Gostovanje Hamburga Crvenoj zvezdi, u srpsku prestonicu dovelo
je toliko svetskih zvezda da bi i tri diktafona bila malo da ih sve
intervjuišemo. Ipak, retko ko od njih ima spojene titule olimpijskog i svetskog
šampiona. Po tom najprestižnijem parametru, jedan od njih, naš gost u "Intervju
nedelje", jeste Blaženko Lacković (28), proslavljeni hrvatski reprezentativac i
jedan od najboljih levih bekova na svetu, unazad pola decenije. Sa popularnim "Lacom" smo pričali o razlozima prelaska iz Flensburga u Hamburg, predstojećem SP u Hrvatskoj, dobrim i lošim iskustvima u
karijeri, a u nekih pola sata druženja sa njim, shvatili smo, koja to primesa
fali dobrom igraču da bi bio vrhunska igračka i ljudska veličina.
Zdravo, Blaženko. Dugo te čekamo sa večere? Jel bilo dobro?
– Sedeli smo malo,
pričali. Uh, palačinke su bile odlične. Strava.
Pohvala za kuhinju hotela "M". Da li imamo
vremena za razgovor? Rekli su nam da
vodimo računa o vremenu. Kod Nemaca sve u minut.
– A, ja sam svoje
za danas odradio. Samo još terapija, malo leđa i koleno, i gotovo.
Kako je koleno?
Znamo da si jedno operisao, drugo povređivao.
– Da, na desnom
sam samo istegao ligamente prošle godine, dok je levo nažalost, tri puta
operisano. Meniskus. Zadnji put je bilo malo čišćenje hrskavice, ali ništa
strašno. Tu i tamo zaboli. Osetim kada imamo zgusnut raspored ili kada stalno
putujemo.
Prvi put u Beogradu?
Da li si uspeo da vidiš nešto od grada?
– Prvi put. Nisam
video još ništa. Baš sam želeo da vidim centar, jer sam čuo da je jako
lep. Mislim da neće biti vremena. Sutra
prepodne, odmor, neki video Zvezde, tekma i odlazak kući (posle utakmice,
delegacija HSV-a je bila u Skadarliji). Već u subotu igramo u Lemgu, tako da
nažalost, ovaj put ništa, ali ko zna, verovatno turistički dođem.
Znamo da ekipa Kopenhagena, na primer, nije
gledala Zvezdu pre svog gostovanja u Beogradu. Vi imate drugačiji pristup,
gledate video.
– Takav je ritam.
Imaš dan ili dva da se pripremiš za utakmicu. Trener nam je objasnio malo, kako
igraju, polaze, kako trče kontru. Sutra ćemo pogledati video. Ono što znam, da
su mlada ekipa, koja puno trči, agresivna. Nadam se dobroj tekmi.
Dobili ste FCK u
gostima 31:34, najvećeg konkurenta u grupi Lige šampiona. Bili ste na početku u
minusu, ali jedan tajm-aut, i sve je krenulo na bolje.
– Ušli smo u meč
bezveze, budući da smo kod kuće prethodno, nerešeno odigrali sa Berlinom. Ušli
smo loše u prvenstvo. Još se nismo uigrali. Postoji velika želja, ali
jednostavno, nije išlo. Trener nas je malo posložio, rekao da nema potrebe da
stvaramo stresne situacije. Krištof je zamenio Marcina Lijevskog, odigrao
sjajno, spustili smo 6:0 odbranu i dobili u Danskoj.
Titula je manje,
više, izgubljena? Imate tri pobede, jednu nerešenu i tri poraza? Kil je već
daleko…
– Titula je taman
izmakla. Vidimo još malo rep, ali ako budemo negde još kiksnuli, šanse više
nećemo imati. Imamo mnogo teških gostovanja, tako da neće biti lako. Što se
prvenstva tiče, mislim da bi cilj trebalo biti osigurati Ligu prvaka (prve tri
ekipe), a onda napadati Kup i sve ostalo.
A šta u Ligi
šampiona?
– Za mene,
četvrtfinale je jedan dobar uspeh, a polufinale je vrhunski uspeh. Meni je
velika želja da osvojim Ligu šampiona, ali nisam siguran da imamo tu jačinu.
Povratkom Hensa dobićemo svežinu na levoj strani, a bilo bi dobro da dobijemo
osveženje i na srednjem. Ne mogu reći da smo u uskom krugu favorita, ali jesmo
u grupi ekipa, koja može daleko doći.
Verovatno u glavne
favorite ubrajaš Siudad Real i Kil?
– Naravno. Siudad
Real, Kil i Zagreb. Povratkom Ivana Balića i Tončija Valčića, uz dokazani
kvalitet od prošle godine, kada su mogli da uđu u polufinale, može se reči da
imaju strašnu ekipu. Doveli su i Škofa, dobrog golmana. Sve je otvoreno. Mislim
da mogu daleko dogurati i sa Lazarovim, koji je strašan igrač, napraviti veliki
rezultat.
Zašto si Flensburg
zamenio Hamburgom. Je li to samo pitanje finansija, budući da su ambicije kluba
relativno iste, vrhunske?
– Čini mi se, a i
sada se potvrdilo da Hamburg ima bolju ekipu, da osvoji nešto, da dođe do
kraja.
Sa Flensburgom si
osvojio samo jedan nemački Kup za četiri godine, bio mnogo puta u senci Kila?
– Tako je.
Takođe, igranje u finalu Lige prvaka je veliki uspeh, a imamo i jedno
polufinale. Bili smo i dva puta drugi u prvenstvu.To su sve neki vrhovi, ali
uvek fali korak dalje. Tako da sam se odlučio da promenim sredinu, da napravim
i taj korak. Da li je to dobra odluka, videćemo. Teško je proceniti posle
nekoliko meseci. Posle četiri godine, koliko mi traje ugovor, moći ću da kažem,
da li sam pogrešio ili ne. Grad kao grad je fenomenalan, fantastičan. Stvarno uživam. Imam direktnu liniju Hamburg-Zagreb, a i zračna luka je
blizu. Finansijska ponuda je bila malo bolja nego u Flensburgu, ne previše. U
suštini, novac nije bio razlog.
Da li je bilo
ponuda za povratak u Zagreb?
– Bilo je
razgovora, ali ja nisam želeo da ulazim u konkretne priče, šta i koliko, jer
nisam bio spreman da više razmišljam o tome. Moja želja je bila da i dalje
igram u Nemačkoj, tako da sam im rekao, da ne želim da se vraćam, već su mi
prioriteti Španija ili Nemačka.
Bundesliga jeste teška naravno, ali još uvek je gušt igrati pred punim
dvoranama. Nekako te podseća na NBA ligu, gde ni tamo njima nije lako, ali je
gušt. Ima vremena za Zagreb. Imam 27
godina, ako Bog da, igraću još 7-8 godina na visokom nivou. Četiri godine u
Hamburgu, a posle, videćemo. Možda Zagreb malo za kraj, otom, potom.
Kad smo kod tog
zdravlja, znamo da su ti saigrači čuvena braća Žil, „najčvršći" momci svetskog
rukometa. Da li štede barem saigrače na treningu?
– Oni su na
treningu dobri. Uvek kada sam igrao protiv njih, Žino je bio mnogo blaži nego
Bertran. Sećam se još kada smo igrali u Portugalu, 2003. godine, kada sam ja
bio klinac, 22 godine, mršaviji deset kila nego sada, da me je sastavio par
puta, pa sam i osetio duže. Sada sam se navikao. Bertran uđe čvrsto, muški,
jako, ali nije zao, neće namerno ući laktom, u vrat, u glavu. Čvrsto, to je u
redu.
On i Dinar su
batine doveli do savršenstva. To je naša omiljena definicija njihove igre. Više
ni sudije ne mogu da lociraju, šta je batina,a šta ne?
– Pa, da. I od te
grdosije, Dinara sam dobio dosta batina, ali nije podao igrač. Svi udarci su
bili muški, čvrsti. Sve je to u redu.
Vaša replika mu dođe
Davor Dominiković?
– Imamo i mi.
Tuku Švabe, al' tuku i naši (smeh)!
Ipak, Davora neće
biti na SP-u zbog povrede i to je sigurno minus. Imajući u vidu da igrate kod
kuće, da ste generacija koja treba da zaokruži praktično jednu eru, u kojoj je
dosta toga osvojila i bila konstantno u vrhu, da li je sve osim zlata
razočaranje?
– Sa takvim
razmišljanjem, nećemo daleko doći. Ljudi pokušavaju nametnuti neku ulogu
favorita nama. Igramo kući, imamo veliku podršku. Ipak, na terenu su igrači i
sudije. Moramo znati da pored euforije, bitne
su tehnika i taktika, a najviše zdravlje. Otpao je Dominiković, tu je Špoljarić
koji ga može zameniti, ali opet, Davor će faliti. Ima još dosta vremena, da
vidimo kako će se završiti te polusezone po klubovima. Ulogu favorita bih
prihvatio, jer je realna, budući da igramo doma, a sa druge strane, nismo sami,
jer je to sport.
Do sada ste dobro
podnosili pritisak publike. Vidimo to i kroz Zagreb, koji zna da u „Ledenoj"
pobedi i ekipe većeg kvaliteta od njegovih? Ipak, svetsko je specifično…
– Pa, to je to,
razlika. Igrali smo u Zadru sa Rusima, pa nije bilo lako. Naravno, ako u
Hrvatskoj igraš polufinale SP-sa sa Francuskom, normalno je da ćeš leteti
terenom, gaziti, ali ako imaš loš dan, a oni dobar, možeš igrati u
Hrvatskojpred sto miliona ljudi, ne vredi. Favoriti jesmo, ali ne bezuslovni.
Objasni nam
fenomen tvoje generacije?
– Pogodilo se
sve. Imaš najboljeg igrača na svetu koji ti vodi napad. Imaš jednu od najboljih
odbrana. To možda ljudi ne prepoznaju, ali nama je odbrana donela medalje.
Naravno, i napad je zaslužan, ali odbrana je bila važnija. Poklopila se ekipa,
ljudi. Mi smo svi prijatelji, koji na treningu možemo reći jedni drugima
svašta, ali posle ćemo popiti kavu, pivo. Biće sve u redu. Imaš prijatelje
pored sebe, to je najbitnije. Posložio nas je i Lino. U ovih pet godina smo
osvojili dosta medalja, ali je i dosta medalja izmaklo.
Svi pričaju o toj
silaznoj putanji vaše generacije. Mnogi su je i nekako „oročili" na ovo
prvenstvo i 2009. godinu vide kao neki logičan završetak jedne lepe priče.
Ipak, vi ste još uvek mladi momci, koji mogu da igraju vrhunski još godinama.
– Ovo je šlag na
jednu lepu tortu. Bilo koja medalja bi bila sjajna. Posle toga,videćemo kako će
stvari ići dalje. Sigurno je da imam želju da igram do Olimpijskih Igara u
Londonu 2012. godine. Ipak, ovaj tempo je ubitačan, ta Nemačka je jako zahtevna,
itd. Mnogi momci, ne samo ja, igraju povređeni. Do sada sam igrao srcem, pa i
kada sam bio povređen, govorio sam – Hoću, hoću, hoću! – tako da ni kvalitet
igre nije bio nekada na vrhunskom nivou.
Onda se dešavaju neke neugodne stvari koje ja nisam mogao da promenim,
ali sam ipak davao sve od sebe. Tako da ću od sada više misliti glavom. Ako
mislim, da sam spreman da dam repki sve, onda ću biti tamo, ali ako ne budem,
neka igraju mlađi momci, koji su isto tako dobri, a svežiji od mene.
Zoran Gobac,
potpredsednik Saveza, ali rekli bismo, onaj koji „vedri i oblači" u hrvatskom
rukometu, relativno skoro je u medijima pričao o tvojoj spremnosti da pomogneš
reprezentaciji, odnosno povredama.
– Dobro, on je
pominjao moje koleno i pripreme na kojima nisam bio spreman. Oilimpijske igre
nisam odigrao na visokom nivou. Samo prvu utakmicu je bilo dobro, posle ne
tako, gore-dole. Koji je razlog, ne znam, ali sigurno je da nisam bio zadovoljan.
Neki repovi su ostali oko nekih drugih stvari, ali to je sada iza nas. Sve u
svemu, mislim da neću dugo to zaboraviti.
Malopre se nisam
nadovezao na priču oko povratka u Zagreb, ali može i sada. Ti si u prošlosti imao
negativna iskustva sa Zagrebom, za koji si igrao do 2004. godine (pauzirao
godinu dana). Da li je i to jedan od razloga, zbog koga nisi ozbiljnije
razmatrao povratak u Hrvatsku?
– Dobro pitanje,
stvarno. Imao sam i negativnih, i lepih iskustava sa Zagrebom. Tako da je teško
bilo odlučiti. Razlog zbog koga se nisam vratio, nije sigurno to, što sam morao
da pauziram godinu dana, već ono što sam
ti rekao, želja za igranjem u Bundesligi . To što se desilo, dok sam bio u
Zagrebu, bilo je i prošlo je. Ljudi su se borili za svoj klub. Što sam stariji,
to sam svesniji da stvari tako funkcionišu. Koliko čovek može daleko iči, to je
pitanje za svakoga od nas. Ja ne bih mogao tako daleko ići, ali eto, to sam na
neki način oprostio, ali nisam zaboravio.
I, da završimo nekom razbibrigom. Šta radiš, kada rukomet za trenutak nije glavna stavka u životu? Kako se
koristi slobodno vreme?
– Od opuštanja do
zabave. Šetnja lagana, kafica negde. Kada je vikend slobodan, odlazak na neko
mini-putovanje. Leti odeš negde na 12-15
dana da se odmoriš, kao čovek. Volim i da izađem negde dobro sa ekipom.
Gledanje filmova, sada u Hamburgu i neki dobar mjuzikl. Krenuli smo i na to.
Grad je sjajan, ima svega.
ŽIKA BOGDANOVIĆ
