Bliska prošlost i sadašnjost srpske reprezentacije nije najlepša, ali zato postoje
neki mladi momci zbog kojih se radujemo godinama koje dolaze. Žarko Šešum (22),
dete „Sintelona" iz Bačke Palanke i predvodnik zlatne kadetske generacije 86',
od koje rukometna javnost puno očekuje, svoj profesionalni put sada krči u
mađarskom MKB Vespremu. O igrama u Mađarskoj, klubu, planovima, reprezentaciji
i njegovim prvim rukometnim koracima, možete pročitati u našem „Intervjuu
nedelje".
Zdravo, Žarko! Pre nešto više od godinu dana si stigao u Vesprem. Da li si
zadovoljan prvom godinom u inostranstvu?
– Napravio sam pravi izbor. Stvarno sam zadovoljan, i sa ekipom, statusom u
klubu i svojim igrama. Imam još tri godine ugovora i želim da ostavim trag
ovde. Samo zdravlje da posluži.
Pomenuo si uguvor. Planiraš da ostaneš dugo u Vespremu? U protivnom,
obeštećenje bi bilo veliko.
– Obeštećenje bi bilo ogromno, to je sigurno. Planiram da ostanem. Prijaju
mi ponude i lepo je kada se priča o tebi, ali svi moji planovi su vezani za
Vesprem. Ovaj klub će uvek imati prednost. U krajnjem slučaju, ugovor postoji,
oni odlučuju.
Kako ocenjuješ tekuću sezonu? Posle dugog niza godina, Vesprem je ispao iz
Lige šampiona posle prve faze takmičenja.
– Budući da smo prošle godine izgubili titulu u Mađarskoj, pali smo u drugi
šešir, a samim tim u tešku grupu. Tu smo kiksnuli kod kuće od Celja i to nas je
koštalo plasmana u drugu rundu. Došli smo sada do polufinala Kupa kupova.
Trebalo je vremena da se skocka mlada ekipa sa novim trenerom. Mislim da je
sada sve sređeno i u ova dva meseca, kada se sve odlučuje, bićemo najbolji.
Mislim da će kraj sezone biti pravo vreme da se sumira. Cilj je osvojiti sve. Prvenstvo,
nacionalni kup i Kup kupova.
Prvenstveni dvoboj u Mađarskoj dobija epitete „epskog". Ove godine, po prvi
put nema favorita. Kao i prošle godine, imate prednost domaćeg terena. Da li će
se titula vratiti u Vesprem?
– Imamo prednost domaćinstva. Šanse su 50:50, ali misim da možemo da potvrdimo
svoj kvalitet i vratimo titulu u Vesprem. Prošle godine smo imali puno
kadrovskih problema i to nas je koštalo trofeja. On nam je ove godine prvi i
osnovni cilj.
Za protivnika u polufinalu Kupa kupova, dobili ste na papiru najslabiju
ekipu, švajcarski Kadeten Šafhauzen.
– Možda je Kadeten na papiru najslabija ekipa, međutim, oni nisu uopšte
naivan protivnik. Kući su pobedili Zagreb, nerešeno igrali sa Ademar Leonom.
Dobro igraju kod kuće i neće nam biti nimalo lako. Revanš je kod nas. Mislim da
imamo dobre šanse da prođemo, ali ne bih ništa, pre nego što to odradimo na
terenu.
Kako na tvoje igre utiče rad sa mađarskom trenerskom legendom, Močaijem?
– Dobro si rekao, legendom. Trener koga ovde svi poštuju, koji je dugi niz
godina radio sa reprezentativnim selekcijama. Radi se dosta, teško je u
pripremnom periodu. Naročito letnje pripreme. Studiozno se radi, prate se
trendovi. Ove sezone smo dosta kompjuterizovani, prate se protivnici, gledaju
utakmice. Sve pohvale na profesionalnosti i odnosu prema igračima.
Koliko ti je značila podrška naših igrača pri dolasku? Znamo da u dve
najveće mađarske ekipe igra veliki broj igrača sa prostora bivše Jugoslavije.
Da li vodite glavnu reč, kao naši u Segedinu?
– Pa, dobro ne vodimo baš glavnu reč (smeh). Stalno se družimo, zajedno
smo. Momci su me sjajno prihvatili i puno pomogli. Družimo se, zajedno smo svaki
dan.
Kako ide mađarski?
– Pa, trudim se (smeh). Ima nas mnogo, tako da nemam neku veliku potrebu da
pričam. Što se tiče rukometnih termina, to uglavnom razumem, ali ovako, nije to
neki nivo, daleko od pravog znanja. Tu su Marko Vujin, koji priča perfektno i
Nikola Eklemović, pa pomažu kad zaškripi.
Uskoro će biti završena i nova hala u Vespremu?
– Hala se završava u junu. Kapaciteta je 5500, ista kao u Celju. I u ovoj
maloj je sjajna atmosfera, gde stane oko 2500 ljudi. To znači da će u novoj
hali biti pakao.
Kako je bilo sa reprezentacijom u Makedoniji na „Šampionatu Balkana"?
– Nismo imali sreću da budemo kompletni, zbog problema sa ASOBAL-om i
Špancima. Dosta dobro smo igrali. Protiv Bosne, koja je kvalitetna
reprezentacija koja stalno napreduje, mi smo bukvalno iz autobusa izašli na
parket i uspeli da pobedimo.
Došlo je do prekid meča Makedonijom. Selektor Cvetković je odlučio da povuče
ekipu zbog lošeg suđenja?
– Stvarno je bio cirkus. Od strane sudija i makedonskih igrača, koji su na
prijateljskoj utakmici provocirali. Sudije su sve to dozvoljavale. Selektor Cvetković
se odlučio na taj potez osam minuta pre kraja meča, a mi smo to podržali i
stojimo svi iza toga. Nadam se da neće biti većih posledica od strane EHF-a.
Stojimo iza toga i mislim da treba staviti tačku na tu priču.
Srpska reprezentacija je sastavljena od igrača različitih generacija. Tu su igrači, koji su igrali i sa Peruničićem i Škrbićem, a generacijski niz ide sve do vaše generacije. Kakav je bio ulazak među seniore?
– Mislim da je napravljen dobar spoj. Dobro su nas prihvatili stariji momci.
Pomagali su nam na treninzima. Mi smo tu bili najmlađi.
Mnogo se priča o tvojoj generaciji. Kao kadeti ste bili svetski i evropski
šampioni, u juniorskoj konkurenciji ste bili osakaćeni povredama i ostali bez
medalja. Ipak, shodno potencijalu koji imate Nenadić, Prodanović, ti i ostali,
da li možete ostvariti u seniorskoj konkurenciji, ono što ste uradili u
kadetskoj?
– Mi jesmo titule osvojili kao kadeti, ali sve se to zaboravlja, ako u seniorskoj
konkurenciji ne ponovimo isto. Moja generacija polako odlazi u inostranstvo i
mislim da tek sada dolazi naše pravo vreme. Vreme je da pokažemo pravi kvalitet
i kroz reprezentaciju, i što bi rekli, vratimo rukomet na staze stare slave.
Da bi došli do staza stare slave, moramo pobediti Češku u baražu.
– Prednost je što je revanš u Nišu. Jaka su reprezentacija, ozbiljno
organizovana sa puno igrača u inostranstvu. Videli smo to pre dve godine, kada
su nas, mučno mi je to reći, lako dobili u obe utakmice. Moramo da budemo svi
zajedno, da se lepo spremimo i da dobro krenemo u te utakmice. Nemamo osnova da
pretimo bilo kome. Jedino skoncentrisano od prvog minuta, znajući šta želimo,
možemo da se plasiramo na Svetsko prvenstvo u Hrvatsku.
Najbučnija i najmučnija rukometna priča u srpskoj javnosti je sada već, masovno
napuštanje reprezentacije i nastup igrača pod zastavama drugih država. Neko
prelazi zbog novca, neko zato što reprezentacije nema na velikim takmičenjima,
a neko iz revolta jer nije u sastavu. Kako komentarišeš tu pojavu?
– Lepo si rekao, razlozi su različiti i u njih ne treba ulaziti. Svako ima
svoje. Neka im je sa srećom. Ako ne žele da igraju, ne moraju. Što se mene
tiče, mi imamo lepu šansu da napravimo fin rezultat, da ubuduće igrači ne moraju
da se odlučuju na takav potez. Da napravimo dobru osnovu, dobar rezultat, da se
to ne dešava. Ako se redovno igra na takmičenjima, nema potrebe za tim. Ipak si
se u toj državi rodio, odrastao, tu si počeo svoju karijeru i izgradio sebe kao
rukometaša.
Ko je bio tvoj idol kada si počinjao karijeru?
– Štefan Lovgren. Taj čovek ima više od deset osvojenih medalja sa Švedskom
i sada u Kilu prati njihov ubitačni ritam igre u 38. godini života. Fantastičan
je.
Počeo si igrati rukomet u jednom, velikom Sintelonu, koji je imao veliki
budžet i najviše ambicije, a otišao si iz kluba i lige, koji su bili na daleko
skromnijem nivou.
– Kada sam kretao da igram rukomet, imao sam tu sreću da je tada bila jaka Superliga,
a u klubu dosta novca. Imali smo po četiri treninga nedeljno u sportskoj hali, profesionalnog
trenera Petljanskog, koji nas je od malena tretirao kao profesionalce. Imali
smo po 3-4 utakmice nedeljno, posećivali turnire u Mađarskoj i Hrvatskoj, imali
dosta dobre uslove, dok su klubovi iz Beograda trenirali na betonu. Tada je
Sintelon bio najbolja rukometna škola u državi i sve je osvajao u mlađim
kategorijama. Sada igrači gledaju samo kako da odu preko granice. Klub ih je
vezao ugovorom, ima nameru da ih proda za adekvatno obeštećenje i to tako
funkcioniše. Neke velike ambicije za titulu i izlazak u Evropu i ne postoje. Godinu
dana sam u inostranstvu, a hteo sam već pre tri godine da napustim zemlju.
Nisam mogao da nađem zajednički jezik sa klubom, ali gledajući sada iz ove
perspektive, stvarno mi je žao, što to nije veliki klub, kao što je nekada bio.
Sve pohvale na njihov rad sada, s obzirom da imaju dosta mladu ekipu, sa dosta
studenata, neprofesionalaca. Dosta dobro igraju, peti su na tabeli. Da se
razumemo, to nije slučaj samo sa Sintelonom, već sa svim klubovima u Srbiji.
Kakva je škola Tarketa sada. Ima li pravih naslednika? Pomeni nekog klinca,
kao podstrek njegovom daljem razvoju.
– Izdvojio bih Nemanju Mladenovića. Dečko je 94. godište, u svojoj
generaciji stvarno najbolji, odličan. Tu su i momci koji su 90. godište,
Knežević i Debrnja. Uvek ima dobrih momaka.
Da li pratiš dešavanja u Superligi?
– Pratim koliko stignem. Na televiziji ga nema, a na internetu uglavnom samo
vidim rezultate. Zvezda je odmakla, sa Peruničićem i Maksićem, mislim da će
uzeti titulu bez većih problema.
I na kraju, standardna završnica. Da li posećuješ Balkan-Handball.com i
kakve su impresije?
– Pratim, stvarno pratim. Ažurni ste. Jedini ste sajt koji detaljno prati
rukomet na Balkanu. Posećujem vas svaki dan po nekoliko puta. Samo tako
nastavite.
ŽIKA BOGDANOVIĆ
