Ako postoje igrači koji svojim igrama jednostavno zovu publiku na tribine onda pripadnost tom odabranom društvu u najskorije vreme treba da potvrdi Kristina Liščević(20). Srednji bek Crvene Zvezde i nekadašnja juniorska reprezentativka Srbije ima predispozicije za tako nešto. Lucidni potezi koji su postali karakteristika njene igre, najbolje se ogledaju kroz asistencije i golove, ali repertoar njenih kvaliteta tek treba da se proširi i na tome Kristina vredno radi.
Publika koja dolazi na tribine hala širom Srbije da gleda žensku Super ligu u tebi vidi igračicu sa najlucidnijim rešenjima u igri. Gde nalaziš inspiraciju za poteze koji mame aplauze?
– Možda volim komplikovano(smeh). To dođe samo od sebe iz te ljubavi i želje da ono što radiš bude urađeno na najbolji mogući način. Kada nešto toliko voliš onda se i maksimalno posvetiš. Na primer, pevač će na koncertu na svaki mogući način pokušati da podigne publiku na noge, dok igrač ne može da gestikulira publici i kaže „ajde ustanite i aplaudirajte nam“, a da ništa ne uradi pre toga. Moraš da uradiš nešto atraktivno, nešto što će se svideti ljudima i podići ih. Kada igraš i posle toga ti ljudi kažu da su uživali u tvojoj igri, naravno da poželiš da sledeći put uradiš nešto novo, još bolje i lepše. Ne mogu da pričam o svojoj igri, to drugi treba da pričaju.
Jesi imala neke uzore ranije, gledaš neke igračice?
-Jako mi se sviđa kako igra Andrea Lekić. Definitivno, ona od srpskih igračica. Inače, ženski rukomet ne pratim toliko kao muški. Brži je, eksplozivniji, lepši, više skaču, bore se više. Logično, mogu da urade mnogo više stvari bolje nego žene i nekako mi je to izazov. Žene su nekako predvidive, vidiš šta će da urade, dok kod muškaraca nije tako. Gledam te njihove fore, učim.
Vratila si se posle teške povrede i ozbiljne operacije kičme na teren. Kako si znala da ćeš uspeti da se vratiš i igraš još bolje nego pre operacije?
-Nisam znala da li ću se vratiti. Trener Zvezde, Žerajić, stvarno jeste rekao da će me čekati, ali da radim sa strane pa kako bude. Pre operacije sam celo jedno prvenstvo igrala praktično povređena, često i pod lekovima, dok baš nisam došla do noža. Čak smo neke medalje uzeli na turnirima za ’88, ’89 godište. I onda kad sam baš dokrajčila leđa, otišla sam na operaciju. Ako se oporavim vraćam se, ako ne, svako svojim putem. Tri meseca bukvalno nisam ustajala iz kreveta, nisam smela ni da sedim. Posle pet meseci sam već počela da treniram što je sa druge strane bila velika greška jer sam tako samo odužila oporavak. Kako uđem u fintu i neko me udari po ramenima, tako se bolovi vrate i opet sam van treninga dve nedelje i opet radim sa strane.
Šta ti je davalo snagu da ne odustaneš?
-Rukomet jednostavno obožavam i ne znam šta bih bez rukometa! Nisam se posvetila nečemu na drugoj strani, tipa škola, pa da kažem, eto imam čime da se bavim. Mislim, završila sam školu, ali mi je rukomet ipak sve. I ljubav i strast i sreća i opuštanje, ma sve. Optimista sam po prirodi, da nisam, ne bih se vratila jača posle svakog pada koji sam imala, a imala sam ih.
Zvezda svake godine sa jako mladom postavom želi izlazak u Evropu, obavezno pobedi nekog favorita, pa onda neočekivano izgubi od ekipe iz „svog ranga“ i plan se ne ispuni. Šta se desi?
-Mlada smo i neiskusna ekipa sa mnogo uspona i padova. Ako jednu utakmicu odigramo dobro, desi se da poletimo i onda u sledećoj odigramo loše. Sve je to u našim glavama. Cilj svake sezone je to peto mesto i izlazak u Evropu. Možemo da ga ispunimo, kada stanemo na teren vidi se ta borbenost i želja da pobeđujemo. Kada sam došla na početku sezone mislila sam da je situacija drugačija, ali već u prvoj utakmici se videlo da se sve devojke bore i da možemo.
Prošle sezone smo imali izjednačeno prvenstvo, dok ove imamo dva jaka tima koji figuriraju za osvajanje titule. Tvoja prognoza?
-Mislim da će Zaječar biti šampion, a da je moguće, volela bih da to istovremeno bude i Kikinda. Daleko dva najkvalitetnija sastava u ligi.
Imamo ta dva izrazito jaka favorita i grupu ekipa gde trenutna inspiracija pojedinaca može da donese prevagu…
-Svako svakoga može da pobedi. I mi smo napravili iznenađenje u Vrnjačkoj Banji i uzeli im bod na njihovom terenu. A i prošle godine smo pobedili Kikindu u prvom kolu i tako na neki način uticali na ishod prvenstva. To mi je jedna od najdražih pobeda u karijeri.
Kada pomisliš na najbolju postavu Super lige po pozicijama, ko bi to bio?
-Levo krilo definitivno Jovana Bartošić. Levi bekovi…Ivana Filipović i Suzana Ćubela. Srednji bek… Olivija Kamper, mada je nisam gledala ove sezone. Od desnih bekova najviše mi se sviđa Jelena Popović, ima dobro kretanje. Desno krilo i pivotmen iz Kikinde, Kaća Krpež i Sanja Rajović. Golman… Slađa Đerić, ona je doktor za našu ligu. I Zlata je takođe doktor, ali povređena je.
To je manje više, naš nacionalni tim. I ti si bila deo reprezentacije Srbije na Mediteranskim igrama u Peskari, kakva iskustva nosiš i
z Italije?
-Meni je to bilo super iskustvo. I dobro mi je došlo posle perioda neigranja u Zaječaru. Jesam bila u treningu, ali bez utakmica. Imala sam priličnu minutažu u Peskari. Forsirali su me da šutiram, ali ne vredi, bila sam više fokusirana na dodavanja. Nije što ja neću da šutiram, nego čitav život imam u glavi samo asistencije, proigravanja i viškove(smeh). Moram još dosta da radim na svojoj igri.
Loše ste otvorili MI, visok poraz od Francuske, zatim tri vezane pobede nad Slovenijom, Crnom Gorom i Hrvatskom, ipak, dovoljne za „samo“ 5.mesto.
– Protiv Francuske ne znam šta se desilo, ali posle smo dobili sve utakmice do kraja. Ja ni sada ne verujem da je Francuska izgubila onu utakmicu sa Crnom Gorom na onakav način što je nas izbacilo iz već viđenog polufinala. Splet nesrećnih okolnosti po nas. Znam da smo se mi ekstra borili i znam da smo igrali dobro, a što nismo imali adekvatan rezultat na kraju, to su bile i stvari na koje nismo mogli da utičemo.
Utakmica sa Crnom Gorom ušla je na neki način u istoriju kao prva zvanična između dve reprezentacije posle razdvajanja. Bili ste u situaciji da su vas svi unapred prežalili, ali na terenu je bilo drugačije.
-Ima dosta igračica među nama, da se izrazim tako, sa jakim nacionalnim nabojem. Sve se tu pomešalo, te utakmice između Srbije i Crne Gore će uvek imati neku posebnu draž. Treneri su bili uz nas, ali ljudi sa strane su nas nekako smatrali autsajderima. Pričale smo između sebe i ta naša volja je presudila. Bukvalno je bilo, možemo da dokažemo da nije tako. Šta je kome išlo dobro i šta kome nije išlo sada ne znam, ali znam da je naš kolektiv dobio tu utakmicu.
Sada si na širem spisku selektora Duška Milića u kvalifikacijama za odlazak na Evropsko prvenstvo. Idemo li u Dansku i Norvešku?
-Idemo, naravno. Treniraću puno, radiću puno i davaću maksimum da kroz igre u klubu zaslužim, a posle i opravdam svaki poziv selektora da obučem najdraži dres.
