Posle nekoliko godina, Srbija je imala igrača, koji je podigao trofej Lige šampiona prošle sezone u istorijskom finalu prvog "Final Four" turnira u Kelnu. "Bombarder sa Bukulje" kako smo ga prozvali još u vreme dok je pravio ime u Bundesligi u dresu Gumersbaha, najbolji igrač Srbije u prethodne dve sezone u Vašem izboru, levi bek "Orlova" i nemačkog Kila, Momir Ilić (29) govorio je za Balkan-Handball.com na početku EHF nedelje.
Ne mogu, a da ovim ne započnem intervju. Do pre dve godine, kada bi pričali, govorio si da ti u karijeri fale samo trofeji, budući da ih nisi osvajao u Srbiji i Sloveniji. U te dve zadnje godine, osvojio si sve što je bitno – Ligu šampiona, Bundesligu i Kup EHF. Istovremeno, u vreme osvajanja najvećih trofeja (Liga šampiona i Bundesliga), povredio si koleno i zbog toga propustio i junski baraž sa reprezentacijom…
– Bio sam povređen, a tako želeo da igram. Odigrao sam polufinale Lige šampiona protiv Siudad Reala sa pokidanim ukrštenim ligamentima. Nisam očekivao da ću u finiš sezone ući sa takvim problemima. Sve se brzo izdešavalo. Došli su trofeji. Jako je lep osećaj za jednog sportistu, rukometaša, koji čitav svoj trud i rad posvećuje takvim trenucima. Čitavu karijeru sam čekao jedan takav doživljaj. Osvajanje Lige šampiona je nešto najveće za rukometaša. Pored sebe imam dosta dobrih igrača, koji su dosta puta osvajali Ligu šampiona i ostale trofeje, ali sam kod njih video tu glad za ponovnim osvajanjem, tako da sam i ja sada, isti takav, gladan trofeja. Veliki mi je cilj da osvojim nešto sa reprezentacijom i voleo bih da se tako nešto desi u skorijoj budućnosti.
Osvojili ste Ligu šampiona na spektakularnom F4 turniru u "Lanxess Areni" pred 20 hiljada ljudi. Na povratku, kružili ste avionom iznad centra grada, gde vas je čekalo 50 hiljada ljudi. Čitava Evropa je taj događaj propratila na način, koji on zaslužuje. To sve Srbija nije imala gde da vidi. Ni jedna TV stanica nije bila zainteresovana da prenosi F4, a "dobri ljudi" su prava bukvalno poklonili SOS kanalu, koji to nije mogao da iskoristi zahvaljujući tehničkoj zaostalosti. Ovde medije rukomet ne zanima…
– Nažalost, tako je. Čitao sam jedan tvoj komentar posle Kelna, gde si s pravom rekao da se "neki mali, žuti klinci raduju nečijim uspesima, nalaze uzore i uzimaju autograme", a da deca u Srbiji nisu imala priliku ni da vide finale, koje je za čitav svet interesantno. Taj doček na trgu u Kilu je bio fenomenalan i svi ti dani, ali nekako, srećniji bi bio kada bi pravili doček u Beogradu. Kada bi nas ljudi jednog dana ovde dočekali…
Koliko je Kil jak, svedoči i činjenica da su posle brojnih povreda, trofejnu prošlu sezonu izneli Cajc, Klajn i Lindstrom, igrači iz "drugog plana". Kao i tada, ponovo ste ušli u seriju povreda.
– Jako je teško ostati nepovređen. Jak je tempo. Mnogo se igra, mnogo se putuje. Napori su ogromni. Ne uspevaju zglobovi, ni mišići da izdrže. Kil ima veliki karakter i to pokazuje u največim utakmicama, kao što je bilo gostovanje u Hamburgu za titulu ili finale u Kelnu protiv Barselona. Kil je jedna velika mašina. To tako funkcioniše ovde. Ovde se uklopiš ili ne. Nema osrednjosti…
Konstantno čitamo da je na tribinama Sparkasse Arene 10250 gledalaca. Da li ti se desi da vidiš nekad neko prazno mesto(?) ili "lažu novinari"?
– Teško je da vidim prazno mesto. Jako je dobra organizacija što se tiče navijača. Sve pretplatne karte su rasprodate još u avgustu mesecu i tako je već godinama, decenijama. U prvom redu tribina na utakmicama, poznajem sve ljude (smeh), gde ko sedi. To su ljudi koji žive za rukomet. Uglavnom se radi o penzionerima. Ima nešto i mlađih, sve više, mešaju se. Takav je sistem da te pretplatne karte mogu dugo da zadrže. Popularnost rukometa u gradu je tolika da stari ljudi ne žele da vrate godišnje karte, već to ide u porodično nasledstvo. Ti ljudi su izuzetno vezani za klub . I protiv slabijih rivala, pred tim ljudima, moraš da daš maksimum.
Posle vaše "arene", krenule su da se pune i druge arene po Nemačkoj. Hamburg igra pred 13 hiljada ljudi, Berlin pred devet. Stigli su vas i sa budžetima.
– U Nemačkoj se puno toga izjednačilo. Tu je i Rajn Nekar Leven. Jaka je liga. Od svakoga možeš da izgubiš. Tu su i Gumersbah, i Lemgo. Neverovatno je kako sve napreduje.
Jeste li veći favoriti za titulu nego prošle sezone, kada su mnogi proglašavali HSV šampionom, pre vremena?
– Mislim da jesmo. Duže smo zajedno, bolje se poznajemo. Bolje igramo ove sezone. Imamo peh sa povredama, ali smo kroz pripremni period jako dobro odigrali, spremili se i sada to ide. Mi smo jedna mašina, koja ide i pobeđuje. Nema puno sentimentalnosti. To je naš posao. Tako i funkcionišemo.
Kada smo razgovarali prošle godine u Skoplju, rekao si da se najviše družiš sa Šveđanima (Alm, Anderson). Kakva je sada situacija?
– Nema puno druženja van terena. Toliko smo zajedno, da ono malo vremena što je van rukometa, želimo da provedemo sa porodicama. Pod velikim smo naporima, pritiskom. Ima puno utakmica, hotela, tako da je teško napraviti neko druženje van rukometa. Sa svima sam dobro. Sa Francuzima sam, takođe, dobar.
Srbi polako prave koloniju u Kilu. Posle tebe, stigao je Milutin Dragićević, a od 2012. godine će i Marko Vujin.
– Drago mi je da je tako. Nema više Šveđana (smeh). Ima i njih, šalim se, ali sada je sve izmešano. Mislim da je to jako dobro za srpsku reprezentaciju. Marko i ja, na desnom i levom beku. Nadam se da će to biti dobitna kombinacija, i za klub, i za reprezentaciju.
Osvajaš ljude time što u svakoj utakmici, za klub ili reprezentaciju, igraš maksimalno ozbiljno. Koliko si zadovoljan svojom reprezentativnom karijerom, individiualnim učinkom?
– Nisam potpuno zadovoljan. Nikada ne mogu ni biti. Bilo je utakmica, baš u periodu kada sam bio u Gumersbahu, kada sam pružao dobre partije u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Austriji. Tada sam bio zadovoljan. Posle godinu dana i proživljene Austrije, nisam zadovoljan. Biću zadovoljan samo kada budemo pobeđivali. Ja sam igrač koji to želi. Želim da dajem golove, da pobeđuje reprezentacija i da budemo svi srećni.
Poslednje veliko takmičenje – EURO 2010 u Austriji, predstavlja veliki debakl srpske reprezentacije, koji nas je sve "spustio na zemlju". Tada nas je vodio trener, koga si dobro poznavao, Sead Hasanefendić, budući da ste sarađivali u klubu, gde i sada ređa uspehe. Ne bi se trebalo vraćati, previše, u prošlost, ali pouke bi trebalo izvući. Kako gledaš na ono što nam se desilo u ta četiri dana u Lincu?
– Moramo izvući pouke, ali iskreno da kažem, nisam ni stigao da razmišljam, šta se desilo u Austriji. Jednostavno, sve se brzo desilo. Ti dani posle Evropskog prvenstva, bili su dani šoka u kojima nisam bio sposoban ni za šta. Vratio sam se u klub, a tamo su me čekale klupske obaveze, kojima sam morao da se posvetim. Osvojili smo u junu šampionat i Ligu šampiona , pa je sve palo u zaborav. Jedino kada dođem u Srbiju, podsetim se na to. Bilo je sigurno brojnih nedostataka, ali to jedino moramo rešavati na treningu. Da ispravimo šta možemo…
Da li si pričao sa Milutinom Dragičevićem u vezi njegove odluke da ne igra više za reprezentaciju?
– Pričal
i smo i svo vreme sam pokušavao da ga nagovorim da igra. Trenutno je u jako teškoj situaciji, jer malo igra u klubu. Mislim da zaslužuje više, jer je odličan igrač. Teško se uklapa u Kil, prva mu je godina, tako je svima koji dođu. On je sada u toj fazi. Nažalost, on ne može da funkcioniše u jednoj sredini, kakva je reprezentativna, da mesec dana bude odvojen od porodice, supruge i deteta. Ja ga razumem i poštujem njegovu odluku.
To je konačna odluka?
– Mislim da jeste. Pored vezanosti za porodicu, sa druge strane, rekao mi je da nema reprezentativnih ambicija. Dugo ga nije bilo u reprezentaciji. Nažalost. Kao što sam već rekao, cenim njegovu odluku. Šta da radimo. Koga nema, bez njega se mora ili može. Kako hoćete…
Za kraj da prokomentarišemo i grupu na Svetskom prvenstvu u Švedskoj. Dance nismo dobili deset godina, Hrvate dugo, a tu su i Rumuni…
– Nezgodna grupa. Posle Evropskog prvenstva, jako smo obazrivi što se tiče izjava. Možemo da se plašimo svih, i te Rumunije, koja ima neki kvalitet, ali ne na našem nivou. Plašim se nas, drugi su manji problem. Ne znam kakvi smo mi u ovom trenutku. Grupa je jaka, ali cilj nam je da idemo dalje. Druga runda je prva stvar.
