Pored Momira Ilića i Petra Đorđića, jedino preostalo ime rukometne Srbije u TOP klubovima Bundeslige jeste levi-srednji bek Rajn Nekar Levena, Nikola Manojlović (28). Igrački stasao u Crvenoj zvezdi, gde su ga česte povrede omele da ranije izađe u prvi plan u generaciji Ćuruvije, Nikčevića, Stojanovića, Đorđevića i ostalih, posle par meseci u Švajcarskoj, izgradio je status igrajući godinama za Gepingen, a nakon kratkotrajnog boravka u rumunskoj Konstanci prošlog leta, pojačao je redove, pored Kila i Hamburga, najambicioznijeg kluba u najboljoj ligi na svetu iz Manhajma, gde ga često viđamo u fazi odbrane.
Nikola, zdravo. Ne znam kako izgleda iz Manhajma, ali se odavde čini da bi Rajn Nekar Leven, imajući u vidu budžet i sve ostale okolnosti, morao mnogo bolje od trenutno pete pozicije u šampionatu?
– Kada se u obzir uzme svota novca koja je utrošena na igrački i trenerski kadar, sigurno da je bolja pozicija na tabeli bila očekivana, da ne kažemo zahtevana. Menadžment u klubu ima precizan plan napredovanja i zna da je strpljenje skupo, ali i neophodno da se napravi jedan vanserijski tim. Proteklih par godina kroz ovaj klub prošlo je mnogo igrača i tri trenera. Ove sezone je povučena crta, doveden novi trener, dosta novih igrača, a za uspeh je potrebno dosta vremena i rada. Pogledajmo samo primer Hamburga, koji je godinama ulagao ogromne svote novca, a tek u poslednje dve godine postigao zapaženije rezultate.
U Ligi šampiona ste zauzeli drugo mesto u grupi iza Vesprema, što vas je odvelo na Valjadolid u osmini finala. S obzirom i na revanš kod kuće, čini se da je ćetvrtfinale realnost?
– U Ligi šampiona nismo ispunili cilj koji smo zacrtali, a to je da osvojimo prvo mesto u grupi. Potpuno smo nepotrebno izgubili dva boda kod kuće, koja su nas kasnije koštala prvog mesta i lakšeg protivnika u osmini finala. Valjadolid je tim za respekt. Ekipa sa tradicijom teškog protivnika u evro kupovima, jako disciplinovana . Mi smo svesni uloge favorita u tim mečevima i znamo koliko je teško igrati pod takvim pritiskom. Druga utakmica koja se igra kod nas, daje nam sigurnost da u gostima odigramo opuštenije i možda već tamo odradimo dobar deo posla.
Nakon žreba su neke stvari jasnije što se tiče Lige šampiona, pa je možda lakše tipovati na ekipe, koje će igrati prvi "Final Four" Lige šampiona u Kelnu krajem maja?
– Pa, sigurni učesnici su skoro svima već poznati, međutim, iznenađenja su uvek moguća. To je čar evro kupova. Sve zavisi od trenutne inspiracije.
Teško je proniknuti u filozofiju RNL-a, ali sa strane to često izgleda kao "haotična kupovina igrača", odnosno, "mnogo zvezda na jednom mestu"?
– Sa "strane" sigurno izgleda tako. Mora se razumeti da je RNL jedna mlada ekipa, koja se još uvek bori za primat u svetskim rukometnim vodama. Ako se malo prisetimo, pre 5-6 godina Ciudad Reala, Hamburga, Barseloni, kada su kupovali svaku zvezdu ne pitajući za cenu, sačekali par godina i rezultati su potom sami krenuli da dolaze. Tako se i ovde u RNL nadaju da će vremenom sve zvezde naći svoje mesto i kreirati jedno sjajno sazvežđe u modernoj rukometnoj istoriji. Da li je njihov sistem dobar ili ne, moraćemo da sačekamo par godina da bi o tome sudili.
Na zvaničnom sajtu kluba smo izbrojali 21 igrača. Koliko je lakše igrati, kada znaš da na klupi imaš adekvatnu zamenu i da možeš da odmoriš, odnosno, koliko teže, jer postoji pritisak, da uvek moraš da budeš maksimalan?
– Ukupno nas ima 17 na treningu. Najveći je problem što ima 17 igrača koji smatraju da baš oni trebaju da budu nosioci igre u timu. Mnogo je teško imati određenu slobodu u igri, kada se zna da te svaka greška sigurno vodi na klupu za rezerve, ali takav je profesionalni sport. Samo najjači opstaju.
Kako je raditi sa Ola Lindgrenom? Beležio je dobre rezultate u Nordhornu, ipak, čini se da je uigravajući sastav prerano izgubio trku sa Kilom i Hamburgom. Gledano na sve, budžet i sve puniju dvoranu, da li RNL u narednih par godina može do titule ili je ipak, tu krug zatvoren na ova dva imena?
– Švedska trenerska škola je oduvek bila veoma popularna kod igrača. Jedna od prednosti našeg trenera je što zna da kreira pozitivnu radnu atmosferu, u kojoj se radi sa uživanjem. Dosta se vremena posvećuje taktičkim "sitnicama", tako da svaki igrač može svakoga dana nešto novo da nauči. Svi se podjednako respektuju i nema "zvezda" u ekipi. Najveći peh za RNL, ove godine, bio je sigurno raspored i dve jako teške utakmice na početku, a kada čovek izgubi bodove od direktnog konkurenta kući, onda je automatski pod pritiskom da mora da pobedi svaku sledeću utakmicu. Tada se uglavnom dešavaju kiksevi…
Ugovor ti ističe na leto. Da li je bilo priče o produženju i gde želiš da budeš na prozivci, prvog avgusta?
– Za sada je ovde sve još otvoreno. Pričali smo o produženju, ali za sada mislim da bi najbolje za obe strane bilo da se na leto raziđemo. Do leta ima još dovoljno vremena da se polako odlučim gde je najbolje nastaviti karijeru i živeti sa porodicom. To je uvek zaista teško ukomponovati, ali se nadam najboljem.
Ulaziš u svoju šestu godinu u inostranstvu, nakon odlaska iz Crvene zvezde januara 2005. godine. Koliko si zadovoljan onim što si postigao?
– Šest godina… . Čini mi se kao da sam juče otišao od kuće. Koliko sam zadovoljan onim sto sam postigao? Pa ako bi se uzelo u obzir to kako je moja karijera tekla, na sve što sam do sada proživeo i iz kakvih sam sve situacija izašao kao pobednik… onda bi zaista bilo teško dati dobar odgovor na to pitanje. U Švajcarsku sam otisao povređen iz Zvezde i tamo proveo četiri meseca, da bih nakon toga otišao u Gepingen u kome sam proveo četiri veoma zanimljive godine. U tom periodu sam od Petkovića zaista mnogo dobio, još više naučio, ali na žalost, ništa osvojio. U tom klubu sam napravio svoje rukometno ime i večno sam zahvalan, već pomenutom treneru, za sve ono što sam od njega dobio. Logičan sportski korak je bio da tamo i ostanem, ali iz privatnih razloga sam odlučio da promenim sredinu. Moj novi izbor je bila jaka ekipa, kako bih nešto ponovo osvojio i to ide svojim tokom. Čini mi se da je pravi odgovor na pitanje – NE – nisam zadovoljan onim što sam postigao, ali zadovoljan sam onim što sam dobio i naučio za ovih šest godina provedenih ovde. Naučio sam da mnogo više cenim sve u životu i zahvalan sam svima koji su mi u tome pomogli. Put je bio jako težak, ali sam "postignutim" više nego zadovoljan.
Posle godinu dana Švajcarske i četiri u najjačoj Ligi na svetu, kako ti deluje srpski rukomet?
– Srpski rukomet je zaista jedan fenomen profesionalnog sporta. Iz zemlje iz koje svake godine odlaze najbolji igrači, stalno se pojavljuju neki novi talenti. Našoj ligi je jednostavno potrebna još jedna Kolubara, koja će vratiti igrače iz inostranstva nazad. Potajno se nadam da će se Zvezda sa Butulijom i braćom Peruničić vratiti na mesto kojoj joj pripada i da će se polako i u našem rukometu situacija normalizovati.
Ta generacija Zvezde sa tobom, Stojkovićem, Nenadićem i ostalima, praktično se "prodala" pobedom nad tada zvaničnim osvajačem Lige šampiona, Celjem u Beogradu septembra 2004. godine. T
o je danas u Srbiji nadrealizam?
– I tada je bila nadrealizam. Malo je tada ljudi verovalo u nas, promenili smo trenera par dana pred utakmicu, otišlo nam je dosta igrača iz prošlogodisnje ekipe, ali smo mi jednostano mislili, radili i živeli kao JEDAN. Prošli sve najbolje i najgore u životu zajedno. Nadrealizam? Dajte jednoj našoj ekipi samo malo vremena da stasa i siguran sam da će neko ponoviti takav rezultat u skorijoj budućnosti. Treba samo verovati u to.
Nema te u reprezentaciji (čini mi se) od Svetskog Kupa 2007. godine. Kasnije je tadašnji selektor Cvetković izjavljivao da "bi trebalo mesta napraviti mlađima", dok Hasanefendić u analizi srpskog igračkog kadra, za koji je tvrdio da je fantastičan, nije pominjao tvoje ime. Neizbežno pitanje je, budući da ti je 29 godina, daleko od toga da si star, a igraš u vrhunskom klubu. Zašto te nema i kakva su ti razmišljanja o reprezentaciji, za koju si upisao 20 nastupa?
– Tačno, nisam u reprezentaciji od 2007. godine. Da bi me svi dobro razumeli, moram prvo da kažem da ja nikada nisam bio neki od stubova reprezentacije, niti igrač bez koga se ne može. Nisam prošao mlađe selekcije zbog povreda, a u seniorsku reprezentaciju sam ušao veoma kasno. U reprezentaciji sam imao jednu epizodnu ulogu, koja je očigledno prošla. Vreme je da neko drugi dobije šansu, koju moja generacija nije dobila. Slobodno bi se moglo reći da na obostrano zadovoljstvo nisam bio pozivan, ali meni je takođe veliko zadovoljstvo da gledam neke mlade igrače, koji su dobili šansu da postanu buduće zvezde ove rukometne zemlje.
Srbija je doživela debakl na Evropskom prvenstvu u Austriji. Gde vidiš razloge za 13. mesto. Da li je to kiks ili posledica? Kakva nam je budućnost…
– Prvo, mislim da je bilo nerealno očekivati da se za tri meseca uđe u direktnu borbu sa sistemima, koji se stvaraju već decenijama. Našoj reprezentaciji fali samo kontinuitet u radu i jedan sistem koji se prati bez obzira na to kako se zove trener ili igrači, koji su tu. Budućnost treba graditi sa jednim čovekom, bio to Cvetković, Hasanefendić, Obradović ili kojim god trenerom koji se pojavi na toj prvoj prozivci reprezentacije. Njemu treba dati vremena za rad i potpunu slobodu u radu. A rezultati će onda polako sami dolaziti, kada se zasluže.
ŽIKA BOGDANOVIĆ
