Lako je praviti intervju, kada sagovornik ima šta da kaže. Tako je i vreme za razgovor sa selektorom ženske reprezentacije Hrvatske, Zdravkom Zovkom, prošlo za tren, ali nam se ne čini da smo nešto propustili. Naprotiv, ovo je jedan od onih poduhvata posle kojih u slengu kažete "good job". Sa trenerom Podravke, a nekada Zagreba, Celja i sedam godina mađarskog Foteksa, razgovarali smo o njegovoj viziji hrvatske reprezentacije, tendencijama u ženskom rukometu, razlikama između muškog i ženskog rukometa, i njegovim teškoćama da se prilagodi i bude u potpunosti zadovoljan.
Kakav je generalni komentar "Trofeja Srbije"?
– Moram da priznam da sam očekivao veći kvalitet. Činilo se da će Makedonija biti kompletna i da će Rumunke biti u B sastavu, a ne sa juniorkama. Takve sam informacije imao, ali nažalost nije bilo tako. Ispunili smo plan, trenirali i igrali utakmice. Možda prelagane utakmice za nas, ako znamo da nas čeka Francuska u baražu, tako da će nam nedostajati nekih težih utakmica. Ukupno je turnir prekrasan, odličan. Drago mi je da smo u Beogradu, odlično smo primljeni. Ja nisam bio 17 godina. Baš mi je bilo drago doći. Imam puno prijatelja, poznanika i nadam se da će to biti tradicionalno i da ćemo iduće godine biti tu.
Niste šetali Beogradom?
– Uh, kako nismo? (smeh). Malo je bilo teško, jer su stalno tražili da nas prate nekako. Radili smo i trening u parku u Šumicama. Rekli su nam da idemo pod obezbeđenjem, pa su devojke onako pojedinačno šetale. Ja sam bio na Terazijama i obišao centar.
Znači, pogrešna informacija. Kako Vam se čini posle 17 godina?
– Izgradio se puno, i čovek neke delove i ne može da prepozna. Čujem da je tu sada 2,5 miliona stanovnika. Kada sam ja bio, bio je milion i po, znači velika promena (smeh). U svakom slučaju mi je bilo lepo, i sada, i ranije. Bili smo na odličnom roštilju svako veče, i to je to.
Čeka Vas Francuska u baražu za SP. Za razliku od vas, koji ste reprezentacija u "pravom momentu", one su podmladile reprezentaciju. To smo videli u Makedoniji…
– Tako je. One su podmladile, mi smo to uradili pre četiri godine i dobro smo napravili. Mislim da je tadašnji Savez na čelu sa stručnim štabom dobro procenio tada. Ove devojke, koje su još uvek mlade, imaju iza sebe četiri velika takmičenja. Imali smo sreću da smo prolazili te kvalifikacije. Međutim, Francuska je Francuska. I tako mlade, u Makedoniji su gubili mečeve na knap. Juče su izgubile od Norveške sa samo pet razlike, pre dva dana pobedile Norvežanke sa dva razlike. Šta reći, ako igraju ravnopravno sa Norvežankama, onda su sigurno jake. Očekujem da budemo u pravoj formi i da nećemo imati povreda. To će u mnogome okarakterisati te kvalifikacije, jer je ipak kraj sezone. Igramo revanš u Francuskoj, što nije dobro, ali moramo odigrati na visokom nivou u oba meča.
Završili ste kao šesti na EP-u, što je objektivno uvek uspeh, ali se čini da vaše igračice mogu više i da je opšti utisak da niste zadovoljni?
– Pa, mogu. Ja lično nisam zadovoljan sa tim rezultatom. Jasno nam je bilo da će biti teže proći prvi krug, nego u drugom delu takmičenja osvajati bodove protiv Rusije, Belorusije i Švedske. To sam znao i pre. Nažalost, otišli smo sa nula bodova u drugi krug i to se pokazalo kao kobno. Opet smo imali šansu da pobedom protiv Rusije dođemo do polufinala, ali to nismo iskoristili. Nismo pokazali zrelost i stabilnost kao reprezentacija, imali smo prevelike oscilacije. Mislim da nam je nedostajao klasičniji pivotmen. Nažalost povredila se Čop, naš prvi pivotmen, pred samo prvenstvo, i nismo imali tu kvalitet, na toj poziciji da bi napravili ozbiljniji rezultat. Kažem, lično sam bio razočaran, iako su mnogi rekli da su zadovoljni, očekivao sam polufinale.
Imate dosta vrhunskih rukometašica, više nego Srbija, koje nisu, recimo, TOP klasa, ali su vrhunske. Iz te pozicije, da li je neophodno da jedna država ima jedan klub – reprezentaciju, kao što Hrvatska ima Podravku?
– Neophodno je, jer te zemlje nemaju novca, da bi imale više klubova. Mislim da je to jedini način da se kvalitet održi i koncentriše, i da praktično reprezentacija profitira od toga. I u Srbiji bi bilo dobro da se napravi takav klub, da ima kvalite klubova u Evropi, što znači da bi gro reprezentativki igrao tu, a ne u Danskoj i na drugim mestima. To je sada vaš ključni problem. Ipak je teže skupljati igračice sa strane, nego kada imaš svoj klub, kao Radnički, koji je tu svojevremeno bio. Možda prvenstva ne bi bila zanimljiva, ali bi gro kvaliteta bio u jednom klubu i mislim da je to u ovom momentu najbolje rešenje za zemlje poput Slovenije, Makedonije, Hrvatske, Srbije…
Kakvi su Vam planovi? Dokle ostajete na mestu selektora i čime biste bili zadovoljni kada podvučete crtu?
– Naravno. Nikad nisam bio trener koji je kao alibi imao priču da je zadovoljan četvrtim, petim, šestim mestom. Ceo život sam u nekom fajtu za medalje. Naravno da sam realan. Mislim da Hrvatska ima dobru ekipu, koja ima perspektivu i koja igra zajedno već godinama. Nadam se da ćemo jednom prelomiti i napraviti vrhunski rezultat. NEdostaje nam jedan vrhunski igrač za to. Evo, Penezić se nameće, kao igračica, iako ima 22 godine i pitanje je da li je rano za nju? Verujem da ćemo i kroz Ligu šampiona, a odavno nismo bili u osam, kao sada, ukazuje da imamo kvaliteta i ako prođemo Francusku, insistiraću da idemo na medalju u Kini. Da se razumemo, biće jako teško doći do Pekinga, ali sigurno je da ženska reprezentacija ima kvalitet i mladost. U Evropi nema tako puno ekipa koje imaju tako profilisanu ekipu…
Koje su to reprezentacije koje se mogu nadati vrhunskim rezultatima do kraja Olimpijskog ciklusa?
– Sigurno Norveška i Rusija. Ruskinje su napravile jednu strašnu smenu generacije, i stigle su do medalje na ovom Evropskom prvenstvu, sa jednom ekipom koja možda i kvalitetom to ne zaslužuje. Rusija je Rusija. One u smeni generacija dolaze do medalje. To dovoljno govori koliko su jake. Norveška je tu uvek u gornjem delu. Nemačka ima dobar profil ekipe, koja, ako ih ne napusti Jurak, biće dugo u vrhu. Danska se vraća na velika zvona. I sad je tu Hrvatska, pa možda i Srbija, ja stalno to govorim, ako okupi ono što ima, može biti veoma opasna. Takve igračice poput Đokić, Milanović, Batinić, koje igraju u najboljim klubovima Evrope i tamo ne sede na klupi, već su glavne igračice, mogu puno da daju reprezentaciji. Znači, Danska i Norveška, Nemačka, Francuska, Rusija, Mađarska i mi, to je to.
Treneri često ne vole da govore o pojedincima, ali eto, vi ste se više puta pohvalno izrazili o Ani Đokić, vašoj igračici u Podravci.
– Ja sam nju upoznao u Mađarskoj, radeći sedam godina u Vespremu, Ona je tada igrala u Đeru. Nismo puno komunicirali, ali ona se nametnula u Đeru, kao jedan vođa, kao jedna osoba koja je vezala ekipu, što je, kada ste stranac, jako teško. Odlučio sam se, kada sam čuo da je htela napustiti, pozvao sam je u Koprivnicu i nisam pogrešio. Dobio sam vrhunsku igračicu i odličnog čoveka. Igračicu koja u svlaćionici puno znači, koja je besprekorna u radu i koja igra odlično. Mogu reći da je ona ključni igrač u ovogodišnjim uspesima Podravke. Ana je bila veza, bila pravi podsticaj za ekipu. 
Kako Vam je prij
ao prelaz iz muškog u ženski rukomet?
– Nikako. Mislim da se još borim sam sa sobom i zato nisam siguran da li ču ostati. Nemam osećaj da radim neka velika dela i uopšte, nemam sliku da sam nešto uspeo napraviti veliko. Teško mi je, iako je sa ženama puno lakše raditi nego sa muškima, ali nemam osećaj da sam se baš našao. Radim to, volim to i nije mi teško. Uvažavam devojke i sve, ali to je sasvim nešto drugo i nisam siguran da ću uspeti izdržati do kraja.
Koliko trener može da utiče na psihološkom planu kod žena? Eto, ta "dobijena" utakmica sa Makedonkama u prvoj fazi EP-a i opuštanje, koštalo vas je na kraju i polufinala.
– Tako ispada. Može trener puno da utiče, puno više nego kod muških. Samo je razlika u nekoj dimenziji i rekao bih, u kvalitetu izvođenja. Žene to malo sporije rade i one vole biti naučene, ako hoćete izdresirane. Čim se pojavi neka koja ima malo više muških hormona ili talenta, ona je vanserijski igrač, kao Gerbic, Popović ili Lekić, koja se sada pojavljuje. Kod muškaraca je to drugačije. Oni svi imaju tajming, osećaj za nadigravanje i igru, i veći de igrača je prirodno talentovan. Lakše sprovode zamisli trenera. Kod žena je to jednosmerna cesta.
Dosadnije?
– Pa, da, dosadnije. Dobro ste rekli. Mislim da je u tome razlika, ali devojke napreduju, rade. Baš sam bio ponosan na jednoj utakmici domaćeg prvenstva, one su napravile 17 uspešnih cepelina.
Juče smo komentarisali da su neke akcije baš bile "muške".
– Pa to kažem, znači da mogu. Treba verovatno ponavljati i u mlađim kategorijama insistirati na tome. Trebalo bi tražiti devojke koje su više skočne, koje imaju kvalitet više, a ne samo ono, daj ko dođe. Mislim da je tu problem. Juče su Penezić i Horvat izvele cepelin koji je muški. Prema tome, to se može. Ipak, ponavljam, ja ne vidim da sam u godinu i po dana nešto puno dao. Drugi mi kažu, "joj, dobro je", ali ja ne vidim. Susrećem se stalno sa istim problemima, koji se vraćaju, za koje sam mislio da sam ih rešio pre dva meseca, opet vidim da su aktuelni, da nisam. Možda treba više strpljenja, više vremena za žene.
Kako ste videli Svetsko prvenstvo za muškarce u Hrvatskoj?
– Bio sam izuzetno srećan, što je to bio spektakl i organizacija na visokom nivou, a sa druge strane, Hrvatska je ostvarila veliki uspeh, ušla u finale i zadovoljila sve zaljubljenike u rukomet. To je moj posao i drago mi je da sam deo te kuće. Nešto novo? Mislim da se rukomet vratio korak nazad. Puno se igra statičnije, na rezultat, nema brzine. Čak bih rekao da je srpska reprezentacija najviše igrala po mom ukusu. Ovo sve drugo, pa čak i finale, 23:20, bile su vrlo tvrde utakmice. Sećam se kako je jugo škola, košarku uništila rezultatima 52:50 i tako. Malo mi se čini da je muški rukomet u tom pravcu otišao.
Da li ga koče pravila?
– Ne. Mislim da smo mi treneri krivi i da smo zbog interesa rezultata otišli od rukometa, koji je pre deset godina krenuo. Ne kažem da veliki broj golova trebamo da vidimo na svakoj utakmici. Može se utakmica završiti i sa 20:20, ali 16 hiljada ljudi neće biti zadovoljno. Koga možemo zadovoljiti? Od 15 hiljada ljudi, tamo je deset hiljada laika. Drugo je meni ili nekog, ali 10 hiljada koji ne znaju rukomet, žele da vide brzinu, golove. To mi je malo žao, jer takav rukomet ne može u kontinuitetu biti sport, kakav ga mi želimo. A mi hoćemo pune dvorane, spektakl, profesionalni maksimalno. Ženski rukomet se igra puno brže i atraktivnije, i to je ono pravo.
