Balkan Handball

Intervju nedelje – Nenad Vučković!

Šta god da smo čuli o njemu,
bilo je pozitivno. Krenuo je sa dresom Topličanina iz Prokuplja u komšijskoj
hali u Žitorađi i stigao do Bundeslige. Levi bek srpske reprezentacije i
nemačkog Melsungena, Nenad Vučković (28), afirmaciju je stekao u Crvenoj zvezdi,
a evropsko ime izgradio u francuskom Šamberiju. U potrazi klinaca za rukometnim
idolima u Srbiji, gde mnogi misle da ih nema, Vučkova pojava pruža nadu i daje
primer. Nadamo se da će se srpska reprezentacija plasirati na Svetsko prvenstvo
u Hrvatskoj, a da će tada sportska javnost imati priliku da bolje upozna likove
poput njega.

Zdravo, Vučko! Reprezentacija
se okupila sa namerom da se plasira na Svetsko prvenstvo. Krenimo sa onim starim, dobrim – Kakva je
atmosfera?

– Svaki put kada se okupimo je sve bolje i bolje.
Orni smo za rad, srećni kada se vidimo posle dugih sezona u inostranstvu. Lepo
je biti kod kuće.

Čeka nas Češka. Da li si veći optimista sada u odnosu
na trenutak kada si čuo da su nam Česi protivnici u baražu?

– Ne mogu da ti odgovorim na to. Oni nisu jedan od
protivnika u rangu Islanda, sa kojim smo igrali prošle godine ili recimo, Španije.
Ipak, ne treba ih potceniti, ni u kom slučaju, pogotovo sada, kada sam ih
upoznao, jer mnogo njihovih igrača igra u Bundes ligi. Sve zavisi od nas, sve
je na nama. Imamo revanš kod kuće u „Čairu". Kako mi odigramo, tako će nam
biti.

Čeka vas pun „Čair" sa pet-šest hiljada navijača.
Prošle godine ste, čini se, bolje odigrali u gostima protiv Islanda. Da li
misliš da vam, kao timu odgovara taj vid pritiska sa tribina i moranje da se
pobedi?

– Meni lično odgovara. Ne znam za ostale igrače.
Pritisak je sigurno veliki. Ovo bi bila treća godina bez velikih takmičenja. Smanjujemo
ga tako što gledamo da se izolujemo od priče da je ovo šansa generacije, koju
svi podvlače. Maksimalno smo skoncentrisani na treninge, na zadatke koji su nam
postavljeni i to želimo da prenesemo na teren. Dovoljno smo zreli kao igrači, da
se nosimo sa svim što nas prati u ovom trenutku, koji je veoma bitan za naš
rukomet.

Kako ocenjuješ potencijal srpske reprezentacije? U
timu imamo četvrtog strelca Bundeslige, najboljeg strelca Francuske, igrače koji
su rešili slovenački i mađarski šampionat, jednog od najboljih pivotmena na
svetu, puno igrača iz Španije i Nemačke. Da li smo te individualne kvalitete uspeli
da pretočimo u tim? Već skoro dve godine ste na okupu.

– Uvek može bolje. Imali smo u ranijim generacijama
pojedince koji su igrali u još boljim klubovima, ali je uvek nešto falilo.
Pošto smo približno istih godina, imamo kvalitet više, a to je kolektiv. U ovim
prethodnim utakmicama, statistika pokazuje da su nosioci igre uvek bili
različiti. Uvek neko drugi iskoči. To je plod kolektivne igre.

Srpski rukomet ima problem tranzicije među
generacijama. Mnogo je primera da su sjajne kadetske i juniorske selekcije
nestale u seniorskoj konkurenciji. Ti si član jedne takve generacije (1980.
godište), koja je mnogo obećavala?

– Ni iz jedne mlađe selekcije ne mogu svi da ispadnu
kvalitetni igrači i pređu u seniorsku reprezentaciju. Bilo je jako dobrih
igrača u mojoj generaciji, poput Ljube Pavlovića ili Vladice Stojanovića, mog
saigrača u Melsungena, koji igra u vrhunskoj formi. Sada dolaze Petar Nenadić,
Šešum, Vujin. Iz svake generacije treba uzeti par igrača i prilključiti ih
seniorima da stiču neophodno iskustvo. Moje prvo iskustvo sa reprezentacijom je
bilo 2003. godine na Antverpen Kupu u Belgiji, ali nisam nikada učestvovao na
velikom takmičenju. Zato, pogotovo ja, imam veliku želju da preskočimo Čehe i plasiramo
se u Hrvatsku.

Promenio si i državu i klub na polusezoni. Iz
Šamberija u Melsungen. Ne dešava se to tako često. Već šest meseci si u
Nemačkoj. O kakvom se klubu radi?

– Klub je prosečan za nemačke uslove, ali ima veoma
jake sponzore. Imaju plan da budu u vrhu nemačkog rukometa za par godina, i
meni se to svidelo. Ovu sezonu smo završili na desetom mestu, iako je bilo
planirano jedanaesto, tako da smo napravili već sada, mali pomak. Sledeće
godine će cilj biti Evropa. Što se mene lično tiče, namerno sam promenio
sredinu 6 meseci pre predviđenog roka, da se priviknem na ligu, jezik, život.
Došlo je do nekog malog nesporazuma u Šamberiju, Nemci su izrazili želju da
odmah dođe tamo, uplatili neko obeštećenje i to je to. Mislim da je to bio pravi
potez, jer sada znam šta me čeka u narednoj sezoni.

Imao si nezgodnu povredu zbog koje si odsustvovao
četiri nedelje. Da li je to ta glavna razlika između Bundes lige i ostalih
liga?

– Ne mogu da kažem da sam je zbog lige zaradio.
Šutnuo sam na treningu i istegao mišić. Mislio sam da ću početi da treniram
posle 3-4 dana, ali se ispostavilo da je pauza bila mnogo duža. Lično, mislim
da je lakše da se igra u Nemačkoj, nego u Francuskoj. Možda je malo napornije,
mnogo se trči, drugačiji je stil igre, ali u Francuskoj svaka ekipa igra 3:2:1,
mnogo je igre jedan na jedan, moraš uvek da budeš maksimalan. To je neko moje
prvo zapažanje. Nije Bundes, kao što mnogi pričaju i misle, da se igra ne znam
kako, da ti skraćuje karijeru. Ne znam kako je sa Španijom, ali u odnosu na
Francuze je lakše igrati.

Kako ti je prijala promena zemlje? Dve različite
kulture „Sa vina na pivo i viršle"?

– U jednu ruku sam profesionalac, tako da moram da se
adaptiram na svaku sredinu. Jedini mogući problem je bila adaptacija supruge, dok
mali ima 7 meseci i nema na šta da se adaptira. Međutim, imam sreće da se ljudi
u klubi, igrači i njihove žene međusobno puno druže, da provode ceo dan
zajedno. Nama je lako, jer smo na treninzima i nama prođe dan nekako. One su našle
zanimaciju sa decom, druže se i stvarno nema nikakvih problema. Dosta su mi
pomogli Vladica i Mario Kelentrić na početku. Sada sam potpuno miran.

Kako gledaš na period proveden u Crvenoj zvezdi
(1999-2004)?

– Najlepši period moje igračke karijere. Bez obzira
što sam sada u inostranstvu i imam stabilniji i bolji život, nema ništa lepše
nego igrati u svojoj zemlji sa svojim drugovima. U inostranstvu si osuđen samo
na sebe, nema takvog odnosa sa kolegama. To je bilo drugačije vreme. Imali smo puno
problema, ali smo na treningu uvek davali 100%, trudili se maksimalno. Sve se
to danas isplaćuje. Bilo mi je jako teško da igram sa Šamberijem protiv Zvezde
u Ligi šampiona. Dao sam im 13 golova na Banjici. Bilo je i prozivka tipa, „bilo
ti je jako teško a dao si 13 golova"(smeh). Profesionalac sam, plaćen sam da dajem
golove. Bila je takva stiuacija na meču, preuzeo sam odgovornost i doneo dva bitna
boda svojoj ekipi. U početku sam bio zbunjen. Gledam sebe na Banjici, tu su navijači,
ja igram protiv Zvezde? To mi je totalno bilo strano, jer sam na Banjici igrao
samo i isključivo protiv Partizana. Pamtiću taj period u Zvezdi, pogotovo kada
smo osvojili duplu krunu 2004. godine. To neću zaboraviti do kraja života.

Posle tvog odlaska u Francusku, u medijima su
osvanule izjave o dugovanjima kluba prema tebi. Bio si jako oštar. Da li si
ljut na svoj klub?

– Ne mogu da budem ljut na klub, nikako. Mogu samo da
budem ljut na ljude koji su tada bili u klubu. Zvezda ostaje, mi svi prolazimo.
Jako mi je žao, jer smo te godine imali ekipu, koja je mogla da napravi veliki
rezultat u Evropi. Bilo je priča da će se snaći za sponzore, međutim, živimo u
takvoj zemilji u kojoj ništa nije sigurno. Ispalo je da smo svi otišli, svako
na svoju stranu. Morali smo. Evo sada, imam još pet godina igranja da obezbedim
budućnost za svoju porodicu. Tako je to. Ne znam šta ću raditi posle karijere.

Da li znaš da je tvoja slika i dalje u „hederu" sajta
Crvene zvezde?

– Znam. Meni je lično jako drago zbog toga. Očekivao
sam sada, kada je Perun došao da će biti njegova slika, jer to svakako zaslužuje.
Opet, to me jako raduje.

Igrao si sa Džeksonom Ričardsonom u Šamberiju, jednim
od najutentičnijih likova u rukometnom sportu. O kakvom se čoveku radi?

– Sa njim treba igrati da bi se pričalo. Kada sam ga
video na prvom treningu, to je za mene bilo nešto neverovatno. Bio sam malo
rezervisan, gledao sam ga kao zvezdu, međutim, on je neverovatan lik. Čovek je
prvo meni prišao. Svestan svega što je osvojio, on se prilagođava nama u igri,
a ne mi njemu. Igrali smo kvalitetno zajedno. Uvek je za diskusiju, priču, za
dogovor. Ne možeš da osetiš da je on „Ričardson". Sjajan je kao čovek. Sve
najbolje mogu reći o njemu.

Kada si prelazio u Melsungen, u nemačkim medijima je
objavljeno da si „hrvatski rukometaš"?

– Rođen sam u Hrvatskoj, pošto su moji u staroj Jugi
bili zaposleni tamo. Tamo mi je rođena i sestra. Dve, tri godine kasnije smo
prešli u Srbiju, ne pred rat ili nešto slično. Počeo sam da igram rukomet u Prokuplju,
pa posle bio godinu dana u Kruševcu, gde sam imao sjajnu sezonu, bio prvi
strelac te Srpske lige. Tada je Dragan Đukić bio trener ženske ekipe Napretka.
On je želeo da me odvede u subotički Sever, ali je na kraju otišao u Zvezdu.
Tada mi je rekao, „zvaće te direktor Zvezde". To je za mene u tim godinama
zvučalo kao san. U Zvezdi sam proveo pet godina. O periodu posle, sve se zna. Tri
i po godine u Francuskoj, i sada Nemačka.

I naše ustaljeno pitanje za kraj, kao klasika u
„Intervju nedelje". Da li posećuješ Balkan-Handball.com?

– Redovno,
redovno (smeh). Nema dana da se probudim, a da ne pogledam šta ima na sajtu. U „favoritima"
mi je. Stvarno si super sa informacijama, trudiš se. Bitno je da te informacije
nisu falš, već i kada za nešto nisi siguran, staviš „kako nezvanično
saznajemo". Samo napred. Želim ti puno uspeha.

 

 

ŽIKA BOGDANOVIĆ

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *