U nameri da rukometnoj javnosti regiona predstavljamo talentovane igrače, koji će jednoga dana uz pravilan razvoj postati zvezde našeg sporta, razgovarali smo sa jednim od najtalentovanijih srpskih igrača, levim bekom Crvene zvezde i kadetske reprezentacije Srbije, Draškom Nenadićem (1990.- 202 cm). Mlađi Nenadić je na sebe skrenuo pažnju početkom sezone, kada je u dresu srpskog šampiona odigrao par odličnih utakmica u Ligi šampiona protiv FCK-a i Hamburga, spram svojih godina i iskustva, a svakako da je interesantan i podatak da se radi o mlađem bratu Petra Nenadića, nekadašnjeg igrača Zvezde, Barselone, danas Pik Segeda.
Do kraja sezone, ostalo je još par kola. Zvezda će najverovatnije završiti kao treća. Ipak, šta su bile ambicije na startu sezone, budući da ste branili titulu?
– To je bio novi cilj, treće mesto, budući da smo ispali iz borbe za titulu. Igraćemo Evropu, to je bitno. Imali smo mnogo problema u klubu prošle jeseni, koji su nas otpisali iz neke ozbiljnije borbe za titulu. Nadam se da ćemo sledeće godine ponovo ići na duplu krunu. Ako ostanemo u ovom sastavu, siguran sam da ćemo to ostvariti. Zato je neophodno i da klub napreduje.
Ove godine si dobio adekvatnu minutažu i može se reći, postao važan igrač za igru Crvene zvezde. Kakvo iskustvo nosiš, budući da je ovo tvoja, prva, prava seniorska sezona?
– Prošle godine sam osvojio titulu sa Zvezdom, ali nisam imao šansu da osetim neku veću čar igranja u Superligi. Ove godine sam dobio veću šansu i zadovoljan sam Igrao sam i Ligu šampiona.
Sa Partizanom ste ove godine imali dve veoma neizvesne utakmice, kao i sa Kolubarom (26:26, 28:29). Mnogi su mišljenja da je početna postava Zvezde sa početka sezone, bila najkvalitetnija, odnosno da ste imali igrački kapacitet za prvo mesto. Da li se slažeš sa tim?
– Imali smo jaku ekipu u prvom delu. Nismo se prilagodili, nije bilo hemije. Posle tih problema sa Upravom, otišlo je pet igrača. Sada su neki drugi igrači dobili šansu. Perspektivni smo, možemo da pariramo svim ekipama. Kada smo gostovali Kolubari u Lazarevcu, svi su govorili da ćemo izgubiti deset razlike, a mi smo bili nadomak boda. Isto tako sa Partizanom u Kupu, gde smo primili gol u poslednjim sekundama. Sami sebe smo pobedili. Uplašili smo se pobede. To je bila velika škola za sve nas i siguran sam da na sledećem derbiju neće biti tako.
Očigledno je da će utakmica između Partizana i Crvene zvezde odlučiti pitanje šampiona Srbije, a ona nas čeka već za desetak dana (24.maj) . Partizan ima bod prednosti u odnosu na Kolubaru, i ne sme da izgubi. niti bod, ako želi da ostane na tronu i osvoji Superligu posle šest godina. Budući da odluka može da se nađe i u tvojim rukama, onda je logično pitanje. Ko osvaja titulu u Srbiji ove godine?
– Kolubara osvaja titulu, kad već ne možemo mi (smeh). Sve zavisi od tog derbija. Nadam se da ćemo moći da se suprostavimo Partizanu i revanširamo za Kup. Duže vreme već funkcionišemo kao prava ekipa. Složni smo u svim segmentima igre, što daje rezultate. Poslednjih šest utakmica imamo prosek pobeda od 15 golova razlike. Nema veze koja su imena protivnika, toga nije bilo ranije. Spremamo se za tu utakmicu.
Nema solidarnosti prema bivšem klubu. Karijeru si započeo u Partizanu?
– Proveo sam osam godina tamo. Sa devet godina sam došao. To se tada zvao "Branislav Nušić", moja škola u kraju, gde su se održavali treninzi. Standardna beogradska priča. Ne mogu sam na treninge autobusom negde dalje, neće da te puste roditelji, itd, a to je bilo blizu. Ipak, srećan sam što sam na vreme prešao u pravi klub, koji najviše volim.
Pomenuo si Ligu šampiona. Desni bek Nemanja Zelenović i ti, postali ste "novi talas" nakon tih par dobrih utakmica sa HSV-om i Kopenhagenom?
– Pa super je kad igraš sa takvim zvezdama, koje si samo mogao da viđaš na TV-u. Znači puno. Dobili smo veliku šansu i dobru minutažu, što ni Zelenović, ni ja nismo očekivali. Hvala treneru na tome. Mislim da smo i to opravdali. Nismo se uplašili, iako smo gubili sa velikom razlikom. I prošle godine sam dobio priliku kod trenera Kraljevskog protiv Norhodna u Kupu EHF, kada sam postigao i svoj prvi evropski gol.
Ko su ti bili idoli ili su sada uzori, kao mladom, levom beku?
– Uvek su mi to bili tata Velibor i brat. Uvek sam to gledao kroz njih. U međuvremenu sam shvatio da sam različit tip igrača od Petra, tako da se ugledam na bekove, koji su bliži mom stilu. To su Nenad Peruničić, Nikola Karabatić, Paskal Hens, sa kojim sa imao priliku i majicu da razmenim.
Tvoj brat je jedan od najpoznatijih srpskih rukometaša. Imao je dosta problema u karijeri, uspona i padova. Kako gledaš na njega?
– Pera je idol mnogih mladih rukometaša. Šta se može reći o bratu. Još kada sam bio klinac, mi smo se na treningu svađali, ko će da bude Petar Nenadić, iako je on tada imao samo 17, 18 godina. Sticajem nesrećnih okolnosti, te povrede kolena su ga zaustavile (dva puta po osam meseci pauze). Ipak, pokazao je da je jak. Teško je posle takvih pauza, vratiti se na teren. Posle prve operacije, na prvoj utakmici je dao Partizanu osam golova. Sada posle druge, u prvoj utakmici za Seged, dao je 13. Nadam se da će sve sada ići u redu sa njim, jer bi odavno trebali da ga prestanu zvati talentom, već igraćem.
Različite ste?
– Tako kažu. Iako malo ličimo (smeh). On je niži od mene, ali je brži. Ja nemam takvu tehniku. Mene tretiraju kao beka-šutera, dok on ima veću lucidnost i drskost da iz svake situacije pokaže zašto ga zovu "Petar Pan".
Tvoja generacija kadetske reprezentacije Srbije je razočarala prošle godine na Evropskom prvenstvu. Deseto mesto nije ono šta objektivno možete da pružite, a i sami ste najavljivali daleko više?
– I mi smo sami razočarani. Dva meseca smo trenirali fenomenalno, spremali se za to prvenstvo. Kao generacija smo jako složni i verujemo jedno u druge. Imamo odličnu atmosferu. Samo nam je bilo u glavi da odemo na to prvenstvo i donesemo medalju. Ipak, pali smo na prvoj velikoj prepreci. Mladi smo i neiskusni. Prošle godine niko nije imao superligaškog iskustva. To je jedna velika škola za nas. Odlučujuću utakmicu smo od Slovenaca izgubili sa 16 razlike, a da smo izgubili do deset, mogli smo da prođemo dalje. To nas i danas boli. Rekli smo da ćemo se osvetiti na Svetskom, ali njega neće biti. Nadam se da ćemo kao juniori osvetlati obraz nacije, naš i svih onih koji su verovali u nas. Sve više igramo u svojim klubovima. Generalno sam zadovoljan, kako se razvijamo. Recimo, Mešter, Beočanin, Ilić u Kragujevcu, sada i Dimitrijević u Partizanu, sve su bitniji za svoje ekipe. Tako je i sa Zelenovićem i samnom. Tu je i Đorđić, koji igra Bundesligu.
Kome iz svoje generacije predviđaš vrhunsku karijeru? Ko je to od tvojih saigrača, po tvojoj oceni, dovoljno perspektivan i pametan da napravi velliko ime?
– Teško pitanje, jer bih voleo da to svi budemo. Ipak, realno je da neko mora da bude najbolji. Čovek u koga najviše verujem iz generacije je Strahinja Milić, zvani Džambo. Svi znamo koliko problema ima, budući da je dva puta operisao koleno i ne brani već mesecima. Dok sam igrao sa njim, kada sam znao da je on iza mojih leđa, nikada nisam brinuo. U njega imam najviše poverenja.
Ugovor sa Zvezdom imaš do 2010. godine. Mladi igrači odla
ze u inostranstvo, a ni tvoje godine nisu retkost. Dokle misliš da će Superliga odgovarati tvom razvoju, odnosno, za koliko ćeš je prevazići?
– Žao mi je što je tako sa odlascima. Igrači ne treba da idu rano. Mislim da ne treba otići, dok ne postaneš vodeći igrač svog tima, cele lige, dok ne stekneš rutinu. Ako odeš bez tog iskustva, teško da možeš nešto da napraviš u inostranstvu. Puno je primera da igrači odu i propadnu. Po meni, niko od mladih igrača ne bi trebalo da se zaleće. Naravno, postoje klubovi, gde se rad sa mladim igračima ceni i gde je bolje za napredovanje. Ipak, glupo je sada juriti neki novac, jer će biti vremena za to tokom godina. Ako se Zvezda stabilizuje, meni bi bio raj da ovde igram još nekoliko godina. Ako uspemo u tome, da klub stablizujemo, da vratimo publiku, stvarno bi bilo još veće uživanje igrati za ovaj veliki klub.
Studiraš?
– Da, na Univerzitetu Singidunum, poslovni fakultet. To je bitna stavka svakog sportiste. Kako fizički, tako i mentalno moramo da napredujemo. Život nije samo 40 x 20, a to mnogi shvate kasno. Uglavnom svi iz generacije pominju da će upisati nešto, budući da samo Ivan Dimitrijević i ja, godinu dana ranije krenuli na faks.
A da si fudbaler, da li bi isto tako razmišljao?
– Ne bih razmišljao da budem fudbaler (smeh), nikada. Nemaju kopačke velike za mene (smeh).
