja, poželelo je medalju. Iz njihovih usta u Božije uši…
Ako arhiviramo 2011. godinu, od Svetskog prvenstva u Švedskoj do Novog Sada i utakmice sa Rumunima, čini se da je reprezentacija možda i najbolje igre pružala upravo na početku godine.
– Teško je analizirati sada. U martu smo izgubili dobijenu utakmicu sa Francuzima, a setite se, tako smo gubili i na Svetskom prvenstvu u Švedskoj. U junu smo trebali da imamo akciju, koja je trebala biti poslednji filter, ali smo ostali bez mnogo igrača iz raznoraznih razloga. To se sve malo razvodnjilo. U novembru je „Kup Nacija“ trebalo da bude generalna proba. Tada smo imali dobru utakmicu sa Hrvatima, ali ne sećam se da je iko napisao da smo igrali sporo. Stvar dogovora je bila da ne trčimo. Vrlo je teško praviti nešto ako nemate igrače za to. Sve vreme sa Hrvatima smo snagu trošili na trčanje unazad. Iskreno se nadam da ćemo u ovim danima priprema pogoditi u onome što želimo i sačekati spremno EP.
Da je 2012. godina, vreme za optimizam, govori i bedž „smajli“, zakačen za selektorov šal…
– Svi nam treba više smeha u novoj godini. Moram da budem optimista i gledam poraz sa Rumunima sa pozitivne strane. Dobro je bilo u mnogim segmentima, koje smo želeli da probamo, uz opasku da smo tek sada kompletni. Čutura i Šešum su odradili prvi trening tek jutro pre meča. Nismo imali tri-četiri igrača, koji su u zadnje vreme nosili odbranu. Na prvom zatvorenom meču sa Rumunima, povredio se i defanzivac, Ćurković. Imali smo i kontranapade, i šuteve sa krila. Zakazali smo sa realizacijom i onim, što je simptomatično, završnicom. To možemo povezati sa fizičkom pripremom, za koju znamo da nije na vrhunskom nivou, ali i sa psihom. Ipak, moram da istaknem da smo primili samo jedan gol u poslednjih 10 minuta. Promašili smo 10 zicera, tri penala, izgubili 13,14 lopti upravo zbog neuigranosti. Rumunski golman je imao sjajno veče…
Jedna od pozitivnih stvari, bio je i nastup Dalibora Čuture. Konačno je napad dobio širinu, bilo je viškova za krila, brze lopte…
– Želja je bila da ubrzamo igru sa njim između prvih opcija, Ilića i Vujina. To je jedan od razloga, zašto Bojinovića nema u ovom trenutku. Hteli smo bržeg igrača. Čutura je pokazao da zna da odigra kvalitetno 1 na 1 po sredini, što možda nije kvalitet drugih igrača na toj poziciji, a koji opet, imaju nešto drugo.
Dugo se provlači priča o samopouzdanju…
– Daj konačno da ubedimo sebe da možemo. To ću reći i momcima na sastanku. Prvi put mi se desilo da igrač dođe i kaže „Daj ovo da rešim“. Nije bitno što nije rešio (Vujin), ali je bitno da je bio spreman. Sviđa mi se i kada neko traži da šutne penal. I to je napredak.
Svesni ste velikih očekivanja javnosti, koja želi medalju …
– Naravno. Najmanji problem će biti da se selektor povuče, ako nisu ispunjena neka očekivanja. Realno treba da se sagleda sve i krene u rešavanje problema. Znam da je nacija navikla ne velike rezultate loptaških sportova. Ne znam šta bi nam se desilo da smo bili u situaciji košarkaške reprezentacije iz 2005. godine. Vrhunska reprezentacija, okićena svim živim medaljama, pa ne prođe prrvi krug u svojoj zemlji. Ne znam šta bi se nama desilo. Mene bi verovatno streljali. Naravno da sam uvek spreman da podnesem odgovornost, ali smeta to što se veliki deo problema traži u tome da se nije dobro radilo. Tvrdim da radimo vrlo dobro. Imamo otpora novim stvarima i sistemu rada. Nekome smeta i karantin u Novom Sadu. Na šta su navikli i gde su poneli to sportsko vaspitanje, to je drugo pitanje, ali moramo shvatiti svi zajedno da je jedini način da napredujemo, rad. Meni lično ili srpskom rukometu, bila bi velika stvar da se izbori za Olimpijske Igre. To je situacija u kojoj bi mogli da napravimo reprezentaciju. Da svi sve znaju na terenu, da koga god staviš, zna akcije u napadu, postavke u odbrani. Ova okupljanja od po sedam dana dva puta godišnje sa po 3,4 treninga, nisu dovoljna da bi se svi problemi rešili. Igrači provode 10 meseci godišnje u 20 sistema u 20 različitih klubova. A sve to treba sklopiti u jedno. Svesni smo mi, više nego vi, šta ne valja…
Jedna od tih zamerki je i to da ste puno igrača probali, promenili. Oba desna krila su nova u odnosu na novembar, o nastupu Manojlovića se često govori i fatalistički, iako je reč o igraču, koji je tek, odnedavno, u reprezentaciji…
– Bilo je planirano da Prodanović igra i u novembru, ali je bio povređen. Bilo je planirano da novembar bude provera za Đukića i Pavića, a decembar za Kostadinovića. Nikola je igrao odlično protiv Francuza u martu. Bio je dobar u oba pravca, a to je ponovio i protiv Hrvata u novembru. Moram da idem tom logikom. Ne pristupa se fatalistički, ali smo svesni da nam mnogo znači. Može da odigra dobro odbranu i određeno vreme dobro funkcioniše kao srednji bek. Imamo jako malo kompletnih igrača. Mislite da je lako ako nam Toskić i Stojković ne igraju odbranu, a mi ne možemo da dozvolimo sebi luksuz da menjamo pivotmena. Mislim da je gro tima od početka samnom. Rešenje za srpski rukomet je baza u nekom klubu. U Srbiji imamo Milića i Kostadinovića u Partizanu, a Zagreb 13, 14 igrača daje Hrvatskoj. Nemamo nikakvu kontrolu nad igračima. Zato smo prinuđeni da u ovom trenutku biramo pojedince. Znam za Krajinu (Branislav Pokrajac) rečenicu da se reprezentacija stvara, ali kako sa ovolikim brojem dana zajedno? Voleo bih da može tako…
