Table of Contents
Poštovali njegovu odluku da sportsku sreću donosi ljudima iz pustinje noseći dres Katara ili ne, rukometni ljudi sa ovih i drugih prostora moraju da potpišu papir na kome piše „Najbolji golman na svetu u ovom trenutku je Danijel Šarić“. Popularni Šara sa puno entuzijazma ovog leta obilazi Kampove na prostorima bivše Jugoslavije radeći sa klimcima, nasmejan i raspoložen kao uostalom tokom čitave sezone koja je bila briljantna. Njegovim odbranama Katar je stigao da ispiše istoriju osvajanjem svetskog srebra, a Barselona, po drugi put da pokori Keln, osvojivši rekordnih sedam titula u rukometnoj godini iza nas.
Danijel Šarić je za Balkan-Handball.com govorio o mnogim aspektima svoje karijere, prošlosti i budućnosti. Pročitajte, vredno je pažnje…
– A, tako je ispalo (smeh). Prve godine kada su me pozvali domaćini odazvao sam se jer je to bila izvrsna ideja. Radi se o golmanima, hteo sam da pomognem da se to razvije. Posle četiri godine sam se vratio u Kamp, mnogo je pozitivnih stvari, ima više golmana iz inostranstva. Čulo se za ovaj kamp. Najbolja reklama je ona od usta do usta. Kada deca pričaju pozitivna iskustva svojim drugovima. Ovo je ozbiljan projekat koji ima veliku budućnost. Drago mi je da sam deo toga.
Sezona je bila duga, uspešna i specifična. Što se tiče Barselone, odigrali ste najbolju sezonu u istoriji sa sedam osvojenih trofeja…
– To se prvi put desilo u istoriji. Uz standardnih šest osvojili smo i Super Gloub. Prva smo sekcija u čitavom klubu koja je napravila takav rezultat. To je ova ekipa zaslužila. I prošle godine smo bili spremni za to, ali desilo se šta se desilo. Ekipa je pokazala da je zrela, imala je jasan cilj i napravila veliki rezultat na kraju.
Kao 2011. godine, i ove godine si bio tas na vagi u Kelnu na F4 EHF Lige šampiona…
-Sa jasnim ciljem sam otišao u Keln znajući da dobra partija golmana donosi pehar njegovoj ekipi. Kao što mi je pošlo za rukom 2011. godine, tako sam uspeo i ove. Najbitnije je da je trofej u rukama. Ako se u Barseloni ne osvajaju trofeji, te sezone ne vrede ništa.
Bio si razlika u odnosu na ostale golmane. Možeš li napraviti paralelu sa 2011. godinom?
– Te 2011. sam po prvi put osvojio Ligu šampiona, ali i ove smo želeli 7 od 7. Ljudi iz kluba, navijači i čitava javnost je očekivala da vratimo trofej u naše vitrine. Sada mogu govoriti i o tome da smo imali ogroman pritisak da osvojimo trofej. Svaka titula ima svoju istoriju. Svaka je jako draga, a nadam se da ova nije i poslednja.
NAJBOLJI IGRAČI SA KOJIMA SAM IGRAO
Da li je ova Barselona sa Karabatićem jača od one iz 2011 sa Nađom?
– Glumci su različiti, ali teško je uporediti. Kompletniji smo bili kao ekipa, kao družina i tim ove godine. Ova titula ima svoju posebnu draž. Ovo je jedna od najboljih ekipa u kojoj sam igrao, pre svega što su pojedinci odlični ljudi, pa onda sportisti. Neću da nabrajam nikoga. Ove godine sam igrao sa najboljim igračima u svojoj karijeri.
KARABATIĆ – PRIRODNA SNAGA
Objasni nam fenomen Nikole Karabatića?
– Jedan jako simpa, što se kaže, momak. Koliko god da se nahrani titula, nikada mu nije dosta. Uvek ima mesta u stomaku za nove. Respektuje sve igrače u svlačionici, protivnike, veliki profesionalac. Nikada neće reći „ne“, nikada neće reći da ga nešto boli. Nikada nisam video da je popio neki multivitamin ili bilo šta drugo, on je sasvim prirodna snaga, glava 100% čista. Zna gde će, kako će, idealni vođa.
Koliko se igrač oseća sigurno kada ima jednog takvog majstora na terenu?
– Koliko god se osećao sigurno sa njim, i on se oseća samnom. Zna da odradi posao u napadu, odbrani, polukontri. Svi se sigurno osećamo mnogo bolje kada je Nikola tu.
PASKI JE NAJBOLJI
Ovo je i drugi trofej EHF Lige šampiona za Ćavija Paskvala. Čini se malo potcenjen, nikada u izboru za najbolje trenere, a opet, uspeva toliko godina da uspešno vodi takav tim i takve igrače…
– Drago mi je da si postavio to pitanje, jer frajer je neverovatan. Kao trener i čovek. U svakom momentu kao igrač znaš šta misli o tebi i šta želi od tebe. Ako ti kaže šta želi, on ti pomaže da to i ostvariš. Pruži ti sažvakane stvari da ti kao igrač i osoba to lakše prođeš. Za mene je najbolji trener sa kojim sam radio. Neverovatno kako priprema utakmicu, kakav odnos gradi sa igračima, ako je svih 16 igrača zadovoljno u svlačionici, to dovoljno govori o treneru. Respektuje svakog igrača, zna kada će da zategne i da popusti. Jako mi je žao što u svetu rukometu nema toliko vibracija oko njega. To zaslužuje, jer je pokazao kvalitet tokom ovih sedam godina rada u Barseloni. Jedan je od najboljih na svetu, a za mene lično, najbolji.
Da li ti znači što je, povrh svega, i bivši golman?
– Više je okrenut igračima. Za ovih sedam godina, možda jednom, dva puta smo pričali o golmanskim stvarima. Ne želi da se meša, niti da sugeriše. On misli da svako ima svoj stil i način branjenja. Daje slobodu da radiš kako ti misliš da treba. Nije od nekih starih golmana, koji hoće da braniš kako je on branio. Svi imamo slobodu, i mali Gonzalo (Vargas), i Arpad kada je bio. Znam da se često osporavaju golmani kao treneri, ali bi bilo dobro videti kako analizira protivnika, kako sprema video, taktiku. Svaka utakmica je za njega posebna. Uvek traži 100%. Možeš da promašiš, da ne braniš dobro, ali traži da se boriš i daš 100% – uvek.
Da li ste prvi favoriti za osvajanje pehara EHF Lige šampiona i u narednoj sezoni?
– Barsa je uvek prvi favorit. Dolazi nam Kopljar i Spržak. Drago mi je da nas zovu favoritima, ostajemo na oprezu i motivisani smo do kraja. Respektujem Vesprem, igrali su sjajno celu sezonu, sa novim igračima biće glavni favoriti sa Kilom, Kilceom, PSŽ-om, Vardarom, Flensburgom koji se odlično pojačao. Svima je želja da idu na F4, a posle se postavljaju novi ciljevi…
OD TRINAESTOG PRASETA DO NAJBOLJEG NA SVETU
Iz Srbije si otišao davno, 2003. godine, posle godina u Crvenoj zvezdi i Sintelonu. Nisi otišao kao vunderkind u ASOBAL. Imao si već 26 godina. Da li si tada razmišljao da ćeš jednog dana biti najbolji golman na svetu?
– Otišao sam posle Svetskog prvenstva u Portugaliji. Iako nisam bio na spisku putnika, išao sam kao zamena Šterbiku i Perketu. Bila mi je čast da sam bio deo te ekipe, makar i kao trinaesto prase. Ne znam šta da ti kažem. Danas momci sa 24 godine brane u najvećim klubovima. Nisam mislio da ću biti najbolji. Imao sam svoj cilj. Imao sam uspone i padove oko reprezentacije, ali sam smatrao da ću napredovati u inostranstvu kao ličnost i golman. Te godine sam otišao u Siudad Real, gde sam smatrao da ću pokazati kvalitet. Karijera u Španiji nije počela kako sam zamišljao jer sam za uspeh morao da čekam osam godina. Želeo sam da pokažem da imam kvalitet za tako nešto. Gledao sam finala Lige šampiona i naravno zamišljao sebe kako branim i pomažem svojoj ekipi da osvoji pehar. To ostaje za čitav život, a automobili, lova, to sve prolazi.
Išao si korak po korak u ASOBAL-u…
– Imao sam sportsku nesreću da ne idem auto-putem već sporednim putevima. U Siudad Realu nisam proveo ni dana. Bio je problem broja stranaca, pored Kubanca Uriosa i Fisa, bio sam prekobrojan. Otišao sam na pozajmicu u Santander, i više se nikada nisam vratio. Takav sam ugovor potpisao da tadašnjim menadžerom, nisam imao nikakva prava, već samo da ćutim i klimam glavom gde god da me pošalju. Posle Teke sam otišao u Alkobendas. Prve godine sam opstao, a onda doživeo da mi ekipa ispadne iz lige. To je jedan od dva moja najveća sportska i životna neuspeha. Ima još jedan. Tada sam dotakao dno. Usledila je Pamplona, pa onda Barselona…
BIH – LOŠA PROCENA
Koji je to drugi veliki neuspeh?
– Loša procena. Svako ima loše procene u životu, tako i ja. Drago mi je da se odnosila samo na sport. Procenio sam loše 2009. godine igranjem za reprezentaciju BIH. Loše sam procenio ljude koji su i tada, a i danas, u tom Savezu i koji nisu zaslužili da ja kao osoba, pa onda sportista, budem tu. To su dva moja loša odabira. Želeo sam da dam svoj doprinos u reprezentaciji BIH, ali sam kasno shvatio ko su ti ljudi koji to vode. Oni nemaju nikakve veze sa sistemima, sa željom da naprave neki uspeh, nisu želeli da im pomognem kao ličnost i neko ko je napravio neki uspeh. Oni gledaju samo svoje lične interese, ne zanima ih uspeh državnog tima.
METLA MORA DA RADI
Reprezentacija BIH se, za kratko, izdigla iz opšteg stanja plasmanom na SP 2015 u Kataru, ali se čini, malo šta pomaklo u tamošnjem rukometu…
– Želeo sam da pomognem da napravimo neki uspeh, ali svako normalan može da zaključi isto. Odlazak na Svetsko prvenstvo je samo nagrada za momke koji su tu. Drago mi je zbog njih, a ovi ostali niko to ne zaslužuje. Ima tu praznina, puno grešaka u koracima, mazanja očiju. Ne radi se oko dece, ni sami oni ne rade kako treba. Kada sam odlazio, rekao sam da tu treba da radi metla, da se sve to počisti i krene od početka sa decom, kao i da u Savezu u mlađim kategorijama budu ljudi koji su časno i pošteno pravili svoje ime kroz sport, a ne neki drugi.
SRBIJA DALA AFIRMACIJU, ALI I ŠIKANIRANJE
Mnogi su mišljenja da je titula srpskog „ministra odbrane“ bila prvo rezervisana za tebe, ali da je nisi želeo, niti prepoznao posle raspada državne zajednice Srbije i Crne Gore. Znamo, kasnije je Darko Stanić iskoristio ukazanu šansu i postao jedan od najomiljenijih srpskih sportista…
– Svako ima svoje mesto zapisano, gde treba da bude. Napravio sam lošu procenu odlaskom u BIH. Stanić je iskoristio, svaka mu čast, napravio što je napravio. Srbija je specifična priča. Mnogo sam puta bio omalovažavan kao osoba. Stavljan sam i skidan sa spiska pre Olimpijskih Igara, a to niko ne zna. Preko noći su me skinuli sa spiska, 15 dana sam bio bolestan zbog toga. Mnoge stvari sam nosio u sebi. Zvezda mi je puno dala, Sintelon, reprezentacija, Srbija mi je dala puno, afirmaciju, stabilnost, ali sam preživeo i puno šikaniranja. Samo zdravom glavom i upornošću sam uspeo da preživim sve to i ne posustanem, a mogao sam. Danas bi bio niko i ništa u sportu.
Tada nisi prepoznao nove ljude u organizaciji, novu energiju…
– Nisam, iako su to novi ljudi, bila je nova atmosfera, ali u meni je bilo mnogo gorčine da nisam mogao da gledam širu sliku. To me sve uništilo, da nisam mogao da prepoznam ideju ljudi koji su samnom pričali i želeli da budem tamo. Ta priča se promenila, napravila se bolja, jako velika priča, na kraju su došle i medalje sa muškarcima i ženama.
NOVAC DOŠAO POSLE REZULTATA
Kada god se povede pričao o Kataru, svi koji ste odlučili da igrate za najbogatiju zemlju na svetu, govorite o sportskom aspektu uzimanja tamošnjeg pasoša. Da li si svestan da vam ogromna većina javnosti ne veruje? I Srbija je osvojila medalju, ne tako davno…
– Glupo je da priičam o nekim tim stvarima. Svako ima svoje ideje, životne i sportske, gde će i kako će napraviti novac i odradi neke stvari. Tako i ja. Meni su se spojile neke stvari, da finansijski i sportski dobro prođem. Neću nikoga da lažem, ali isto tako ne želim to da potenciram. Ta stvar je došla posle nekog sportskog uspeha. Je’l tako? Da nismo osvojili ništa, dobili bismo svi nogu u guzicu i otišli brzim vozom iz Dohe. Osvajanjem medalje smo dobili i neke druge stvari, to priznajem, ali ne želim da se sa tim ispiraju usta, jer je to došlo lančano. To je tako. Ne želim da sakrivam to. Kraj priče. Uvideo sam da kao domaćini mogu da naprave nešto. Napravili smo. Meni je kao sportisti to trebalo. Imao sam ogromnu rupu u karijeri. Sa Srbijom, Bosnom, greške, ne greške, ali ništa nisam osvojio. Želeo sam da ofarbam i reprezentativnu karijeru u lepe boje. Taj trud i kvalitet sam naplatio.
Nema šta se nije spominjalo u javnosti kao vid nagrade za srebro u Kataru…
– Bilo je raznih primera. Moji prijatelji iz Doboja su mi slali poruke tipa „da mi je neko pre sedam dana rekao da ću navijati za Katar“, ali i one druge „Ti si jedini, prvi Dobojlija koji je zaradio čestite pare. Srpdnja je bila sa svih strana.
DOBOJ – UNIŠTENA LEPA PRIČA
U tvom rodnom gradu klub više i ne postoji…
– Postoji, ali ne postoje ljudi koji bi to mogli napraviti. Šteta. Ružno mi je da pričam o tome. Osećam se neugodno, jer su uništili nešto što je bila lepa priča, ponos grada. Iks puta sam pomogao tom gradu. Ma kakav grad. Tim ljudima koji vole rukomet, da dođu jake ekipe, da vide jednog Karabatića, Abaloa, Rutenku. To su zvezde koje su došli tu, verovatno više nikada neće ni doći. Žao mi je što su to uništili. Nisam tu i neću da pričam sa strane…
Dokle ćeš braniti za Katar? Da li je Rio poslednja stanica?
– Sve je bilo oročeno do Svetskog prvenstva. To je bila prekretnica. Sada se želi na Olimpijske Igre. To bi bio istorijski uspeh. To bi im više značilo nego osvojena medalja u januaru. Bili bismo prva reprezentacija Katara u istoriji koja bi igrala na OI. Već se počinje sa pripremama, imamo kvalifikacije u oktobru. Igramo turnir u Dohi sa 12 ekipa u dve grupe. Jasno i glasno kažem da smo favoriti. Moramo da zaboravimo šta je bilo, da krenemo od početka i potvrdimo da srebro nije bilo slučajno.
DOMAĆINSKO SUĐENJE NIJE KRAĐA
Bilo je puno pritužbi na suđenje na vašu stranu u Dohi?
– Ovde u Tučepima već tri dana pričam sa ljudima sa raznih strana, neutralnih, prijatelja, poznanika, i utisak je jedan – nije bilo velikih propusta. Reč je o klasičnom domaćinskom suđenju kakvo su imale i Nemačka, Srbija, Tunis, Hrvatska i druge zemlje domaćini prvenstava. Da li mislite da bi se neko blamirao da tako daleko gura tim koji nema kvalitet? Nema tih para koje bi to mogle da naprave ako ta ekipa kvalitetom ne zaslužuje. Hteli smo da prođemo grupu. Nama se posle grupe diglo samopouzdanje i igrali smo dobro. Nisu sudije, mi smo napravili uspeh. Ako su bile dve, tri lopte za nas, to je domaćinsko suđenje, a ne krađa. To je tako u rukometu. Kako nama, tako svima.
Šta posle Rija?
– Ova godina mi je dala motiva i pokazala da sam na pravom putu, da mogu još puno da dam svom timu. Imam dva cilja, da napravim nešto u Riju, a posle toga još jedan, ali otom potom. To je sledeći moj cilj…
Da li ćeš u Barseloni završiti karijeru?
– Nadam se, kapiten sam ekipe, imam status, respekt uprave, trenera i igrača. Ne želim da se opterećujem godinama. Ne želim sebe da varam, a ni ljude sa kojima radim. Sve dok mogu da budem na visokom nivou i zdrav, biću tu.
Završavaš školu za trenere u Banjaluci…
– Završavam, moram. Da idem u građevinu ili poljoprivrednike, mislim, nije mi to priča (smeh). Najbolje ovo radim, najbolje to znam. Privodim kraju, pa ćemo videti…
ZASLUŽIO SAM ALL STAR POSTAVU NA SP
Najbolji si golman na planeti ove godine, jedan od najboljih godinama unazad. Da li ti je krivo što tvoj uspeh nije adekvatno propraćen u zemljama odakle si potekao – Bosni i Hercegovini, odnosno, Srbiji?
– Medijski nikada nisam bio zaštićen, niti nagrađen. Od malena sam se na to navikao. Ne volim ni kada se piše dobro, ni loše. Sve pokazujem na terenu, a vi ljudi pišite kako mislite da trebate. Kao sportista imam svoj ego, hranim ga takmičenjem, pobedama, nagradama. Da li sam na postolju ili ne. To je normalno, ego je ego. Voleo bih da bude bolje propraćeno sve što radim u karijeri. Lagao bih da nije tako. Krivo mi je što nisam izabran za najboljeg golmana Svetskog prvenstva. Zaslužio sam. Kada nisam nisam, kada jesam, onda to i kažem. Svako ima svoj ego, ja moj gušim, ne želim da pređe u neke kontraefekte. Svestan sam da me ne podržavaju. Više volimo da komšija bude hvaljeniji nego naš, ali dobro, možda ne znam ni gde sam, ni gde mi je zemlja. Verovatno zato tu i jesmo.
Pre četiri leta na ovom istom mestu smo pričali o tome da su ti planovi vezani za za Banjaluku…
– Jesu i dalje. Samo će to pričekati. Ne samo Banjaluka, već i Doboj. Da ispratim decu na pravi put, a kad dođe vreme, vratiću se.
ARNAUTOVIĆ, PASKVAL
Ko su ljudi koji su ti najviše pomogli u karijeri?
– Ima ih puno, neizmerno sam im zahvalan na tome. Prvi čovek koji mi je pomogao da napravim ozbiljnije planove u životu i karijeri bio je Zlatan Arnautović sa kojim danas ne pričam. Mi ne pričamo, ali mu velika hvala za sve što je uradio u mojoj karijeri. Sa njim sam napravio prve ozbiljne rukometne korake. Ne smem nikoga da zaboravim, naljutiće se. Posle toga, frajer koji mi je dao šansu da se dokažem, koji je uvideo moj talenat i kvalitet – za mene broj jedan je Paski, Paskval. Davne 2008. godine su me on i Masip izvukli iz Pamplone i rekli „ti ćeš biti prvi golman i doneti titulu“. Pogurali su me, verovali u mene, a ja sam im vratio. To su ljudi koje sam viđao na sportskim i životnim raskrsnicama. Bilo je tu između mnogo ljudi, meni dragih, koji su mi pomogli. Da me on nije izvukao iz Banjaluke, verovatno bih ostao negde tamo, da me ovi nisu izvukli iz Pamplone, bio bih u nekom drugom klubu, ne bih osvajao titule…
Da li će ti biti žao što nikada nisi zaigrao u Bundesligi?
. Imam želju i dan danas. Imam 38 godina, ali previše želja, a malo godina ispred sebe u karijeri. Igramo predosadan ASOBAL. Treba svaki rukometaš da se oproba u Bundesligi, a pogotovo golman. Igrači se žale da ih udaraju, ali golmani nemaju taj problem. Imao sam ponude, nisam otišao. Lepo je biti deo spektakla, to je rukometni NBA.
Za koga navijaš?
– Za Zvezdu.
Da se Ratko (Nikolić) ne naljuti…
– Nije zbog kuma (smeh). Bio sam kapiten, nosio sam dres Zvezde, hvala Radetu Radojeviću, pomogao mi je, dao kapitensku traku. Navijam za Zvezdu, ali nisam od onih što ruku daju za klubove.
Kada se pogleda tvoj CV, više je ugašenih klubova nego onih što i dalje egzistiraju…
– Dobar podatak (smeh). Zvezda se još malo drži. Sintelon ne postoji, Teka ne postoji, Pamplona ne postoji. Loš mi je CV. Kod mene je sve crno ili belo. Osvajali smo titule ili se gasili. Nema sredine. Nisam znao ovaj podatak. Dobar je – u šalljivom tonu je Danijel Šarić zaključio intervju za Balkan-Handball.com
