Srpski šampion, Partizan Dunav Osiguranje, iznenadio je sve pobedom nad danskim GOG-om 28:24 u prvom susretu trećeg kola Kupa EHF. I bez te utakmice, na kojoj su neki mladi igrači pokazali svoj kvalitet i u evropskim okvirima, znali smo da u Srbiji, uprkos svim nedaćama i rukometnim stranputicama, rastu veliki talenti, koji imaju šansu da izrastu u vrhunske igrače. U nameri da šira rukometna javnost upozna i sa drugih aspekata, jednog od njih, pričali smo sa Dušanom Beočaninom (18), levim bekom Partizana i juniorske reprezentacije Srbije.
Zdravo, Dušane. Pobedu nad danskim GOG-om 28:24 je malo kod očekivao, ali vi ste je izvojevali na terenu, bez dileme, zasluženo.
– Kao što smo rekli pre utakmice, bila nam je najbitnija odbrana. Igrali smo dosta čvrsto i agresivno, a izgleda da Danci to nisu očekivali. To je doprinelo rezultatu, najviše odbrana. Možda su nas malo i potcenili u početku, ali su kasnije uvideli, da ne mogu tako sa nama. Očigledno da je bilo kasno, jer smo nastavili sa dobrom odbranom.
Četiri razlike pred revanš, postavlja pitanje, na koje se već naslućivao odgovor pre dvomeča. Da li Partizan može da izbaci GOG? Četiri razlike, ni malo, ni mnogo…
– Mislim da imamo velike šanse. Četiri razlike su dobar kapital. Mislim da možemo još bolje da odigramo u odbrani i da se nadigravamo sa njima u fazi pozicionog napada. Verujem u svoje saigrače i iskreno verujem da možemo da napravimo iznenađenje i prođemo dalje.
Da se vratimo Srbiji. Krenula je sezona, Partizan je upisao dva poraza i remi na samom startu Super lige. Kako si zadovoljan početkom ekipe, kao i tvojim, individualnim…
– Malo smo lošije krenuli. Počelo je sa porazom u derbiju, pa protiv PKB-a. Imali smo par kikseva, igrali nerešeno i u Kaću, ali kako vreme odmiče, igramo sve bolje i mislim da još uvek imamo šansu da budemo prvaci i opet osvojimo "duplu krunu".
Izgubili ste od PKB-a, koji je odlaskom Simića izgubio dosta na kvalitetu i teško da će biti konkurentan ostalim favoritima u borbi za titulu. Shodno tome, da li misliš da je utakmica sa Kolubarom koja sledi, "biti ili ne biti" za Partizan, u borbi za odbranu titule?
– Verovatno da jeste. Utakmica sa Kolubarom je bitna, kao i sve ostale utakmice, koje trebaju ozbiljno da se shvate i da im se ozbiljno priđe. Jača je liga nego prošle godine. Kolubara se dosta pojačala, Zvezda ima jaču ekipu nego prošle sezone, ozbiljna je Vojvodina. Ekipe koje se bore za sredinu tabele, takođe su daleko kvalitetnije nego prošle sezone.
Ova naša Superliga, glomazna i sumnjivog kvaliteta, dobra je šansa za mlade igrače. Ti si svoju šansu iskoristio i ustalio se u prvom timu Partizana sa 17 godina. Možeš li nam nešto više reći o sebi. Krenuo si u rodnom Aleksandrovcu da igraš rukomet, u Župi…
– Voleo sam sport, a u Aleksandrovcu postoje samo fudbal i rukomet. Krenuo sam sa rukometom u drugom ili trećem razredu, trenirao u Župi. Išao sam i po kampovima, četiri puta u "Rastimo". U Aleksandrovcu nismo imali takmičenja mlađih kategorija, tako da sam obično igrao za starije. Nisam igrao za prvi tim, jer sam već u osmom razredu došao u Partizan, igrao samo utakmice, a polaskom u srednju školu sam se preselio u Beograd, gde sam počeo da živim i treniram. Dolaskom Nikole Jevremovića na mesto trenera (2007/08), u drugoj polusezoni, potpisao sam ugovor i od tada sam u prvom timu.
Najbolji deo tvoje igre je sigurno – šut. A šta ti misliš da je neophodno da se popravi na putu do etikete vrhunskog igrača?
– Mislim da moram da radim više na tehnici, brzini, eksplozivnosti. Jeste šut dobar, ali treba raditi i na asistencijama. To moram da popravim.
Momci u tvojim godinama već razmišljaju o odlasku u inostranstvo, a primera je bezbroj, i pozitivnih, i negativnih. Kako ti razmišljaš?
– Mladi igrači odlaze prevashodno zbog para, a meni to nije prioritet. Hoću da se izgradim kao igrač, pa tek onda da odem negde da igram. Mnogo mi je bitan i fakultet, a njega ću tek upisati sledeće godine, nakon završetka srednje škole. Studiraću FON ili Ekonomiju, a šta ću upisati, zavisi od usklađivanja obaveza sa rukometom, koji naravno predstavlja prioritet.
U svetu gde nekada knjiga predstavlja podsmeh i simbolizuje traćenje vremena, čujemo da te često viđaju sa njom u ruci. Koji su ti to omiljeni romani?
– Teško je reći, ali volim klasike, "Zločin i Kaznu" i "Prokletu Avliju". Uglavnom, lektira, za sada (smeh).
Osim toga što smo čuli da si odličan đak, što mu dođe, nažalost, kao prava retkost među vrhunskim sportistima, čuli smo i da odlično sviraš harmoniku?
– Tako je, završio sam nižu muzičku školu. Dok sam bio u Aleksandrovcu, vežbao sam i po četiri, pet sati dnevno harmoniku, imao sam vremena. Počeo sam da je sviram, najviše zbog dede, koji je nekada bio i pevač. Zahvalan sam mu zbog toga. Sada u društvu, nekada odsviram nešto. Svirao sam i na nekim proslavama Partizana, a žao mi je što nemam vremena da vežbam, da sviram. Uzimam je u ruke samo kada odem kući u Aleksandrovac.
Šta najviše voliš da odsviraš?
– Dve pesme, "A sad, adio" i "Makedonsko devojče". One mi najviše leže…
Da se vratimo rukometu. Godinu dana si mlađi (1991.) od kadetske, sada već, juniorske generacije Srbije, sa kojom si učestvovao na Evropskom prvenstvu u Češkoj prošle godine, kada ste zauzeli 10. mesto. Pre 15 dana u Nišu ste pobedili aktuelne šampione sveta, Hrvate u svojoj generaciji, a tada, u Češkoj, Slovenci su dva puta bili kobni po Vas. Pa, hoćete li pobediti te Slovence, konačno?
– Mislim da se tada nismo dobro psihološki spremili za to iskušenje. Pre toga smo remizirali sa Norvežanima, a imali smo pet razlike, a onda pobedili Francuze. Mislili smo da ćemo lako sa Slovencima odigrati i plasirati se u TOP 8. Svi smo se opustili, a onda je usledila katastrofa.
Šta očekivati na narednom EP-u u juniorskom konkurenciji?
– Naučili smo puno toga iz te utakmice sa Slovencima. Iskusniji smo za jedno prvenstvo. Verujem da ćemo bez problema proći kvalifikacije, a onda, naravno, idemo na medalju. Dokazali smo da možemo i u utakmici sa Hrvatskom, svetskim prvakom, da igramo na najvišem nivou. Na prethodnom prvenstvu, nije igrao Đorđić za nas, koji je jedan od najboljih rukometaša, igra Bundes ligu. Na utakmici sa Slovencima, nije branio ni Milić, jedan od najboljih golmana na svetu u našem godištu. Tu su Zelenović, Dimitrijević, Mešter, pa Nenadić. Imamo dosta bekova u rotaciji, možemo da se menjamo, za razliku od ostalih, koji uglavnom sve svode na tri, četiri igrača.
Doživeo si tešku povređu leđa sredinom prošle sezone i praktično, završio sezonu pre vremena. Kada tako nešto zadesi mladog igrača, kako on razmišlja, da li mu se prioriteti menjaju u životu?
– Pauzirao sam nešto više od tri meseca, sve to bez ikakvog treninga. Bilo mi je jako teško, ali uz podršku roditelja, drugara, trenera iz kluba, prebrodio sam to. Nisam mogao da igram u finišu sezone, kada smo osvajali titulu, kada su se igrale sve te utakmice, ja nisam mogao da dam svoj doprinos. Sa tim su išla razmišljanja, šta ću, kako ću, ali sam ostao jak do kraja i moja se razmišljanja o karijeri nisu promenila. Bilo je teških trenutaka, ali mi je puno pomogla podrška ljudi koji mi znače.
O kakvoj je povredi bilo reči i kako si je zaradio?
– Više faktora je uticalo na nju. Viso
k sam 195, 196 cm i težak nekih 100 kilograma. Uz dosta napora na terenu, uz rad u teretani, gde sam dizao velike težine u polučučnju (160 kg), a nije trebalo, sve je to po malo doprinelo da dođe do povrede. Onda sam pao u Priboju, prokišnjavala je hala, kukovi su jednostavno otišli na dve strane. Epilog svega je da sam se ukočio sa reprezentacijom, na akciji u Rumuniji, i to je značilo, pauzu. Nisam mogao više.
Pauze i opšte, vreme u kojem nisi posvećen obavezama u Partizanu, da li trošiš i dalje na rukomet, s obzirom na svestranost, kojoj težiš?
– Pa, naravno, gledam rukomet, uvek kad stignem. Na TV-u, pre svega Ligu šampiona. Ona će biti posebno zanimljiva ove sezone. Mislim da se Hamburg ove sezone jako približio Siudad Realu i Kilu. Jedino ako ih povrede ne spreče u tome, ali su jako blizu da konačno uzmu neki trofej. Naravno, tu je Monpelje sa Karabatićem, koji igra koliko treba, a kada bude stvarno trebalo, zaigraće još bolje. Tu je i Barselona, ali ove tri ekipe su trenutno najbolje…
Naravno, "zdravog i pravog", kako i gde vidiš sebe za pet godina?
– Kao i svi, voleo bih da igram u Španiji ili Nemačkoj, pre Bundesligi. Ne samo zbog novca, već zbog stila igre. U Nemačkoj se dosta toga svodi na šut i snagu, što mom stilu igre u potpunosti odgovara. Sebe vidim tamo, ali dug je put do najbolje lige na svetu. Verovatno ću pre toga morati da zaigram i u nekoj slabijoj evropskoj ligi, koja će biti odskočna daska za najbolje. Na TV-u, gledam sve što se tiče rukometa, a prevashodno Ligu šampiona.
ŽIKA BOGDANOVIĆ
