Jedan je od standardnih igrača ove sezone u niškom Železničaru koji je nekoliko puta svojim odbranama reševao utakmice. Od njegovih igara mnogo zavisi i krajnji rezultat i kada mu je dan, „Želja” ima obavljeno pola posla. U interesantnom razgovoru za Balkan-Handball.com, Milan Ćućuz (26), čuvar mreže koji je pravu afirmaciju stekao baš u Nišu, govorio je o rukometnim putevima, o značenju broja 70 i najdražim odbranama.
Na početku razgovora, prvi golman „Želje“ osvrnuo se na svoje prve korake u sportu. Put do rukometa 2000.godine, vodio ga je preko fudbala gde je trenirao za ekipu „Rada“.
– Počeo sam 2000. godine baš da treniram (rukomet prim.aut), da svaki dan idem na treninge i da mi bude sporedna obaveza pored škole. Prvo sam igrao fudbal, bio sam dobar fudbaler i onda, pošto sam iz Inđije, hteo sam da idem u Sportsku gimnaziju u Beogradu. Prošao probu u „Radu“, trebao je da igram fudbal i upišem srednju školu. Međutim, mama je brinula da sam još mlad da putujem, što je verovatno i bilo pametno. Onda se moja generacija raspala u Inđiji i nisam više trenirao fudbal.
Ubrzo posle toga, sa travnatog terena ka sportskim halama i rukometnoj igri usmerila ga je porodica, tačnije otac i brat. Nakon fudbalskog, postao je i rukometni golman.
– Brat i otac su bili u rukometu, posebno otac. Onda je i brat postao profesionalni igrač, igrao je Super ligu baš te 2000. godine. U kući se stalno pričalo o rukometu i pošto sam se od malena po halama „razvlačio“ što zbog brata, što zbog oca, tako sam i počeo da igram rukomet. Pošto sam bio fudbalski golman, rukometnom klubu je falio golman i nije niko hteo da stane na gol, pa uvek je bila neka „budala“ koja će da stane na gol. Zato i nas golmane zovu da nismo baš „čisti“, baš iz tih razloga(smeh). I tako, malo po malo, postao sam golman.
Sjajni čuvar mreže osvrnuo se na svoj prvi klub u kome je načinio rukometne korake. Igrao je i u mlađim kategorijama „Partizana“, konkurisao za „Radnički Fidelinka“, a sa 20 godina u dresu „Voše“ prvi put se našao u Super ligi. Ipak, zbog nepoverenja trenera, nije imao minutažu.
– Prvi klub mi je bio „Železničar“ iz Inđije. U njemu sam igrao do 2003. i tad sam otišao u „Partizan“. Igrao sam za mlađe kategorije u „Partizanu“ do 2004. Međutim nisam potpisao profesionalni ugovor sa prvim timom, iz razloga koji meni i danas nisu poznati, iako sam u toj generaciji bio najkvalitetniji u „Partizanu“. Došao sam u „Vojvodinu“ i to mi je bila prva godina u Super ligi, imao sam 20 godina. Nisam igrao bio sam rezerva, treneri tad nisu imali poverenja u mene. Prvi trener u „Vojvodini“ bio je Dušan Mirković, bio mi je trener i u Inđiji i maltene me je doveo tu da budem. U drugom delu je došao Svetozar Jovović da bude trener i bio sam šikaniran od samog starta, bez obzira na kvalitet ili ne. Bio sam još mesec-dva u „Vojvodini“ i pošto sam na dvojno mogao da igram, do kraja sezone sam odigrao u Železničaru (Inđija prim.aut).
Nakon „Vojvodine“, karijeru je nastavio u beogradskoj „Crvenoj zvezdi“…
– Leta 2007. godine, otišao sam u „Crvenu zvezdu“. Trenirao sam baš puno, bio sam bolji od konkurencije, međutim bio sam najmlađi i anoniman, a „Crvena zvezda“ u to vreme šampion. U tom trenutku verovatno nisam mogao da budem u tom timu, iako sam mislio da sam mogao da budem rezerva. Posle toga imao sam neke konflikte baš zbog toga što nisam igrao. Trener golmana je bio Zlatan Arnautović, jedan od boljih trenera koji je sa mnom radio, ali me nije „gotivio“, možda zbog moje naravi koja je malo čudna(smeh). Na zimu sam napustio „Crvenu zvezdu“.
Posle ne tako uspešne epizode u crveno-belom dresu, Ćućuz otvoreno govori o tome kako je došao prvi put u Niš, gde je stekao afirmaciju i na pravi način zaigrao u Super ligi.
– Igrom slučaja, moj otac mi završio da dođem ovde u Niš preko njegovih prijatelja. Svi to izbegavaju da kažu, ja mogu to javno da kažem, to mi nije problem. Kad sam došao ovde, u Nišu sam bio niko i ništa. Dobio sam odmah priliku da igram i „potrefilo“ se na prvoj utakmici da sam protiv Partizana bio igrač utakmice. I prvu, pravu afirmaciju sam stekao u Nišu. Igrao sam ovde, na nekoliko utakmica sam bio i igrač utakmice. Sklopile su se kockice, ali to je trajalo samo 3-4 meseca.
Iz Niša je otišao opet u „Vojvodinu“, ali ponovo zbog nepoverenja trenera nije imao prilike da stane na gol. Igrom slučaja dobio je šansu da zaigra, bio je najbolji igrač kluba na kraju polusezone, ali do nastavka saradnje nije došlo. Kada je ostao bez kluba, razmišljao je da prestane da se bavi rukometom. Ali, zahvaljujući ocu, otišao je u Pančevo, gde je odigrao još jednu odličnu polusezonu. Želeo je da se vrati u „Partizan“, ali to se nije desilo.
– Pozvali su me iz Pančeva da odradim sezonu i te sezone bio sam najbolji igrač lige. Glupo je da ja pričam o tome, ali na osnovu statistike i onoga što su novinari rekli, iako nisam neki omiljeni lik u novinama, bio sam najbolji golman i negde drugi ili treći igrač lige. I opet se desi da, kao takav ostanem bez kluba, ne razumem zašto je to tako.
Razmišljao je i o odlasku u inostranstvo. A kada ni njegov brat nije otišao o inostranstvo koji igra na poziciji za koju uvek ima mesta u ekipi, Ćućuz ističe da za golmana „tek nema ništa“.
– Svi znamo kakav je rukomet sport, da niko „ne igra“ zbog para već iz ljubavi, osim ako nisi reprezentativac ili igraš Bundes ligu. Ostali što igraju po ligama Rumunije, Mađarske, Grčke, nije da potcenjujem te lige, ali finansijski nema veze sa sportom i nema kvalitet. Smatram da je naša liga među sedam liga u Evropi sigurno.
Put ga je ponovo naneo u Niš, grad u kome je stekao pravu afirmaciju. Na kraju polusezone, razmišljao je da napusti „Želju“ zbog ostalih ponuda, ali je ipak ostao.
– Pozvao me je Tuta Živković, jer je čuo da sam slobodan. I ljudi iz „Železničara“ su me zvali, ali sam rekao da neću više da igram. Rekli su mi da razmislim i da će me zvati za par dana. I tako je bilo, Tuta Živković me ubedio da dođem ovde. U „Železničaru“ ljudi su prema meni korektni i ja prema njima i drago mi je zbog toga. Imao sam prilike da napustim klub, zbog ponuda u Srbiji, ali videli su šta mogu i ne mogu da pružim i na osnovu toga sam ostao ovde.
26-godšinji Ćućuz teži ka iskoraku u karijeri. Želi da zaigra za klub koji će se boriti za trofeje i evropska takmičenja. U jednom momentu ove sezone, video je i „Želju“ u borbi za Evropu.
– Mislio sam da će ove sezone „Železničar“ moći da se bori za Evropu. Ima dva-tri kvalitetna igrača, koji mogu taj teret da iznesu, ali mi nismo tako mladi tim kako svi pričaju. Bila je prilika, da smo imali malo pozitivniji skor, s obzirom da smo imali nerešeno (PKB prim.aut) i dva poraza (Obilić i Radnički prim.aut), sad bi bili šesti ili sedmi na tabeli i to bi bio dobar priključak za to peto mesto. Ali od toga ništa.
Brojevi na dresovima golmana obično jesu 1, 12 ili 16. Ali na Milanovim leđima jeste broj 70, netipičan broj za golmane.
– Dvanaest i šesnaest ne volim iz razloga što su baš golmanski brojevi i to je značilo da je drugi i treći golman. Uglavnom sam nosio broj jedan dok nisam došao u „Partizan“, zato što je drugi golman nosio broj jedan, koji je od ranije bio njihov igrač i onda sam uzeo nebitan broj, 67. Sedamdeset sam dobio u „Crvenoj zvezdi“. Sedmica mi je omiljeni broj i imao sam uvek želju da je nosim, a kad je sedmica bila
zauzeta, hteo sam da biram desetku. Voleo sam da budem igrač, pogotovo u fudbalu, centarfor ili krilo, oni obično nose sedmicu ili desetku. Onda u „Zvezdi“ nisam mogao da dobijem ni deset ni sedam i onda sam rekao sedamdeset. I posle sam svuda nosio sedamdeset i gde god budem mogao nosiću taj broj. Inače, još kad sam igrao fudbal pre 15 godina imao sam šorc sa tim brojem, pošto mi je omiljeni golman bio Anđelo Peruci koji je u Laciju nosio broj sedamdeset i eto možda ima i veze sa tim.
Iako mnogi igrači, a posebno golmani, imaju određene rituale pre utakmice, Ćućuz ističe da nije uopšte sujeveran.
– Nemam nikakav ritual, svejedno mi je da li imam dve iste patike ili različite čarape, to nema nikakve veze. Ne igra oprema, ni rituali, igram ja. O utakmici razmišljam par dana ranije ili na samoj utakmici, tako sam navikao i tako se spremam.
U „Železničaru“ je često ključnim odbranama omogućavao ekipi da dođe do pobede, a kao najdraže odbrane izdvaja…
– Mogu da izdvojim dve ili tri odbrane. Protiv Kolubare u Pančevu, to mi je možda jedna i najomiljenijih. Takođe, prošle godine protiv Požarevca u Pančevu. A isto i sada protiv PKB-a. Imao sam čistu odbranu, prvo desnom krilu pa pivotu, kao fudbalski golman, ali sudije su poništile, tako što su svirale penal. Volim da napravim neke teatralne odbrane kada imam prilike, više zbog publike.
Otkrili smo još jedan interesantan podatak, a to je da Milan tokom utakmice vodi „evidenciju“ odbrana i grešaka. Naglašava i da veruje pre svega sebi i porodici koja mu ukazuje na greške i najviše ga podržava.
– Sopstvenu statistiku uvek vodim, pogotovo greške. To mi je najbitnije, da svedem greške na minimum. Kad svedem greške na minimum, uglavnom ponesem epitet igrača utakmice. Najviše me podržavaju tata i mama, brata ne interesuje rukomet, ne gleda ni na televiziji, a kamoli da ide uživo da gleda. Njega samo interesuje kako sam igrao i šta se dešavalo. Pored oca koji je „stari kov“, od brata sam najviše naučio o savremenom rukometu.
Što se treninga tiče, kaže da ne voli klasične treninge za golmana i rad sa loptama, već se fokusira na fizičku spremnost.
– Najviše mrzim treninge na golu, pogotovo kada mi donesu još 10-20 lopti, to izbegavam da radim. Radio sam to kao mlad, što je i trebalo radi automatizma. Bitno mi je da sam fizički spreman, najviše mi odgovara da radim teretanu i trčanje i sam volim da treniram. Više volim fizičke treninge, nego tehničke, jer se i moj stil svodi na to.
Sportisti zbog velikog broja obaveza, treninga i utakmica, nemaju previše slobodnog vremena za druge aktivnosti.
– Trenutno sam preokupiran fakultetom, hoću da završim fakultet ove godine. Od kako sam došao u Niš, malo sam ga zapostavio, pa ću sad više slobodnog vremena da provodim vezano za školu. A slobodno vreme provodim uglavnom na kompjuteru, internetu, „skajpu“ sa društvom.
O staroj-novoj hali „Čair“ ima reči hvale, ali i kritike…
– Mislim da su mogli dosta bolje da urade neke sitnice. Svetlo mi se ne sviđa u hali, jer je prejako, mada hala je super. Pošto sam igrao u skoro svim halama u Srbiji, ova je jedna od boljih, među dve ili tri u Srbiji.
Do kraja sezone, Ćućuz naglašava da „Želja“ ostaje u ligi, a misli da će šampionska titula otići „Vojvodini“.
– Realno je da zadržimo ovu poziciju koja smo sada, a to je neko deveto ili deseto mesto. Imamo šanse da pobedimo sve do kraja i isto tako imamo šanse da izgubimo, jer smo takva ekipa. Možemo da pobedimo bilo koga, a možemo i da izgubimo. Ostaćemo u ligi sigurno, a ove ekipe koje su trenutno zadnje, verovatno će da ispadnu. I mislim da će „Vojvodina“ da osvoji titulu i da bi to bilo zasluženo. Mislim da „Partizan“ nema snage da osvoji titulu.
Za 26-godišnjeg golmana ostvarenje sna bila bi zlatna medalja na OI, a što se inostranstva tiče igrao bi u španskom klubu.
– Moj omiljeni klub što se tiče rukometa je „Barselona“ i voleo bih da igram tamo. Ne mogu iz „Železničara“ da odem u „Barselonu“, kao anoniman igrač, to je nemoguće. Možda u neki klub u Španiji, koji će do te „Barselone“ da me dovede, ako imam kvalitet. Mada, nikada ne bih išao u inostranstvo, da u Srbiji da imam neku dobru ponudu.
Čitaocima sajta Balkan-Handball.com za kraj je poručio…
– Da ne čitaju više Balkan-Handball (smeh). Šalim se naravno, svi znaju da ovaj sajt čitaju ljudi koji prate rukomet i neka nastave da čitaju i dalje.
