Žikica Milosavljević za BH: Već sada postaviti temelje za OI 2024

Iako je od prve medalje koju je osvojio sa reprezentacijom Jugoslavije prošlo ravno 20 godina, i dalje je živo sećanje na to kakav je igrač bio Žikica Milosavljević. Najbolje desno krilo Svetskog prvenstva 2001. godine u Francuskoj, osvajač tri bronze sa reprezentacijom i EHF Lige šampiona sa Celjem PL, reklo bi se strpljivo i u tišini gradi svoju trenersku karijeru, kao nekada kada je kao igrač počinjao u pančevačkom Dinamu. Lokacija je manje-više pogođena, s obzirom da Milosavljević radi u trećeligašu iz Jabuke, a takođe je angažovan u stručnom štabu srpske generacije 2000. Uz to sve ide i obrazovanje, ono, za šta često profesionalni rukometaši tokom karijera nemaju vremena, ali ni sluha.

 – Završavam strukovne studije na Visokoj školi za Sport i Zdravstvo kod profesora Lazarevića. Upotpunjujem tu neku stručnu priču što se tiče znanja, iskustva koje imam sa i pored terena, i zvanja koje nam je potrebno i važno, ne samo za rad sa mladima, već i za budući rad sa seniorima – kaže Milosavljević za Balkan-Handball.com i dodaje da nije odmah posle karijere prelomio da će se baviti trenerskim poslom…

• Trebalo je vremena, iako sam i za vreme igranja, imao viziju da ću ostati u rukometu. Tada nisam bio svestan da to iziskuje i neka druga znanja i zvanja. Odlučio sam se za teži put. Nisam želeo da ostanem samo operativni trener i da sa tim stepenom kroz iskustvo tražim sebe.  Odlučio sam se da znanje upotpunim teorijom koje je sa ove tačke gledišta, veoma bitno. Nije stvar diplome, već da se stalno usavršavamo i pratimo tokove jer sve tako brzo ide, pa i rukomet. Granice se pomeraju svakodnevno. Trudiću se da idem što dalje i u školovanju, ali i u praćenju sporta.

Za nekoga sa takvim igračkim CV-em, svi bi rekli da je trećeligaška klupa „sporedni put“, s obzirom da mnogi iz patika uskaču u selektorske i trenerske funkcije u velikim klubovima…

• Ne bih ga nazvao sporednim, već putem kojim treba da idemo. Rekao bih da je put duži, ali je sigurno bolji i kvalitetniji, iako ne smatram da ljudi koji iz patika dođu pored terena, ne mogu da budu kvalitetni i dobri. Isto kao i igrač, i trener mora da se gradi i izgrađuje. Treba vremena, prostora i svakodnevnog učenja. Ne smatram da se iz patika ne može postati trener. I ta vrsta dara postoji i treba je negovati. Kako neko ima dara da bude igrač, tako postoji dar i za trenera. Suština je ne ostati samo na talentu.

DOLAZE NAM DECA KOJA OTPADNU IZ DRUGIH SPORTOVA

Nikakva novost da je srpski rukomet u teškoj situaciji u svakom smislu. Borimo se za decu,njih rezultati reprezentacije opredeljuju, generacije su nam sve lošije, ali i stručni rad…

• U svakom sportu je teško, ali imam utisak da u rukomet dolaze deca koja su, da se grubo izrazim, otpadnici, bez namere da uvredim bilo koga. Sve što otpadne sa košarke, fudbala ili odbojke, dođe na rukomet. U takvoj situaciji je dosta teško raditi sa decom koja možda i nemaju nekog interesovanja da budu rukometaši, ali bi voleli da se bave nekim sportom. Takvu decu je teško zainteresovati za sam sport. Ako radite nešto što ne volite, onda je to baš teško. Prvo deca mora da zavole rukomet, da ih mi kao treneri zainteresujemo za to što im pokazujemo, a tek onda dolazi do stvaranja rukometaša. U medijima smo jako malo zastupljeni, s obzirom da je malo novca u rukometu, klubovi nam ne igraju ni SEHA ligu, jako je teško zainteresovati decu i privoleti ih rukometu. Ljubav prema sportu je presudna. Ljubav prema poslu kojim se baviš. To je preduslov.

Kakva je generacija 2000?

• Vidi se napredak kod onih dečaka u klubovima gde se ozbiljno i stručno radi. Okupljamo se svaka dva, tri, četiri meseca. Jedan problem je ekonomske prirode i trenutnog stanja u našem Savezu, da još nisu izabrani selektori, da ne postoji piramida, da dođe do jednog kontinuiteta koji nam je potreban. Moramo da postavimo ozbiljne kriterijume, da mi koji radimo znamo da li pravimo A reprezentativce ili jurimo rezultat? Trenažni proces se u tom slučaju bitno razlikuje. Ima interesantnih klinaca, kvalitetnih i talentovanih.

Deca dolaze u sport ponukana rezultatima reprezentacije. Rezultata nema, pad od 2013. godine je evidentan…

• Moramo da shvatimo da rezultat ne dolazi kao proces odabira igrača. Rezultat mora da dođe kao proces, strategija i plan, a pre svega, vizija nekoga ko treba da se bavi s tim. Da li je to selektor, sportski direktor, menadžer, neko ko će reći vizija je ovakva, planovi su ovakvi.  Posle toga moramo da počnemo ozbiljno da radimo na onim strateškim planovima koje smo zacrtali. To je put do uspeha, uz veliko strpljenje i razgovor u okviru rukometne i sportske javnosti, gde mora postojati razumevanje. Ništa ne može preko noći. Videli smo kako nam je pobeda protiv Poljaka dala krila, a onda se istopila i anulirala protiv Belorusa u Nišu. Ništa ne može preko noći.

Olimpijski ciklus je tek počeo…

• Mi moramo da pričamo o Olimpijskom cikiusu za 2024. godinu. Mnogi će reći, ma ko će o tome da razmišlja? Da, ali to je jedini način da stvorimo nešto za 6-7 godina. To je ova generacija pionira.

DARKO I BOGDAN ODLIČNI – ZABORAVLJEN JE MARKEZ

Dugo posle tebe nismo imali krilo svetskog kalibra. Sada imamo dva momka koja su već potvrđenog kvaliteta u najvećim klubovima…

-Meni su oni odlični, i Darko i Bogdan. Đukić me oduševljavao još u Nišu. Sva ta ludila koje je imao, a koja su tipična za levoruke igrače, dopadala su mi se i smatrao sam da ima kvalitet. Normalno, trebalo je vremena, da ode u inostranstvo, da sazri, da mu legne sve i stekne status ozbiljnog reprezentativca. Bogdana nije bilo jedno vreme u reprezentaciji. Rad iz Flensburga, sa ozbiljnim trenerom (Ljubomir Vranješ) koji je svetsko ime u rukometu, mora da da ozbiljnog igrača koji može da pokrije tu poziciju na najbolji mogući način. Spomenuo bih jednog momka koji je zaboravljen, a koji može da pokrije dve pozicije, i krilo, i beka. To je Mitar Markez. Tog momka smo stavili u drugi, treći ili četvrti plan. Ne znam razlog za to, ali to je ime koje bi trebalo da bude na nekim širim spiskovima. Krilo je nešto što se stvara. Ako pričamo o planovima, treba uvrstiti, pored trenera golmana, i trenera krila. Selektor je jedan, svi ostali moraju da rade po svojim sekcijama – zaključuje Žikica Milosavljević priču za Balkan-Handball.com.