Bogatu igračku karijeru, završio je u maju igrajući za švajcarski Kadeten, a pre toga za Kil, Hamburg, Gumersbah, i naravno, Celje Pivovarnu Laško, sa čijim je usponom devedesetih, rastao kao igrač i čovek. Sada u ulozi direktora reprezentacije Slovenije, Roman Pungartnik, govori o dugoročnim ciljevima svog zajedničkog rada sa novim selektorom, Zvonimirom Nokom Serdarušićem, kao i aktuelnim rukometnim temama…
Romane, zdravo! Kako je u odelu?
– Mora vam reći da mi svi kažu da mi dobro stoje (smeh). Zadovoljan sam, jer se sve brzo dogodilo. Odmah posle završetka karijere i terena u biro-kancelariju. Ako čovek voli rukomet, onda ništa nije teško. Jako sam zadovoljan.
Sa tvojim dolaskom poklopio se i dolazak Zvonimira Noke Serdarušića na klupu reprezentacije Slovenije. Koliko si ti "kumovao" tome i koji su njegovi razlozi da izabere baš vas?
– Uvek je lakše razgovarati, ako si sa nekim već sarađivao i poznaješ ga. I kada sam igrao kod njega u Kilu, znao sam da ima simpatije prema Sloveniji i da mu se sviđa naša zemlja. Kada sam čuo da je slobodan, razgovarao sam sa Savezom i oni su prihvatili da pokušamo da ga dovedemo, ako postoji bilo kakva šansa. Nije trebalo puno da se govori o tome šta je Noka napravio. Tako smo preko mene i Vida Kavtičnika, koji mu je puno pričao o tome, kako je kod nas, organizovali prvi sastanak na kome smo bili Gen-sek, Tomaž Jeršič i ja. Već tada u Hamburgu, on je bio za saradnju i bilo je pola posla obavljeno. Moram reći, za sada sve funkcioniše super.
Ugovor sa selektorom je potpisan do 2012. godine. Kakve rezultate očekujete i sa čime bi bili zadovoljni, ne samo u Austriji, već na svim takmičenjima do OI u Londonu?
– Mi nismo optereći nikakvim ciljevima u ovom kratkom periodu. Naš dugoročni cilj je London 2012. godine. Kratkoroćno, želimo da stvorimo reprezentaciju, gde će svi igrači imati osećaj, kao da smo svi jedna velika familija. Jedino tako možemo nešto da napravimo. Ono što je najvažnije je da igrači prihvate sistem rada trenera, a zatim ćemo iz dana u dan, iz utakmice u utakmicu, podizati svoje ciljeve. Važno je da igrači budu srećni kada igraju za nacionalni tim.
Da se vratimo na čas, malo unazad. Godina 2004, bila je najbolja godina u istoriji rukometa u Sloveniji. Osvojili ste srebro na Evropskom prvenstvu kao domaćini, a Celje je te godine osvojilo Ligu šampiona. Reprezentacija od tada nije bila ni blizu nekog polufinala, a i sam plasman na takmičenje je postao težak zadatak. Isto tako, Celjana više nema u Ligi šampiona. Šta je razlog tome?
– Ta godina je bila vrh jednog brega koji smo uspeli da dosegnemo. Uzeli smo to srebro. Tada je Predsednik Saveza bio Zoran Janković, koji je u svojoj kancelariju godinu dana ranije, stavio okvir, u koji će staviti medalju sa EP-a. Poklopila se i godina Celja, kada je uzelo Ligu šampiona. Imali smo i OI u Atini, koji je bio neka zadnja tačka te priče. Uvek kažem, teško je doći na vrh, ali još teže se tamo zadržati. Mislim da su se svi posle tih uspeha opustili, a u današnje vreme, ako se opustiš, dobiješ po zadnjici. Svi igraju rukomet i svi ulažu u njega. Na nama je red da sve te rezultate podignemo. Pre svega preko jake lige, koju već imamo, a onda i sve jače reprezentacije. Verujemo da će se 2004, ponoviti jednog dana.
Ti si igrao kod Serdarušića u Kilu. Da li je i tada vladala odlična atmosfera između igrača, kao što smo to mogli da vidimo ranijih godina, na primeru Karabatića, Kavtičnika. Koliko ju je Serdarušić stvorio, iako znamo da to nije ni malo lako, jer je reč o TOP igračima, profesionalcima, sujeti…
– To je osnova svega. Nezadovoljan igrač je najlošiji igrač, ma kako sve zvao. Na kraju, Nikola i Vid su bili nezadovoljni, pa su napustili klub. Tako je bilo i u moje vreme. Noka i danas ima odlične odnose sa velikim brojem svojih bivših igrača, čuje se sa njima, dolaze mu u posetu. On je odgovoran za te stvari, ali sa druge strane, prvi je za disciplinu, red i rad. Svi igrači to znaju i siguran sam da će napraviti sistem kao u Kilu.
Koliko je ozbiljno shvatio svoj prvi selektorski angažman, govori i činjenica da se Serdarušić sa porodicom preselio u Ljubljanu. Biće zanimljivo čuti, kako provodi jedan radni dan, direktor reprezentacije, kao i selektor?
– Nov sam na ovoj funkciji i još uvek se uigravam. Ono što je najbitnije, zna šta i kako radi Noka. Imamo odličnu komunikaciju i isti pogled. U pola sata se možemo dogovoriti oko nekih stvari. Ko se ne razume, može pričati i pet sati, a ništa. Imali smo zahtev, da ako ulazimo u to, da tu bude što manje ljudi i da imamo što bolju komunikaciju. Tako da radimo nas dvojica uz dodatak Generalnog sekretara, Jeršiča. Gotovo svaki dan smo zajedno ili se obavezno čujemo telefonom. Imamo puno kontakata sa igračima. Oni sada vide da neko brine o njima, da neko ima želju da sve digne na viši nivo i to im znači. Nema direktorskog sedenja u kancelariji (smeh). Sada se utakmice gledaju iz drugog ugla nego ranije. U suštini, najbitnije je da voliš rukomet, a onda sve ide lako.
Serdarušić je objavio spisak prošlog petka i na njemu je 22 igrača. Svi igrači koje poznajemo su tu na spisku, čak i Vugrinec, koji se već opraštao od nacionalnog dresa. Da li je priča sa Serhejom Rutenkom završena?
– Jeste, to je definitivno. On će igrati za Belorusiju. To je njegova odluka i više nije priča za Sloveniju.
Ono što je najviše izazvalo pažnju javnosti jeste povratak Dejana Perića na gol Srbije. Nezvanične informacije, koje su i do nas dolazile, govorile su da je Perić praktično jednom nogom već na golu Slovenije. Sada, ovakav završetak priče, mnogi tumače i kao prvu, veliku pobedu novog selektora Hasanefendića…
– Svi znaju šta je Dejan napravio za Sloveniju i slovenački rukomet. O tome ne vredi diskutovati. Svi oni koji ga znaju, ne samo sa sportske, već i ljudske strane, znaju kakva je osoba i koliko može da pomogne. Tako smo i mi razmišljali. Nas dvojica smo prijatelji. Razgovarali smo, da kada već postoji mogućnost, jer ima naš pasoš, da li bi igrao za nas. On je rekao da mu godi poziv za reprezentaciju, ali da se njome ne trguje. Ne možeš danas da igraš za jednu, sutra za drugu. Hvala Bogu da je to tako, ja ga potpuno razumem i dajem punu podršku. Poznajući ga, očekivao sam takav odgovor, ali je meni bila obaveza da ga pitam. Ako čovek ne proba, ne pita, onda nikad neće znati. Meni je žao, ali znam da su takve
odluke najteže. Povratak Dejana na gol Srbije je velika stvar za srpsku reprezentaciju, jer on može puno toga da da. Daće podršku Seadu na početku, podršku igračima i zbog njega će biti i više publike na rukometu.
Čeka Vas jako teška grupa na Evropskom prvenstvu u Austriji. Šta Slovenija može u konkurenciji Poljske, Švedske i Nemačke?
– Teško je govoriti o tome sa ove distance. Treba mnoge stvari da se poklope, pre svega zdravlje igrača. Moraju igrači i da se uigraju sa novim selektorom. Vremena puno nema, samo dva okupljanja. Grupa je izuzetno jaka. Svi oni su favoriti u odnosu na nas. Mi smo tu totalni autsajderi. No, u rukometu je sve moguće. Borićemo se 60 minuta, pa ćemo videti. Evo, Nemačka je ostala bez Hensa. Do prvenstva ima još tri meseca, tako da ko zna, ko će još sve otpasti. Nova generacija Švedske je kao vetar, igra čas toplo, čas hladno. Sa njima je sve moguće. Idemo iz utakmice u utakmicu, pa ćemo na kraju videti,
gde smo i šta smo napravili.
Da li Francuzi u Austriji mogu da urade, ono što niko nije. Da za redom osvoje OI, SP i EP?
– Mogu oni to. Stvarno imaju moćnu reprezentaciju i najveće šanse da osvoje zlato. Pokriveni su na svakoj poziciji, imaju kontinuitet, sistem odbrane. Međutim, uvek može da se dogodi iznenađenje. Recimo, Srbija ima dosta povoljnu grupu, iako su tu Danska i Island. Pokazali ste u Hrvatskoj da možete da igrate sa svakim. Sa malo sreće, možete daleko. Svi smo ti, koji će loviti Francuze. Malo sreće i dobar dan, dovoljan je. Nisu oni neki vanzemaljci, iako su najbolji sada. Hrvatska je takođe veoma ozbiljan kandidat.
Slovenačka liga jako zanimljiva. Imate tri izdvojena kluba na čelu, Celje, Gorenje i Koper, ali svako njihovo gostovanja, bilo gde, može da predstavlja problem. Imate zanimljivu ligu, dobrog kvaliteta…
– Puno je toga napravljeno dobrog. Udruženje Prvoligaša radi jedan dobar posao. Imamo 32 utakmice godišnje na televiziji. Mediji su prisutni, rukomet je jak, svako može svakoga da pobedi. Poslednje dve godine, šampion se rešavao u poslednjoj utakmici. Favoriti moraju da se bore do kraja sa manjim klubovima, i tu svi profitiraju, i reprezentacija, i navijači.
Dosta se u prošlosti pričalo u regionalnoj ligi, a sada gotovo da više i nema tih glasova, osim par, davljeničkih, iz nekolicine srpskih klubova. Šta ti misliš o tome, sada, kada si u "odelu" i kada možeš da "delaš" i po tom pitanju?
– To bi bilo jako zanimljivo. Bosna se napravila, Srbija se budi, neki klubovi su sve bolji. Sa te sportske strane, to bi bilo dobro, jer se zna da se na Balkanu igra najbolji rukomet u Evropi. Drugo je pitanje, da li tu ima finansijskog smisla, slobodnih termina.
Gledajući Jadransku ligu u košarci, rekli bi da se uvek nađe termina, ako ima novca…
– Pa dobro, tu je potrebna i podrška EHF-a za tako nešto. Važno je pronaći interes. Sada je to nerealno, a u budućnosti, mogli bi svi sesti za sto i popričati o takvoj ideji, koja je u svojoj osnovi, dobra.
Slovenačka juniorska reprezentacija je osvojila bronzanu medalju na Svetskom juniorskom prvenstvu u Egiptu ovog leta…
– Mislim da se dobro radi kod nas sa mladima i da uvek ima potencijala, ali imamo problema sa tranzicijom u "A" selekciju. Imamo dobre generacije, ali to je problem. Generacija "88" je napravila fantastičan rezultat. Neke nedostatke smo kompenzovali kvalitetom kolektiva. Na primer, nismo imali šutera. Zna se, za dobrog igrača "A" selekcije, on je neophodan. To su kod Vas Momir Ilić, pa Momir Rnić, ali kod nas ih nema puno. Mi više proizvodimo srednje bekove, dobra krila. No, nastavljamo da radimo. Jednog iz te generacije, Razgora, već smo pozvali u "A" reprezentaciju, a ako iz svake generacije, imamo po jednog, dva igrača, onda je to znak, da smo napravili dobar posao.
ŽIKA BOGDANOVIĆ
