Balkan Handball

Obrad Ivezić posle nedelje iz snova: Ovo je sve za mog oca….

Od anonimusa za srpsku širu sportsku javnost do heroja rukometne reprezentacije za samo pet dana. Obrad Ivezić, golman nacionalnog tima, slagao je emocije, vidno uzbuđen u holu dvorane “Ribnica” u Kraljevu govoreći za Balkan-Handball.com.

– Ne znam šta da ti kažem. Nemam reči za sve ovo. Sama pomisao da igram za svoju reprezentaciju je nešto najveće što postoji na ovom svetu. Moj put je bio takav, kakav je bio. Imao sam neke povrede, pa sam se pojavljivao, pa nestajao. Selektor Perić me pozvao na moju sreću. Ja sam vojnik svoje zemlje i za šta god treba tu sam.

Kako opisati ovu nedelju?

– Za to treba naći reči. Jedna od najlepših nedelja u mom životu. Debitovati sa skoro 34 godine u reprezentaciji, biti deo svega ovoga, biti deo ekipe koja se plasirala na Evropsko prvenstvo, san je svakog sportiste. Moj, pogotovo.

Za jednog debitanta, nisi imao kočnicu…

–  Meni je veći strah igrati kući. Ljudi ne prate puno, igrao sam Ligu šampiona u Rumuniji, polufinale Kupa kupova, ne prati se ta liga, ali je dosta jaka i zahtevna. Posle toga sam otišao u Francusku, igrao četiri godine u prvoj ligi, pa onda godinu u drugoj. Kada me selektor pozvao, zaprepastio sam se. Uvek bolje partije pružam na strani nego kod kuće. Uvek sam imao pritisak šta ako odigram loše pred tri ili pet hiljada ljudi, i svi oni upru prstom. Nije meni problem zbog mene, već zbog selektora, jer sam hteo da opravdam njegov poziv. Dao sam 150%. To je to.

Glavni mediji u Srbiji su spominjali i tvoju proslavu odbrana, tri prsta posle one odbrane u Baru…

– Nisam obraćao pažnju. Imao sam sreću da sam poslednjih pet godina igrao u Francuskoj sa Dugijem Bojinovićem, jednim velikim Srbinom i čovekom. On je pored Šuce Damnjanovića, Šarića, iako igrač, jedan od mojih idola. On je uvek imao običaj da kada uđe u halu digne tri prsta. Znam da nema ovde gde da se prati, ali tako proslavljam svaku odbranu u Francuskoj. Patriota sam. Nisam obraćao pažnju na protivničke navijače, već da pokažem ljubav prema svojoj zemlji…

ivezic_djukanovicJA SAM VOJNIK MOJE ZEMLJE

Da li razmišljaš već o Poljskoj?

– Ne razmišljam. Rekao sam ti već – ja sam vojnik ove zemlje. Ako ikada, ikako mogu da pomognem, pa makar sa 45 godina, tu sam. Ako me selektor nikada više ne pozove, nemam taj problem. Igrao, ne igrao, bio na tribinama peti golman, uvek sam tu za svoju reprezentaciju.

Vraćaš se u Francusku prvu ligu, put te naveo na Francusku umesto Nemačke pre pet godina kada si se selio iz rumunske Steaue…

– Pre pet godina sam imao dogovor sa Hamom, a onda me je pozvao Andrej Golić i rekao da ima jedan ambiciozan projekat Selestat. Tada sam operisao prednje ukrštene desne noge. Bojao sam se da je Nemačka veliki napor, da koleno neće izdržati. Samo je to bio razlog zbog čega sam izabrao Francusku. Nisam pogrešio. Imao sam dobre nastupe tamo. Napravio sam problem jednom nekom menadžeru, izvinjavam se, šta da kažem. Mislio sam da je Francuska prava stvar za mene.

Otkud u drugoj ligi sa Šerburom?

– Imao sam veliku nesreću u porodici, umro mi je otac. To je poremetilo sve moje planove i zato sam otišao u drugu ligu. Svi su mi rekli da nisam normalan, a ja jednostavno nisam mogao izdržati psihički. Da sam igrao prvu ligu, ne bih mogao da izdržim sve to. Srce mi je bilo slomljeno, veliki sam emotivac, i sada mi je teško da pričam o ocu. Žao mi je što nije bio tu večeras. Ovo je bilo za njega danas – rekao je Obrad suznih očiju i nastavio:

– Zato sam otišao u drugu ligu da bih smirio glavu. Završio sam ubedljivo po svim parametrima kao najbolji golman. Bio sam u izboru sa Diegom Simonetom za igrača godine. Igrali smo plej-of za ulazak u ligu kao debitanti. Imao sam ugovor na četiri godine, ali je Tromble pozvao, dogovorio uslove sa klubom i to je to. Vraćam se u prvi ligu. To je pariski region, biće teško. Braniću zajedno sa Slovencem Rezarom, delićemo minutažu. On je odličan golman, ko je bolji, igraće…

Kako je bilo ove nedelje u paru sa Kocićem?

– Možda sam igrao jednom protiv njega dok je igrao u Nišu, davno sam otišao iz Srbije, pre devet godina. Imamo super odnos. Da ne zaboravim Marjanca, mog velikog prijatelja. Između nas nema nikavkih problema. Marjanac je svaku našu odbranu doživljavao u Crnoj Gori kao da je sam na golu. Što kaže Perke, kod nas sada nema zvezda. Svi smo celina, svi smo prava ekipa…

Koliko će ti trebati da svariš sve ovo što se dešavalo ove nedelje?

– Idem u Pariz u šest ujutru, pa zatim u poslednjih grad, 2500 kilometara kolima do Šerbura da vratim auto. Posle kumujem u sbutou na svadbi, zatim more, a onda u novembru po drugi put postajem otac. Ova godina je odlična. Imao sam veliki peh prošle u avgustu kada je umro otac. Barem jednim malim delom mi se vratilo sada. Srce mi se pocepalo. Jedan deo je otišao zauvek, izgubio sam jedan život, ali drugi se rađa. Jedino mi je krivo što mi otac nije bio večeras ovde, da doživi ovo. On je uvek želeo samo jedan nastup za nacionalni tim, da oseti tu radost i ponos. Dobio sam mnogo poruka od mojih prijatelja, drugara, od mog strica, jednojajčanog blizanca mog oca, koji mi je rekao da bi ovo bila velika stvar za njega – završio je Obrad Ivezić intervju u suzama.

2 Comments

  1. novakovic zoran

    15/06/2015 at 20:11

    Neka je laka zemlja,pokojnom MAKSI..ocu OBRADOVOM..Radili smo zajedno 20-tak godina..A Obradu,SVE NAJBOLJE U KARIJERI..I ZIVOTU..

  2. Srbin

    01/08/2015 at 13:28

    Kakva lepa i potresna prica.momak je pokazao sta znaci ljubav prema porodici i zemlji!prava Srbenda!puno srece u daljoj karijeri

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *