Jedan krug u radu Balkan-Handball.com se zatvorio. Posle razgovora sa Ivanom Balićem, najboljim svetskim rukometašem u paru sa Nikolom Karabatićem u deceniji na izmaku, uz naravno ostale intervjue sa vrhunskim igračima i igračicama, rekli bi smo da smo ostvarili sve "humane" ciljeve i profesionalne želje, koje smo imali u prethodne dve godine. Prijatan i razgovetan, u razgovoru sa nama u celjskom "Zlatorogu", potvrdio je status zvezde, ali i momka sa kojim se može opušteno o svemu. Iako mu nije lako u poslednjih par meseci, što zbog teške povrede, što zbog "izvrtanja naopačke" od strane žute štampe posle povratka u Hrvatsku, još uvek pokušava da ostvari ciljeve, zacrtane nakon njegovog dolaska prošlog leta u C.O Zagreb.
Ivano, čestitke na pobedi. Posle poraza od Šamberija, bili ste pod velikim pritiskom, došlo je do smene trenera, a i udaranja po džepu igrača. Da li vas je to usporilo u drugom poluvremenu, koje ste lošije odigrali u Celju (25:22)?
– Dosta novaca je uloženo u ovu ekipu i poraz od Šamberija nas je baš poremetio. Mislim da smo dobro odigrali 45 minuta, a posle je morao da se desi pad. Stigao nas je malo i umor, možda smo se i bojali malo pobede, jer svi znaju da Zagreb nikada nije pobedio u Celju. Malo smo se pogubili, no dobro, na kraju je sve ispalo kako treba.
Kako je bilo igrati u Celju? "Florijani" znaju da naprave atmosferu…
– Meni je svejedno gde igram, u bilo kojoj dvorani. Ja volim igrati rukomet. Ovde je divno igrati, zato što ljudi navijaju, vole rukomet. Malo ti zvižde, šta ima veze. Meni je super ovde doći. Lepo je kada ljudi navijaju i kada su dvorane pune.
Koliko vas opterećuje pitanje trenera? Otišao je Červar posle Šamberija. Sada je tu Senjanin Maglajlija…
– Mi smo profesionalci. Treba to prihvatiti i ići dalje. Svaki komentar je izlišan.
Kada počnemo o tebi lično, prvo što se nameće je pitanje – Jesi li zdrav?
– … Tako … (smeh).
Je l' igraš zato što moraš….
– Ma, igram zato što želim. Da ne želim, ne bih igrao. Boli te dosta stvari, ali šta ćeš, navikneš se. Svi igramo sa bolovima, pa tako i ja. Jedan dan te boli više, jedan manje, ali ideš dalje.
Bilo je teško gledati te na Svetskom prvenstvu, gde si posle gotovo svakog napada ležao na podu. Pravo ogledalo surove strane sporta i života profesionalca…
– Pa jeste. Još malo žešće ulaze u tebe, kada znaju da si povređen. Šta je, tu je. Ja sam želeo pomoći Hrvatskoj. Nisam bio spreman ni za pola sata, ali koliko sam mogao, toliko sam dao u tom trenutku. Hvala Bogu da sam izašao iz najgoreg, da mogu hodati, da sam živ i tako (smeh).
Mnogo se pričalo o tvom duelu sa Karabatićem u finalu, kada si mu se zaleteo "face to face". DA li je to bila tvoja taktika ili si prsnuo u momentu?
– Više je razlog bio nesportska igra. Ja volim kada se igra jako. Rukomet je žestoka igra i udara se, i gore, i dole. Ali, ja ne volim kada se udara u glavu, namerno. To je meni totalno nesportski i zato sam tako reagovao.
Pre izvesnog vremena, imao si pravi sudar sa realnošću i medijima, koji su kopali po tvom privatnom životu poslednjih meseci, pa si čak i na press konferenciji za vreme trajanja SP-a, pričao o tome. Da li si se pokajao što si se vratio u Hrvatsku i dozvolio da ti privatni život rasčereče na delove?
– Nisam se pokajao. Iskreno da ti kažem, ne razumem te ljude. Ako im je zanimljiv moj život, izgleda da je njihov dosadan, pa se bave mojim. Ne razumem. Šta je, tu je, ja se nisam pokajao.
Tvoja budućnost se stalno dovodi u pitanje sa sponzorima, koji bi trebali da podnesu najveći teret tvog ugovora. Ostaješ u Zagrebu ili odlaziš?
– Koliko znam, sada je sve u redu. Piše se svašta. Ko je šta rekao, ne znam. Da li je istina ili ne? Moje je da igram i da to radim što bolje.
Koliko Zagreb može u ovakvom stanju i ovakvoj Ligi šampiona?
– Liga šampiona nije kao nekada, kada je Zagreb dolazio do finala. Sada imaš četiri nemačka, pa četiri španska kluba. Sistem je drugačiji, ima mnogo jakih ekipa. Nadam se da ćemo se ugurati u to četvrtfinale. Onda sve zavisi od žreba. Ako dobiješ nekog lakšeg, pa igraš drugu kući, može svašta da se desi. Puno smo izgubili sa ovim porazom od Šamberija kući, ali ako se budemo izvukli, ne znam šta je granica.
Da li posećuješ Balkan-Handball.com?
– Iskreno da ti kažem. Ne čitam novine, ne gledam televiziju i ne radim ništa na internetu. I da znaš samo, koliko mi je lepši život.
Ovo je kao stvoreno za naslov?
– Stavi slobodno. Posećivao sam sajt. Znam da se ne bavite žutilom. Bok, vidimo se.
