Balkan Handball

Sa Nenadom Šoštarićem na razne teme: Rukomet je način života

Selektor ženske reprezentacije Hrvatske i šef struke zagrebačke Lokomotive, Nenad Šoštarić, imao je radno leto. Iskusni stručnjak boravio je na Kampu španske Barselone u Omišu, a posle njega se uputio i u Kladovo. O letnjem angažmanu, reprezentaciji Hrvatske, Lokomotivi, trenutku u kome se nalazi rukomet, govorio je za Balkan-Handball.com.

  • Svako ko voli rukomet i želi mu dobro, mislim da mu treba biti zadovoljstvo da svoje znanje prenosi na decu. Ljudi sa kojima radim, Dr. Valdevit, Goran Mrđen, RIstovski, Moros, Soraindo, trenerski tim iz Španije, donose jedno zanimljivo novo iskustvo. Nama iz starijih generacija, rukomet nije samo zanimanje, nego način života. Mi to živimo, o tome možemo razgovarati stalno. Volim da radim sa mladima, da prenosim znanje, da se rukomet širi, da bude bolji i lepši.

Zanimljiva sezona sa Lokomotivom je iza vas. Ostali ste bez titule u Čelendž Kupu, bili blizu titule u duelu sa Podravkom, međutim, trebalo je i malo sreće. Godinu dana pre toga, trofej Čelendž Kupa našao se u vitrinama kluba…

  • U ove dve godine smo uradili nešto što niko nije očekivao. Napravili smo ogromno iznenađenje, ekipa od koje niko ništa nije očekivao. Ekipa nije selektirana, te godine kada sam preuzeo ekipu, sedam omladinskih reprezentativki je otišlo iz Lokomotive. Došle su Marina Glavan, Stela Posavec i Ana Marija Boras. I Marina i Boras su došle iz ekipa koje su ispadale iz lige, a Stela iz ekipe koja se borila za opstanak. Prosek igračica je bio 21 godina. Menjali smo stil igre, prilagodili ga kvalitetima igrača koje imamo. Komponovali smo ga sa brzinom koju imamo. To je bilo iznenađenje za cure, jer ne možeš igrati brzo, a trenirati sporo. Nakon par meseci, kada su videle da to donosi rezultate, sve je krenulo normalnim ritmom. Sistemom i programiranjem treninga uvek smo najspremniji bili u završnici sezone. Tu, međutim, imamo problem sistema takmičenja, jer se može desiti da sa Podravkom igramo drugo kolo. Posle toga nemaš prave utakmice. Prvenstvo može biti rešeno prvog septembra, zato sam za opciju plej-ofa.

POTREBAN JE PLEJ-OF

Insistirate na razmeni iskustava sa okruženjem…

  • Imamo mlade dobre igračice sa malo međunarodnog iskustva. Da ih nemamo bila bi tragedija. Tu su klubovi tipa Sesvete, Zamet, gde ljudi daju sve od sebe, ali odustaju od Evrope iako su je osvojili na terenu. Tada igračice odustaju od igranja, jer ne vide smisao. Od kada sam u priči Lokomotive, isključivo igramo prijateljske međunarodne utakmice. Umesto da igramo sa igračicama sa kojima igramo svaki dan, igramo po Mađarskoj, to doprinosi našem razvitku. Videli smo gde smo, zašto su drugi bolji od nas, pomoglo nam je puno.

Titula je ostala u Koprivnici…

  • Ove godine na nesreću nismo bili prvaci. Nama je nerešeno u Koprivnici sa Podravkom donosilo prvenstvo. Imali smo šansu, zadnji kontranapad, nismo iskoristili. Nebitno, bilo je još nekih situacija o kojima neću pričati. Lokomotiva je imala jednu jednu igračicu na širem spisku reprezentacije kada sam je preuzeo, a danas ih ima sedam. Ne zato što sam selektor, već zato što vrede. Napravili smo dobar posao.

Za trenera najvećeg rivala Podravke dolazi Zlatko Saračević. S obzirom da dolazi iz muškog rukometa, biće mu potrebno određeno vreme za adaptaciju…

  • Sarač je odličan čovek i trener. Biće mu veća prpoblematika upoznavanje protivnika, timova, igračica. On zna kako napada Kil, Leven, na koji način igra Monpelje, ali sada mora biti 1000% unutra, puno uložiti u sebe da upozna sve. Sarač će se snaći i napraviti dobru stvar. Veći problem Podravke što je kupila pet igračica koje teorijski moraju sve igrati. Ruskinje su iz raznih škola, Toljatija, Astrahanočke i Minska, pitanje je da li ih možeš uštimati idealno. Ne možeš, jer svaka ima svoje specifičnosti. Podravka će biti kompetitivna. Sarač će napraviti najbolje što zna, ali trebaće im vremena da se uštimaju. To sigurno. Kada bi se kvalifikacije za Ligu šampiona igrale u Koprivnici, imali bi šanse. Jagodina će biti na krilima domaće publike, Krajova je ozbiljna, a Muratpaša je lako osvojio teško prvenstvo kao što je tursko.

SMEŠNA PODELA NA MUŠKE I ŽENSKE TRENERE

Niste pristalica podele na „muške i ženske trenere“…

  • Imamo tu problematiku u Hrvatskoj, koja je meni smešna. Ovde ti zalepe etiketu da si muški ili ženski trener, a onda dođeš u situaciju da onaj koji radi u muškom rukometu je genijalac i može raditi svuda, dok treneri koji vode ženske ekipe mogu samo tu i ostati. To je tragikomično razmišljanje. Odmah dajem primer Ulrika Vilbeka. Sve je osvojio sa jednima i drugima. Trener jesi ili nisi. Rukomet je rukomet. U ženskom ima više psihologije, moraš da misliš o stvarima koje ne moraš ni da znaš kod muškaraca, fiziološkim i psihološkim problemima. Kod muškaraca znaš da motorički nešto mogu napraviti. Tvrdim da kod žena ima mnogo više taktike. Muški rukomet ima neke svoje oblike. Kada pogledate Francusku, to je varijanta nabildanih mišića, šuta, vrhunski spremne reprezentacije. Uporediš ih sa ženskom reprezentacijom Norveške, gde je puno više brzine, a snaga ne toliko. Agilnost, brzina i eksplozivnost izbijaju u prvi plan. Kada pažjivo sagledate, vidite puno taktičkih varijanti u ženskom rukometu. U muškom imate klasiku, zamenu mesta bekova i nakon toga se u dva tri dodavanja rešava. Muški motorički mogu da naprave puno više. Muškarci su interesantniji za publiku. To je kruna igara. Stavio si gladijatore u arenu. U ženskom možeš uživati u brzini, potezima, odbranama golmana, a sada već i žene imaju savršenu tehniku. Sa uspehom sam radio sa muškarcima u Emiratima, Jordanu i Kuvajtu, za mene nije problem. Rekao bih ovako, sa muškima lakše, sa ženama lepše.

Zamajac razvoja ženskog rukometa u Hrvatskoj trebala je da bude medalja na EURO 2014. Umesto toga, usledio je debakl u Varaždinu, posle koga se jedna generacija, po kvalitetu možda i bolja od srpske (koja je osvojila medalju u Beogradu na SP 2013), praktično raspala. Sada je uspeh i sam plasman na EP 2018 u Francusku…

  • Uspeh je sigurno, jer samo nestajanje sa scene donosi i druge probleme. Stavljaju te u zapećak, nebitan si, nemaš iste uslove i imaš puno manje okupljanja. Ako se uzme u obzir da sam preuzeo repku dva dana pred prve utakmice sa Švajcarskom u Zagrebu, da smo imali dva treninga, da su odustale igračice poput Penezić, Grubišić, Čanađije, pre toga Žderić-Batinović, dobro smo odradili posao u kvalifikacijama. Taj neuspeh sa EURO 2014 je jedan od razloga za povlaČenje igračica. Da se uspelo, to bi bio bum. Sada smo došli u situaciju da imamo izuzetno mladu reprezentaciju.

PROLAZAK GRUPE – VELIKI REZULTAT

EP 2018 dočekaćete u još mlađem sastavu…

  • Posle kvalifikacija povukle su se Benko, Kožnjak i Milanović-Litre. Benko apsolutno shvatam, vrhunski profesionalac i čovek. Ima ćerkicu od četiri godine, koja praktično četiri godine živi bez mame koja je u Krimu. Dolazi na vikend, a kada dobiješ sedam dana odmora, umesto da si kod kuće, ti odeš za reprezentaciju. Sada prelazi u mađarsku Kišvardu, još je dalje od te priče. Dete raste. Ima i anegdota, kada ju je na jednom rođendanu drugarica pitala „da li ima mamu?“. Znači to je to. Vesna Litre je puno dala reprezentaciji. Hvala Bogu imamo dobrih igrača na toj poziciji. Katarija Ježić se vratila. Činjenica je da nemamo vođu ekipe. Imamo mladu ekipu sa prosekom 22-23 godine sa malo međunarodnog iskustva.

Nije vas bilo na Mediteranskim Igrama….

  • Odluka Hrvatskog Olimpijskog Odbora da ne pošalje žensku rukometnu reprezentaciju u Taragonu se graniči sa ludošču. Umesto nas otišle su odbojkašice. Ne znam zašto obe nisu mogle da odu?

Procena je da nemate šta da tražite u borbi za Tokio?

  • Takko je bilo, sada kažu da misle drugačije. Išli bismo sa A selekcijom u Taragonu. To su sve mlade cure. Imali bi 5-6 utakmica i osvojili bi medalju. Ona bi bila vetar u leđa ženskom rukometu, ne veliki, ali mali vetrić da te podrži. Nažalost, tako su odlučili, na njihovu dušu, mi smo izgubili 6-7 jakih utakmica koje svakome puno znače.

U situaciji u kojoj se nalazi reprezentacija, plasman u drugu fazu na EURO 2018 bio bi veliki rezultat…

  • Nema grupe smrti, sve je smrt na prvenstvu. Holandija, Mađarska i Španija su ozbiljne reprezentacije. Da bi sa njima igrale, devojke moraju biti izutetno spremne. Španija ima malu smenu generacija, ne rapidnu. Igrali smo sa Rokasom, možemo se boriti sa njima. Mađarska je napravila mini smenu generacija, tu je Kiš, ovo ostalo su cure 92,94,96 godište. Holandija je ista, ima klasu. Nikome ne priznajem da je bolji od nas dok ne dokaže. Jedino što je sigurno je da će cure dati sve od sebe. Prolaz u drugu fazu bio bi strašna stvar. To omogućava lakšeg protivnika u žrebu za SP 2019. Bio bi to uspeh hrvatskog, a ne ženskog rukometa. To treba podvući. Sve velike reprezentacije imaju muške i ženske reprezentacije. Francuska je živi primer. Kada pada jedan, pada i drugi. To je neverovatno. Pogledajte Rusiju. Muški rukomet je interesantniji, ali i u ženskom su pune dvorane, pogledajte Rumuniju i Mađarsku.

MORALI SMO ISKORISTITI PENKU

Problem je dovući decu na rukometni teren…

  • Imamo problem kod žena, ne stvaramo idole. Ono što nije na TV i u novinama, to ne postoji. Meni Ester Šiti kaže „Neno, mi stvaramo idole, a vi ih uništavate“. Morali smo da iskoristimo Andreu Penezić da povuče deo dece da krene da igra rukomet. Srbi su to uspeli donekle sa Andreom Lekić, ali morali ste više, i Sanju Damnjanović, i još neke. Kod nas je tu i Jelena Grubišić. Treba nam to više. Zato na par redova rukometa idu dve stranice NBA. Ako govorimo o interesu hrvatskog sporta, onda to ne može biti tako. Ove devojke ne traže apsolutno ništa. Kada sam došao, bilo je pitanje, kako ćemo Petika i ja, dve zapaljive ličnosti. Odlično, radimo odlično, nema nikakavih problema, nema ni prevelike demokratije, ali ni ruskog principa da moraju biti zaključane u osam sati. Poštujemo ih kao ljude, ako nije sposoban da bude tu, odlazi. Svi su nas precrtali pred Ukrajinu, ali sam znao i rekao da je najbolja reprezentacija sastavljena od onih koji mogu i žele. To je tako. To je ono što je Saša Đorđević rekao svojima prošlo leto. „Vi ste najbolji, ne interesuje me koga nema“. Bilo bi mi drago da pogledate prvo poluvreme protiv Norveške u gostima, igrali smo na izuzetnom nivou. Posle su nas pretrčale. To je sve proces. Pravljenje tima je maraton, a ne sprint.

TRENERI ZA, A SUDIJE PROTIV VREMENSKOG OGRANIČENJA NAPADA

Tri decenije ste trener. Šta biste u rukometu promenili odmah sutra?

  • Previše smo zatvoreni, premalo pratimo trenodve. Tri četiri puta smo bili na nekakvim sastancima, u Bazelu i TOP coach seminarima. Došli smo do fantastične situacije da su svi treneri bili da se uvede ograničenje napada, a sve sudije protiv. Jasno i zašto. Vrlo jednostavna priča. Onda je Prauze (Manfred Prauze, sada već bivši vođa sudija u IHF) rekao da je sakupio grupu trenera, Branta, Riveru, Kosntantijia i da su oni bili protiv. To su ljudi koji su sa starim pravilima osvojili sve. Ako se promene pravila, oni moraju sve iz početka. To im nije u interesu. Da bi rukomet napredovao, osnovno je da svako ko uđe u dvoranu zna pravila. To je osnovna stvar. Kada dođeš sa detetom, da se sve zna, kao u odbojci, tenisu, fudbalu. Kod nas su sive zone. Ovaj digne ruku za pasivu, to traje i traje, jedan ovako, drugi onako. I varijanta probijanja, faula u napadu, mora se jednom za svagda rešiti. Da se jednom jasno i precizno kaže šta je. Jedni kažu da moraš biti u mestu, drugi dozvoljavaju i kretanje defanzivca. Pravila moraju svima biti jasna. Samim tim dobićeš ubrzanje igre. Ako uvedeš vremensko ograničenje napada, moraćeš da menjaš i tehnologiju treninga, fizičku i taktičku obuku, način na koji napadaš, smanjićeš kalkukacije…

Poput one kada poslednjih napad na meču traje 80-90 sekundi. Bilo bi interesantno videti na šta bi košarka ličila kada bi plej držao loptu kod sebe ceo poslednji minut…

  • To je to. Biče puno interesantnije, puno poštenije. Mrzim sive zone. To su ta sudačka uverenja. Dozvoljam ih kada je sedmerac ili ne. Zna se kada je prestup. Sve ostalo, što može da se reši tehnologijom, onda neka se reši. Vidite VAR u fudbalu, ali opet sudijska uverenja postoje. Dajte da sve to rešimo. Na taj način ćeš imati i drugu priču. Znaćeš koliko ti traje utakmica i zbog TV-a. Odbojka je napravedovala kada je ukinula prednost, sa 15 otišla na 25 poena.

Ne sviđa vam se i institucija „vajld-karte“ za Ligu šampiona i Svetska prvenstva

  • To je nosense par ekselans. Za svoje mesto se moraš pošteno izboriti. U Ligi šampiona dobijaš na osnovu marketinga, zato što neko ima više gledalaca. Razumem šta je biznis, ali mi smo sport. Onda nebuloze da morate imati iste boje podgaća zato što marketing stručnjaci to kazuju da je tako u fudbalu. U fudbalu govorimo o milijardama, a kod nas šampion Evrope dobije 50.000 evra. U Mađarskoj Vesprem i Đer za titulu dobiju milion eura od države. Onda to ima smisla. Ovaj region je učestvovao u stvaranju rukometa, ali svi okolo mnogo više ulažu od nas. Svojataju ga više nego mi. Kod nas je rukomet dobar samo ako treba narod usrećiti. Tada je i rukomet dobar. Nogeomet je tu, košarka je medijski mnogo ispraćenija i ako nemaju nikakve rezultate. Tu nema diskusije. Ni finansije se ne mogu upoređivati. Zagreb kada je bio prvak Evrope nije bio približno novcu koji je uložen u Cibonu i Cedevitu. Košarka je tiha patnja hrvatskih sportskih novinara. Ne oduzimam pravo da svako voli svoj sport, ali mora postojati neki kriterijum rezultata i uspeha.

NISMO ISKORISTILI NAŠE MEDALJE

Čini se da rukometaši najmanje vole svoj sport?

  • Tako je, previše se ljudi opterećuju vlastitim interesima. Svi smo krvavi ispod kože. Rukomet u Hrvatskoj nije iskoristio olimpijska i svetska zlata. Ni Srbija nije svoje medalje. Onda posle toga smeniš izbornika i ideš ponovo iznova. To su sitni privatni interesi. U tom trenutku svi žele biti šefovi, umesto da duvaju u isti rog. Nemojmo kokošariti, ako ima puno, svako će uzeti deo, a ako ima malo, ako uzmeš za sebe, drugi nemaju ništa. Kada te izaberu za selektora, odmah dobiješ šest protivnika koji znaju bolje. Svi su selektori, svi znaju kako treba igrati. Svi znamo tuđi posao, niko ne zna svoj. Svi tvrde da je tuđ posao lagan, a njegov najteži na svetu. Moramo više voleti, vera i ljubav pokreću svet, da veruješ u svoj rad, da ne posustaješ, da ideš dalje. Nije bitno koliko padneš več koliko brzo ustaneš. I ljubav… kada nema ništa, da nastaviš da radiš dalje. Ima na stotine trenea koji ne rade za cifre i nikada neće raditi, ali i dalje su u sportu. Igrači idu za 1500 eura, jer nemaju ništa, i to je premija. Sa par stotina eura, izbacuju ih gazde iz stanova, pitaju se šta će jesti pred trening. Nemamo sistem. Ne moraju to biti veliki novci, ali mora biti redovno. U Hrvatskoj postoji stabilnost klubova, Podravka i Lokomotiva su tu, a u Srbiji se poijavi Medicinar, pa nestane, bio je Radnički pre toga, Zaječar. Nekada se znalo da su Radnički, Voždovac, ORK Beograd, pravi stabilni klubovi. Moramo imati stabilnost. Mi nismo NBA. Ljudi u sportu nemaju osećaj pripadnosti. Nije ga briga da li će nositi crveni ili crni dres, samo daj 100 evra više. To počinje od reprezentacije, a onda ide i na klubove. Niko ne kaže da se slažem sa svim što se radi u mojoj državi, ali kada me pozovu da branim boje svoje države, onda trčim. Taj emotivni naboj se gubi zbog novca. Bilo je mnogo problema u muškom srpskom reprezentacijom. Bila su tu ozbiljna trenerska imena. Sead Hasanefendić smada u TOP trenere, Vuković je napravio dobar rezultat, sada je tu Obradović. Govorimo o kvalitetnim trenerima koji su se menjali kao na traci. Bez obzira na to, igrač ne dolazi treneru, već se odaziva reprezentaciji – zaključuje Nenad Šoštarić razgovor za naš sajt.

4 Comments

  1. Niko

    11. jula 2018. at 08:17

    Hvala vam na lepoji istinitoj prici
    Nazalost ona se ponovlja iz godine u godinu
    Sada treba ocekivati zapazanja dusebriznika koji ni svoj nos ne vide
    Steta sto takvi rukometni zljubljenici nemaju vise prostora u ovom nasem malom a lepom sportu
    Hvala vam
    Jos samo jedu stvar zasto moramo kretati sa centra posle svakog pogodka? Da bi sudije stigle do centra?
    Zasto golman ne moze da da loptu i da odatle krece novi napad?
    Da ne bi mogli da izvrsimo zamenu igraca u odbrani?
    to bi dalo jos vise brzine i dinamike i tada ne bi imali 14 ili 16 igraca na klupi a igramo sa 7 ili 8 tu bi svi morali da igraju jer ritam bi bio izuzetno veliki

  2. D

    11. jula 2018. at 09:24

    Odličan intervju

  3. mladen

    11. jula 2018. at 15:16

    Svaka cast Soka…svaka Ti je na mjestu…sve potpisujem i kao trenervi kao novinar…nista protiv ni jednog sporta nemam…ali..nasa kosarka zivi preko 20 godina na aparatima..umjetno zahvaljujuci medijima…dobro si rekao o NBA..pa jeli He..ili Sar..jutros kakio prije nego je ubacio 17 …..stalno ponavljsm: ne daj boze da kosarka uzme bilo koju medalju bilo gdje..rukomet ce nestati s mape svih medija…manje sredine ni Savez nw tretira..samo kako ce sto vise izmusti kotizacija .. Eto sam malo olaksao dusu i sebi…Uzivajmo dalje koliko mozemo..Pozdrav BH iz makarske…Iznad svih RUKOMET

  4. mladen bagic

    11. jula 2018. at 15:17

    Svaka cast Soka…svaka Ti je na mjestu…sve potpisujem i kao trenervi kao novinar…nista protiv ni jednog sporta nemam…ali..nasa kosarka zivi preko 20 godina na aparatima..umjetno zahvaljujuci medijima…dobro si rekao o NBA..pa jeli He..ili Sar..jutros kakio prije nego je ubacio 17 …..stalno ponavljsm: ne daj boze da kosarka uzme bilo koju medalju bilo gdje..rukomet ce nestati s mape svih medija…manje sredine ni Savez nw tretira..samo kako ce sto vise izmusti kotizacija .. Eto sam malo olaksao dusu i sebi…Uzivajmo dalje koliko mozemo..Pozdrav BH iz makarske…Iznad svih RUKOMET

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *