Jedan od najboljih igrača s kraja prošlog i početka novog milenijuma, iznenađenje za rukometni svet, kada se pojavio, fenomen i dokaz da je rukomet sport za sve i da su spoznaje ljudske snage, izdržljivosti i maštovitosti, nešto što može uvek neki Ljuba Vranješ (37), bio je naš sagovornik poslednjeg dana Evropskog prvenstva u Beču. Uz po koju kobasicu u keteringu PRESS centra, priča sa članom legendarne generacije Šveđana, išla je ovako…
Kako ti se čini ovo Evropsko prvenstvo? Da li te je neko i na koji način iznenadio?
– Neki rezultati su me malo iznenadili. Od starta, najbolje reprezentacije nisu dale pun gas, pre svega mislim na Francuze, koji su dizali formu kako je vreme išlo i sada su praktično nepobedivi. Iznenadili su me moji Šveđani, kao i Slovenci, u suprotnom smeru. Islanđani su bili dobri od samog starta. Što se tiče kvaliteta Evropskog prvenstva, mislim da ovo nije najbolje prvenstvo koje sam video. Momci izgledaju umorni. Nema prave eksplozivnosti u njima. Malo je rukomet pao, nije kao što je bio. Ili je ipak samo drugačiji?
Ovu generaciju Francuza po nepobedivosti upoređuju sa tvojom generacijom s kraja prošle decenije, koja je vezala tri evropska i svetsko zlato. Kako bi ti mogao da uporediš te dve ekipe i uopšte, rukomet u ovih deset godina koje su protekle?
– Mi smo bili više ekipa koja je mislila. Igrali smo glavom. Znali smo šta treba da radimo, svaki igrač je znao, gde treba da stoji i zašto, gde nogom da zgazi, gde da šutne. Danas, Francuzi su više jaki, jedan na jedan igraju odlično. Imaju bolje bekove, snažnije, šutiraju više nego mi. Igraju i drugu odbranu. Mi smo igrali 6:0, a oni ovu 3:2:1, sa kojom imaju puno uspeha.
Šta se to događa sa švedskim rukometom? Pravite odlične rezultate u kadetskom i juniorskom uzrastu, ali kad dođu seniorski igrači, niti rezultata, niti vrhunskih igrača. Gde je problem, pa ne možete da se vratite među osvajače medalja, još od 2002, kada se tvoja generacija praktično i oprostila?
– Mislim da malo kasnije počinjemo da naše mlade igrače učimo kako treba da se igra na rezultat. Reklo bi se da se radi dobro kada osvajamo te omladinska prvenstva. Treba ih pripremati, šta će biti, kada dođu u vrhunsku konkurenciju. Taj korak između seniora i juniora je ogroman. On se mora skratiti, da se ne bi događale ovakve stvari.
Odakle je Ljuba Vranješ?
– Mama mi je rođena u Žažviću. To je malo selo u Hrvatskoj, kraj Knina. Tata mi je iz Skender Vakufa u Bosni. Sestra mi živi u Beogradu. Pravoslavci smo.
Iz priče sa rukometnim ljudima, koji te bolje poznaju, čuli smo da nisi previše vezan za naše krajeve, da si više Šveđanin?
– To je normalno. Rođen sam u Švedskoj i igrao od malena tamo, i u reprezentaciji. Ipak, ima srpske krvi u meni. Krv nije voda. Ona ne izlazi. Ceo život sam proveo u bivšoj Jugoslaviji, najviše u Žažviću, gde smo imali kuću. Kasnije sam vreme provodio u Beogradu, sa sestrom i sa klincima. Naravno, koreni se ne zaboravljaju…
U "ono vreme", kada si se pojavio, šokirao Evropu svojom pojavom i nastupom, svi su se pitali, "pa što ne igra za nas?". Je l' uopšte postojala nekada takva priča?
– Nikad. Niko me nije pitao. Nikakve veze i kontakte nisam imao sa ljudima iz srpskog rukometa u to vreme.
I danas se sećam priče jednog poznatog srpskog trenera (trenutno trener superligaške ekipe), koji nam je na omladinskom letnjem kampu te 1998. godine, pričao (hvalio se) kako je on "jednog Ljubu Vranješa izbacio, kada je ovaj imao 12 godina, iz kluba, zato što ga je uhvatio sa cigaretom". Razne su legende kružile o tebi….
– Hahaha. Mogu da kažem da nikada nisam pušio, niti držao cigaretu, ni ti trenirao u Srbiji (smeh). Neka te priču idu. Ljudi uvek pričaju. To je ljudski…
Posle prestanka igračke karijere, posvetio si se poslu sportskog direktora u Flensburgu. Posle godina gotovo ravnopravne borbe sa Kilom, ekipa sa danske granice je praktično ispala iz velike četvorke nemačkog rukometa, a Ligu šampiona zamenila Kupom EHF…
– Evo, vraćamo se, opet smo u prve četiri na polusezoni. Mislim da smo dobro napravili novom fizolofijom, kojom smo se okrenuli prema mladim igračima. Hoćemo da te momke stvorimo u vrhunske igrače. Sada smo uzeli i Petra Đorđića. Imamo jednog starijeg i jednog mlađeg na svakoj poziciji. To ćemo forsirati. Ne bojim se, da kao sportski direktor, uzmem mlade igrače. To je naš put. Ne možemo da pratimo puteve Kila, Hamburga i RNL-a, koji imaju mnogo više para od nas. Idemo sa mladim igračima i verujem da možemo imati uspeha.
Flensburg je uvek bio poznat kao kolonija Danaca. Sada postajete malo i švedska, što je filozofija Kila…
– Normalno je da ima Danaca, jer je Danska tu preko puta. Tu su nam i sponzori, tako da moramo imati taj profil. Sada se to malo menja. Mislim da moramo imati taj skandinavski profil, da je on dobar, ali hoćemo da imamo i Nemce u ekipi, i naravno, Balkance, Mađare, itd. Treba nam malo krvi. Skandinavci se ne nerviraju previše.
Ko će biti šampion, Kil ili HSV?
– Ja mislim Kil. Mislim da HSV u finalu ima više igrača, više će se istrošiti. Umorni su, iscrpeće se. Na završnom vikendu imaju jako puno igrača. Puno Hrvata, Danaca i Francuza igra tamo. Kil nema. Taj umor će se odraziti negde u toku polusezone. Jedno je Omejer, koji stoji 60 minuta na golu sve vreme, ali izgleda da to on može. Tako radi već tri godine…
Na tvom fejsbuk profilu, prvi link je ka tvom sajtu sa fotografijama. Kako ide fotografisanje, tvoj veliki hobi?
– Dobro ide. Malo pobegnem iz rukometa, kada fotografišem. Nemam puno vremena, ali se trudim. To radim leti, kada odem na pravi odmor. Sada sam ovde, sve je vezano za rukomet. Volim aparat, to me opušta…
Želiš da budeš trener….
– Da, to je moja želja. Imao sam ponudu da vodim par ekipa, ali sam dobio ponudu za mesto sportskog direktora od Flensburga koja se ne odbija. Već sam potpisao ugovor kao trener, ali je ipak ovo prevagnulo. Trener mogu uvek biti, ali sportski direktor u jednom od najboljih evropskih klubova, to ne možeš uvek. Zadovoljan sam. Učim puno novih stvari, koje kao igrač ili trener nisam mogao da naučim. Ipak, hoću da budem trener. Imam još dve godine na ovom mestu. Mislim lično da sam premlad za ovaj posao i da ga mogu raditi i u nekim ozbiljnijim godinama. Hoću da ekipu sastavim, postavim i probam sa klupe. Znam da mogu da budem uspešan u tome.
Možda jednog dana u našim krajevima…
– Zašto da ne. To bi bio izazov…
ŽIKA BOGDANOVIĆ
