Nekada najveće ime hrvatskog i jedno od najvećih svetskih rukometnih imena devedesetih, Patrik Ćavar (45), i blizu, i daleko je od sporta komeje puno dao u 20 godina profesionalne karijere. Za generacije koje se ne sećaju vremena pre interneta, najbolji strelac Olimpijskog turnira u Atlanti, gde je osvojio zlato sa Hrvatskom, svojoj kolekciji je prirodao i pet titula EHF Lige šampiona sa Zagrebom (dve) i Barselonom (tri), gde je činio najjači tim svih vremena pod palicom Valera Rivere.
Posle karijere se Metkovčanin posvetio svojoj drugoj ljubavi tenisu, ali ne ispušta iz vida dešavanja u sportu u kome je napravio sve:
- Radim kao teniski komentator u Zagrebu na Sport Klubu. Počeo sam pre Vimbldona. Ponekad odem na neki turnir i to je to. Ne igram rukomet, ali ga pratim. Komentarisao sam Barselonu jedno kolo ASOBAL-a, pogledam reprezentaciju, Zagreb ili neki derbi EHF Lige šampiona.
Pratili ste Hrvatsku u Riju…
- Nema dana da me neko ne pita šta je bilo tamo. Meni je sasvim jasno. Ova reprezentacija nije vrhunska. Ona kada ode na neko prvenstvo ne možete se kladiti da će osvojiti medalju. To nije taj kvalitet. U Poljskoj je uspeh bio što su osvojili bronzu. Da deset puta igramo sa Poljacima, verovatno bi rezultat bio 5:5, ali ta utakmica u Riju je bila nesreća. Nismo bili pravi, ali smo bili do kraja u igri.
Da li je peto mesto neuspeh?
-Problem je što je hrvatska javnost navikla na medalje ili ništa. To je problem. Treba biti realan i reći da to nije taj kvalitet. Njihovi poslednji rezultati govore u prilog mojim tvrdnjama, da mogu pobediti, ali i izgubiti od bilo koga. A to se ne događa vrhunskoj reprezentaciji.
Da li su Danci iznenadili u Riju?
- Moj favorit pre Rija bili su Francuzi, međutim kada se dođe u završne borbe, svaka ekipa može pobediti svaku. Danci su iskoristili momenat. Odigrali su najbolje kada je bilo najpotrebnije i došli do zlata.
U Hrvatskoj je bilo puno turbulencija. Babić je dao ostavku pa ona nije usvojena. Mnogi su mišljenja da je ostanak Babića povezan i sa nedostatkom alternative. Tu se godinama spominju sve ista imena kada krene priča o selektoru…
- Hrvatska ima trenerskih imena. Osim Babića koji je u reprezentaciji, tu su i Smajlagić, Perkovac, sada dolazi Ivandija. Serdarušić je isto tu. Daću ti jednu definiciju koja je jedina istina, a ljudi to često ne shvataju. Trener jeste važan, ali nije bitan kao igrački kadar. Da su Željko Babić, Smajlagić ili Perkovac imali Francusku iz najboljih dana i oni bi osvojili isto što i Onesta. Ne možemo govoriti o trenerskoj krizi, već o igračkoj. Ni igračka nije kriza, već je normalan pad u odnosu na generaciju Balića, Metličića i ostalih, koja se osula, i sada smo stepenicu dve ispod tog nivoa.
Šta sa novom generacijom Sliškovića, Mamića, Ivića i drugih. Da li mogu dostići nivo generacije koja je osvajala olimpijska zlata.
- Jako će biti teško, mogla bi da usledi i kriza rezultata. Kada pogledate našu reprezentaciju, momke koji su nosili poput Kopljara, Čupića, Duvnjaka, svi su blizu ili debelo prešli tridesetu godinu. Pratim iz novina da imaju dosta problema sa povredama. To je zbog tog paklenog ritma – non stop igranja. Da li će ostali doći na taj nivo, teško je to reći. Imamo jako dobre igrače, ali oni nisu vrhunski. Nisu klasa igrača koji vode najveće klubove. Naši to nisu osim Duvnjaka, Štrleka i možda još jednoga. Ovi drugi nisu glavni u svojim klubovima.
Šta bi moglo da izazove vaš povratak u rukomet?
-Tu sam. Živim u Hrvatskoj. Ako me neko treba, može me nazvati. Što se tiče trenerskog posla, to se kod mene može promeniti preko noći. Nisam blizu trenerskih voda, jer znam kako je to zahtevan posao, puno teži nego biti igrač. Isto tako,možda ću se probuditi jednog dana i reći hoću da budem trener i krenem u tom pravcu. Sada bih mogao da pomognem u individualnom nadu sa igračima, jer kao što je poznato, igrač sam koji sam igrao na najviše pozicija na istom nivou u istoriji. Ta uloga bi mi odgovarala, ali za sada ne, jer mi uloga teniskog komentatora i trenera oduzima dosta vremena, a i jako sam zadovoljan s tim što radim. Za sada nema potrebe za promenom.
Sećamo se susreta leta 2015 sa Stefanom Krečmarom pred humanitarni meč zvezda Kampa rukometnih golmana i Zlatnih godina iz Metkovića, gde on na plaži u Tučepima pred vama kaže „On je najveći, on je največi svih vremena“…
- Taj komentar ima veliko značenje, jer to govori takav igrač kao što je Stefan Krečmar. On je poznata faca u Nemačkoj i šire, to što kaže ima težinu. Napravio sam vrhunsku karijeru. Igrao sam u dva najveća kluba devedesetih godina, Barsi i Zagrebu. Osvojio sam dosta toga, puno priznanja, ne bih mogao da poželim nešto više.
Kada ste zadnji put bili na terenu?
- Pre dve godine na tom humanitarnom meču u Makarskoj. Nisam očekivao da igram 40 minuta, već 10-15. I pre tog meča sam odigrao dva sata singla u tenisu. Iznenadio sam se kako sam to dobro podneo…
Sat vremena rukometa VS sat vremena tenisa?
- Svaki sport ima svoju filozofiju. Rukomet je lakše igrati jer drugi rade za tebe i ti radiš za druge. U tenisu si sam na terenu. U tenisu si sam protiv sebe. Moraš otkriti koje su loše strane protivnika, a uporedo voditi računa da ti ne grešiš i da si skoncentrisan. Tenis je zahtevniji nego rukomet.
VETERANI, MAJSTORI, PAŽNJA: Prvi Masters Handball World Cup u Omišu za prvi maj 2017!
MASTERS HANDBALL WORLD CUP U OMIŠU – „LEPO DRUŽENJE“
-Nije, bivši rukometaši igraju mali fudbal, košarku ili tenis. Rukomet se ne igra, ali takav turnir je odlična prilika da se vide stari prijatelji i protivnici, da se setimo starih vremena i družimo. Uživam u takvim susretima. To su lepa okupljanja na kojima je super atmosfera, puno smeha i svega.
Nadamo se da se vidimo u Omišu…
- Nadam se da se vidimo. Gde god mogu da pomognem i uveličam, uživam u takvim prilikama. To su uvek super događaji – zaključio je Patrik Ćavar.
1 komentar
Stvarno je bionajveci,
secam se kad je na banjici (tad je igrao za borac iz Banjaluke) tri puta za redom iz sedmerca lobovao Perketa. Nesvakidasnji talenat.