Kao i u životu, tako i u sportu, nečije karijere
su ovenčane slavom od početka, a nekima je potrebno dosta vremena da izađu iz
senke. U svakom slučaju, teši nas činjenica da kvalitet uvek ispliva na
površinu. Jedan od momaka, koji je dosta tiho otišao u pečalbu, iz koje sada sve
glasnije stižu izveštaji da je reč o odličnom rukometašu, jeste Vladimir Božić
(25), golman španskog Teukra. Nekadašnji golman "Koteksa" iz Splita, već dve
godine blista u Španiji, a trenutno je po statističkim pokazateljima treći
golman ASOBAL lige.
Zdravo, Vlado! Teukro će opstati u Ligi ove godine?
– Dugo godina je Teukro bio prvoligaš, a onda su
pre tri godine ispali iz lige. Pre dve sezone su napravili rez, promenili sve,
doveli nekoliko novih igrača. Tada sam došao i ja. Zasitio sam se stvarno
rukometa na Balkanu. Znaš i sam, kako je. Ako nisi u Zagrebu ili Celju, teško
možeš živeti od rukometa. Došao sam u Teukro, koji je igrao drugu ligu, i uz
Martinovića iz Pilotesa, bio najbolji golman te druge lige. Zajedno smo sa
Pilotesom ušli u prvu ligu. Klub je ozbiljan. Koliko imaju, sa tim se pokrivaju.
Cilj je ostati u ligi. Za sada dobro ide. U borbi smo za opstanak, ali izvan
zone ispadanja.
I tebi ide odlično. Imaš sjajnu statistiku,
konstantnu formu (264 odbrane, 33%).
– Da, trenutno sam treći golman lige.
Kakva je budućnost Teukra?
– Svesni su da ne mogu da se tuku sa Siudadom, Barsom
i ostalim velikanima. Dogodine će ambicije biti nešto malo više. Probaće se
boriti za Evropu. Ove godine, sa još dve pobede, mislim da smo završili sva
pitanja oko opstanka.
Teukro je iz Pontevedre. O kakvoj se sredini
radi?
– Grad je u Galiciji, na samom kraju Evrope,
iznad Portugala. Klub ima tradiciju i uz Granoljers je najstariji klub u
Španiji. Rukomet je apsolutno broj jedan u gradu. Imamo oko 2000 pretplatnika,
a na utakmicama se nađe prosečno 3-3500 navijača.
Kolika je razlika između prve i druge španske lige?
– Razlika je ogromna. U drugoligaškim ekipama
imaš dva, tri vrhunska igrača, a ovde ih moraš imati po 10. da bi ostao u ligi.
Razlika je velika u šutevima, dvoranama, igračima, publici i naravno, mnogo se
bolje plaća.
Igraš u ekipi koja je u donjem delu tabele i koja
po pravilu prima veliki broj golova. Kako održati koncentraciju, kada često gubiš
sa velikom razlikom i kada si bukvalno na strelištu?
– Problem Teukra je što nema puno novaca, a u
takvim sredinama, igra je bazirana na odbrani. Imamo problema u napadu i najveći
broj golova primamo iz kontranapada, što nije lako. Sigurno je da sam u boljem
klubu, bilo bi i boljih rezultata, a i meni bi bilo lakše na golu.
Dokle imaš ugovor?
– Ugovor mi je ovde do maja. Voleo bih da odem.
Oni bi želeli da produže saradnju, ali već su se javila dva ozbiljnija kluba,
pa ćemo videti. Voleo bih da napravim stepenicu više, mada će mi biti žao da se
rastanem od ovih divnih ljudi ovde. Ipak, karijera je karijera.
Kao i u svim klubovima, ima puno "Jugovića". Tu
su Ćuruvija, Backović, Jeraj i Dokić. Kakva je atmosfera kod vas?
– Au, atmosfera je odlična. Nastala je podela
između nas i Španaca, što je normalno, zbogo jezika. Najveći problem nam je gde
popiti kafu, ujutru, po dva-tri sata sedimo, uveče treniramo. Ovo nam je kao
neki godišnji odmor. Uživamo, igramo i zarađujemo. Super se slažemo. Ne osećamo
da smo daleko od kuće, jer nas je pet, pričamo našim jezikom. Kad si daleko od
kuće 3000 km, uvek je najlakše sa nekim svojim podeliti nešto.
Do Srbije dolaze vesti da Marko Ćuruvija ima
odličnu sezonu?
– Igra odlično, stvarno je iznenađenje. Igrao je
u Leonu dve, tri godine, a onda je nestao, izgubio mu se svaki trag. Sad je
došao kod nas. U početku su govorili Čuruvija, ono, ovo. Znaš kako je, svi sve
znaju, pogotovo u rukometnom gradu. U poslednjih pet-šest utakmica zabija po
deset golova. Jeste da šutira i penale, ali neki košarkaši ne mogu da postignu
ni deset poena po utakmici. Sigurno je da će preći u neki veći klub. Ima
ugovor, ali će zbog dobrih igara sigurno otići.
Ko ti se najviše sviđa od golmana?
– Danijel Šarić. Dečko je u ozbiljnim godinama,
sjajno brani i konstantan je. Španci su kratki što se tiče golmana, nemaju
veliki izbor. To se najbolje vidi u reprezentaciji. Ombrados 40 godina, Barufet
39. Tu nemaju kvalitet. Od ostalih golmana u ASOBAL-u, sviđaju mi se Kasper
Hvit i Tomas Svenson.
Da se vratimo na tvoje početke u Splitu?
– Počeo sam da igram u rodnom Splitu. Sad se klub
zove Koteks Split. Jedno vreme sam igrao Kup EHF sa klubom. Imali smo dobru
generaciju, bili dva puta juniorski i kadetski prvaci zemlje, što pored Zagreba
nije ni malo lako. Iz te generacije, mnogi su postali ozbiljni igrači. Tu su
Drago Vuković, sada igrač Gorenja, pa Ljuba Vukić, krilo reprezentacije i
Zagreba.
O Splitu se ranije pričalo, kao o gradu košarke i
fudbala, samo ne rukometa. Ipak, stvari se menjaju?
– U Splitu je Hajduk na prvom mestu, pa opet
Hajduk, a onda ide sve iza toga. Tu i tamo je bilo vreme Jugoplastike, kada su
košarkaši harali Evropom. Rukomet je uvek bio problem Splita. U rukometu nema
novca, kao i svuda na Balkanu. Iz Splita su izašli jedan Ivano Balić, Džordan
rukometa, pa Petar Metličić. Grad je uvek bio pun talenata, ali su oni trbuhom
za kruhom odlazili, tražeći sredinu gde bi mogli profesionalno da se bave
sportom.
Kad si već pomenuo Hajduk, ponos Splita, da malo
izađemo iz klišea – Kako gledaš na krizu u Hajduku? Je l' te pogađaju sva ta
dešavanja?
– Naravno da me pogađa što Hajduk ne može da
parira Dinamu, ali mislim da je sve to u nekoj političkoj sferi. Koliko para,
toliko muzike.
Imaš 30 nastupa u juniorskoj reprezentaciji
Hrvatske, a u seniorskoj još uvek nisi imao prilike da se oprobaš, osim
priprema za Mediteranske igre? Da li očekuješ poziv posle odlične sezone u
Španiji? Znamo da Hrvatska trenutno nema golmana svetske klase.
– Dobro, naša reprezentacija je uvek bila skup
igrača, koji su živeli kao jedan i osvajali medalje. Naravno da je najveći san
igrača, igrati za reprezentaciju. Ne želim da se guram, ali bih se obradovao
pozivu i nadam se, iskoristio šansu. Voleo bih da vidim, gde sam u toj
konkurenciji.
I posle reprezentacije, logičan sled događaja
vodi u Zagreb?
– Svi misle da je logično da iz Splita ideš
direktno u Zagreb.
Jedino što se može nazvati profesionalnim rukometom, igra se u Zagrebu. Dobro,
možda je preko Španije kraće(smeh).
Kada smo pričali, Ivan Čupić je izjavio da kada
bi se vraćao u Hrvatsku, voleo bi da se vrati u svoj Metković.
– Slažem se sa njim. Kad bih se vraćao u Hrvatsku,
voleo bih da se vratim u Split.
Reprezentacija je jedna stvar, Zagreb
druga.
Da li postoji mogućnost da od juna promeniš i
državu, ne samo klub?
– Bilo je govora o Nemačkoj, ali Španija je
fantastična. Klima je kao i u Hrvatskoj. Uslovi života su fenomenalni, jede se
super, život je mnogo bolji. Možda dvorane nisu pune i ne plaća se tako mnogo,
ali sve to kad zbrojim, kad stavim na papir, ne bih voleo da menjam zemlju.
Kako rešavaš problem nostalgije? Znamo da su
Splićani jako vezani za svoj grad.
– U Španiji ima lepih gradova, sve je to lepo i
krasno, ali svako jutro, kad se probudim, pročitam naše novine, svaki dan se
čujem sa prijateljima. Ne znam zašto i kako, ali ima nešto u nama što nas
vezuje za Split.
Posle nekoliko pročitanih intervjua, naši čitaoci
bi mogli zaključiti da profesionalci vode jedan dosadan, da budemo malo
grublji, siromašan život? Uglavnom se sve svodi na kafu, trening i spavanje?
– Trening, kafa, trening, kuća (smeh). A onda
kući, učiš španski. Moraš da se odmaraš, nema druge. Nemam neki specijalni
hobi. Odigram malo na "playstation-u". Eto, učim taj španski, jer ga kod nas
Balkanu, malo ljudi zna, što je opet bogatstvo. Kada dođeš dole, može da posluži.
Pratiš li sajt?
– Super je sajt, stvarno. Posećujem ga odavno,
još kad je Čupić imao intervju. Moramo da popularišemo rukomet, jer smo u senci
fudbala i košarke.
ŽIKA BOGDANOVIĆ
