Kada neko sa 37 godina odigra svih 30 mečeva u takmičenju gladijatora,
nemačkoj Bundesligi, i kada pri tom, bude deseti strelac te Lige (160 golova),
onda bi umesto uvoda mogli da krenemo sa onim čuvenim „no comment". Međutim,
budući da nismo televizija, čitaoce ne smemo ostaviti bez slike o tome, kakav
je igrač Roman Pungartnik (37), desni bek Gumersbaha. Kao igrač, ponikao u
Celju i u njemu proveo veći deo karijere, Sloveniju je napustio tek 2002.
godine u 31. godini. Nije dočekao da se sa najdražim klubom popne na vrh Evrope
(2004.) godine, ali je zato igrajući za Vilhemshafen, Kil, Hamburg i Gumersbah,
osvojio Bundesligu (2005.), Kup kupova (2007.) i Kup EHF (2004.). Ako tome
dodamo još jedan Kup Nemačke, srebro sa reprezentacijom Slovenije na EP (2004.)
i još desetak titula Slovenije sa CPL-om, onda dobijamo puno razloga za
razgovor sa popularnim Pungijem.
Zdravo, Romane. Izgleda da Gumersbah, i pored toga što je u prvih osam
ekipa u Ligi šampiona, ne može da izbori plasman među prve četiri ekipe u Bundesligi
i plasman u LŠ sledeće sezone? Borba za šesto mesto sa Lemgom je realnost. Kakvo
je raspoloženje u klubu?
– Na početku sezone je cilj bio mesto koje vodi u Ligu šampiona. Međutim,
puno povreda, nekoliko ključnih igrača, omelo nas je. Evo, Vedran Zrnić na
primer, ne igra zadnjih šest meseci. Zatim, Oleg Kulešov je takođe par meseci
van terena. Povređivali su se golmani, levo krilo Sigurdson. Da smo svi bili
zdravi, realno bi bilo da se borimo za plasman u Ligu šampiona. Međutim, ovako,
šesto mesto je najrealnije. Ono nas vodi u Evropu i daje nadu da ćemo u
narednim godinama praviti bolje rezultate.
Imali ste odličnu sezonu u Ligi šampiona. Bukvalno ste odigrali četvrfinale
protiv Siudad Reala, kome ste pružili sjajan otpor i kod kuće, i u Španiji. Nekoliko
golova je odlučilo. Na kraju ste iza sebe ostavili Monpelje i Gorenje.
– Imali smo dobru sezonu u Ligi
šampiona, plasirali se u drugi krug i igrali protiv Siudad Reala za polufinale.
Ključna je bila utakmica kod kuće sa njima, koju smo nesrećno izgubili. Niko
nije očekivao da možemo da ih prođemo, tako da je za nas plasman među osam u
Evropi, veliki uspeh.
Igrao si i protiv Kila, i protiv Siudad Reala. Ko će osvojiti Ligu šampiona?
– Kada smo mi igrali sa Siudad Realom, oni nisu bili u najboljoj formi.
Sada su se popravili protiv Hamburga u polufinalu, ali opet mislim da Kil ima
konstantu. Njihova ekipa ima jači ritam. Stavio bih pare na Kil, imaju više
igrača, kompaktniji su. Ipak u finalu odlučuju nijanse.
Kakvo je druženje u ekipi? Poznati ste kao EX-YU ekipa. Evo, i Drago
Vuković će vam se pridružiti od sledeće sezone.
– To je u Nemačkoj poznato i specifično, da određeni klubovi imaju određene
strance. Svi znaju da Kil ima Šveđane, Flensburg Dance, a mi ovde, Balkance.
Nebitno je ko odakle dolazi, bitan je karakter igrača, koji mora da se uklopi u
ekipu. Poznato je da sa naših prostora dolaze školovani igrači. Trener Gislanson
(selektor Islanda) gradi dobru atmosferu, mi uvek imamo dobro zezanje između
sebe i to se sve vidi na terenu.
Imaš 37 godina. Igraš sjajno ove sezone. Kakvi su planovi za budućnost?
– Ja sam sada u tim godinama, kada svake godine razmišljam da završim
karijeru. Tako je bilo i prošlog leta, kada sam došao u Gumersbah. Prvo sam
mislio da je završim u Hamburgu, ali je onda došla ponuda. Mislim da mogu još
dosta toga da napravim u rukometu. Ako dobro treniraš, onda sve može, sve ti se
vrati. Zadovoljan sam svojim igrama. Dobra smo klapa ovde. Nemam većih problema
sa povredama. Sve super funkcioniše.
Iskusan si igrač i možeš da proceniš. Da li ove godine igraš najbolji
rukomet u karijeri?
– Dobro, možda se sada više to potencira, budući da sam u godinama pri
kraju karijere. Nisu godine važne, važan je kvalitet i znanje. Nema starih i
mladih, već dobrih i slabih. Mogu da idem u korak sa mladim igračima, da
izdržim iste napore. Svaku godinu gledam za sebe. Ova je odlična. Nadam se da
će sledeća biti još bolja.
Kako izdržati napore Bundeslige? Kakav je trenažni proces? Koliko se razlikuje
u odnosu na onaj pre 10 godina?
– Sve napreduje. Igra je brža. Nema više priprema, ima puno utakmica. Pre
deset godina si imao dva meseca fizičkih priprema pred sezonu. Danas moraš doći
na pripreme spreman. Nemaš vremena da se spremaš, pa tek da se uigravaš. Sada
ujutru imaš trening fizičke spreme, a popodne taktiku. Utakmice su stalno. Kad
ti se završi sezona, dolazi reprezentacija. Moraš biti uvek u top formi. Ako si
sportista, to ti je u krvi, uvek nešto radiš. Ne možemo da kukamo. Ako si
profesionalac, moraš da se prilagodiš. Ja sam zadovoljan, to je moj život i to
najbolje umem da radim.
Isto tako, kolika je razlika u stvarima van terena? Popularnosti rukometa,
novcu, marketingu, itd. Što se kaže, „Igrao si u dva veka"?
– I devedesetih godina se rukomet brzo razvijao. Kada sam počinjao
seniorsku karijeru, za mene je tada Jugoslovenska liga bila najjača liga na
svetu. I mi smo sve te zemlje koje su sada najjače, naučili da igraju rukomet i
da stvore jake lige. Za mene, koji sam dolazio iz Celja, bio je san da igram
JUGO ligu i da se tu pokažem. Danas je rukomet svuda puno napredovao. Marketing
i novac imaju veliku ulogu. Sve te zemlje, Španija, Francuska, Nemačka su sada
ispred nas. U Nemačkoj je rukomet veliki show. Svi profitiraju. Ugovori igrača
su sve veći i veći iz godine u godinu. Tu dobijaju i navijači, koji gledaju
vrhunski kvalitet u sjajnim dvoranama. Drago mi je da se i kod vas u Srbiji
vraćaju igrači, jer ljudi vole da gledaju majstore, koji su ime stekli u
inostranstvu. To je super.
Da li to znači da će Roman Pungartnik karijeru završiti u Celju?
– Dobro, uvek sam govorio da neću više igrati u Sloveniji. Tamo sam sve
osvojio. Uvek postoji to pitanje. Celje je moj grad, moje mesto, i ako bi bilo
prostora i da mogu da im pomognem, ja bih o tome razmislio. Nikad ne reci, ne!
Može se sve dogoditi u budućnosti. Sada sam u Nemačkoj, za kasnije, videćemo.
Igrao si sa i protiv mnogo svetskih rukometnih veličina. Ko te je najviše
fascinirao kao igrač i čovek?
– U bivšoj Jugoslaviji, da ne pominjem igrače, cela generacija
Metaloplastike, sva ta imena. Ta ekipa je na mene kao klinca, ostavila najveći
utisak. Oni su nam pokazali da možemo i mi ostvariti neke snove, koje su oni dostizali,
kada su harali Evropom. Sad, pošto sam upoznao ljude sa svih prostora, što se
tiče igrača, i sa terena, i van terena, to je Štefan Lovgren! Nije samo što je
igrač, što je na igralištu odličan, već i izvan terena je stvarno super čovek.
Od njega svako može nešto da nauči, kad ga slušaš kako priča, kako se ponaša, stvarno
možeš da kažeš sve najbolje.
Kakve te uspomene vezuju za Celje? Da li ti je žao što si otiša iz kluba,
dve godine pre istorijskog uspeha, osvajanja Lige šampiona, 2004. godine?
– Pa sigurno mi je žao. Mi smo svake godine to želeli, i imali smo sve jaču
ekipu, koja je jurila to finale. Ja sam tu odrastao, od klinca do igrača. Bio
sam jedan od retkih domaćih igrača. Kada se okrenem, žao mi je što nisam bio
tu. Taj uspeh je Celje zaslužilo. Za sve ono što su uložili ljudi iz kluba,
navijači, grad. Sigurno da mi je žao, jer sada vidim da je ta Liga šampiona
jedino što nisam osvojio, da zaokružim sve u karijeri. Ali opet, i odlazak ima
prednosti. Upoznao sam mnoge ljude, osvojio i Bundesligu, i evropske trofeje.
Da sam ostao, ko zna, možda bih već završio karijeru. Negde sam bio u minusu,
onda došao u plus. Sigurno da bi bilo lepo da sam sa prijateljima i navijačima
to proslavio. Možda nekad, u nekoj drugoj ulozi to osvojim. Ne, kao igrač, već
kao funkcioner.
Šta posle rukometa?
– Želim da ostanem u rukometu. Ceo život mi se vrti oko toga. Ako bude
mogućnosti da radim u klubu, uveren sam da bih mogao da pomognem. Videćemo.
Pratiš li dešavanja u Sloveniji? CPL više nije tako ubedljiv. Ili je ovo
najslabija postava Celjana godinama unazad ili su Gorenje i Cimos Koper izrasli
u velike klubove?
– Ako gledam sa strane kao navijač, meni bi bilo dosadno da svake godine
gledam dominaciju Celja. Ovako je dobro za ligu, za rukomet. Drago mi je da su
svi napredovali. Sve je to pozitivno. Voleo bih da Celje naravno bude na vrhu,
jer znam koliko to ljudi tamo žele. I ovi igrači, koji su sada u Celju, nisu
loši igrači. Takva je situacija, nisu mogli da podnesu pritisak, jer je u Celju
uvek veliki pritisak. U Celju su uvek najveće ambicije i samo se pobede broje.
Možda nisu mentalno spremni, ali ja verujem da će izaći iz krize, uzeti titulu
i već sledeće godine igrati dobro u Ligi šampiona. Približavanje Gorenja i Kopera
govori o tome da više ne sme biti opuštanja i da mora stalno da se radi, kako
bi se opstalo na vrhu.
Na prošlom EP u Norveškoj, vratio si se u reprezentaciju Slovenije. I pored
osvajanja prosečnog, devetog mesta, ostavili ste bolji utisak nego prethodnih
godina. Bili ste požrtvovaniji, srčaniji…
– To je sigurno. Po imenima, zaslužujemo koju poziciju više. Slovenija je
mala zemlja, ima 15-16 vrhunskih igrača, koji moraju da izvuku sve. Nemamo
veliki izbor igrača. Ove godine se vratio Pajovič nazad. Ja sam se vratio da
pomognem svojim iskustvom, da primerom možda povučem još neke momke da se
vrate. Norveška je pokazala da za dres koji nosiš, moraš da se boriš! Ovo je pozitivno
iskustvo. Sledeće dve godine su presudne za slovenački rukomet. Imamo SP u
Hrvatskoj i EP u Austriji, koja su bukvalno kod kuće. Prava šansa da napravimo veliki
rezultat, koji javnost očekuje. Što se mene tiče, uvek sam na raspologanju. Sa
selektorom sam u kontaktu. Svi ćemo stati uz reprezentaciju.
Znamo da si naš redovni posetilac. Kako ti se sviđa Balkan-Handball.com?
– Moram reći da dosta vremena provodim na internetu, i da sam jedan od
prvih ovde, koji je otkrio Balkan-Handball. Kasnije sam i Moši (Momir Ilić)
rekao da pogleda. Moram da ti kažem, svaka čast! Znam kako radiš, koliko se
boriš i kakve probleme imaš bez sponzora. Jako mi se sviđa što si ažuran. Evo,
danas sam video da Kos napušta Celje kod tebe, i ti si to prvi objavio. Za to
se zna već par dana, ali eto, osim kod tebe, toga nema u medijima. Mene
interesuje šta se događa u drugim zemljama, recimo Srbiji, a to na BH-u mogu da
pročitam. Odlično je. Samo tako dalje.
ŽIKA BOGDANOVIĆ
