– Čestitam norveškom timu i treneru. Uradio je veliki posao i biće vrlo brzo spremni da osvoje medalju. Veoma sam srećan zbog pobede. Ovo je sport. Ne mogu puno da pričam, veoma sam srećan i umoran. Hvala vam na strpljenju. Ovo je veoma bitna stvar za poverenje između mene i igrača. Bilo je gadno u drugom poluvremenu, uvukla se nesigurnost, tipičan pad, pozvao sam tajm-aut – rekao je Babić i dodao:
– Zadovoljan sam medaljom. To je posao, danas si dobar, drugi dan si loš. Poseban je osećaj, ali poseban je i stres. Lepo je biti selektor, ali lepo je i ne biti. Lepo je živeti a lepo i umreti – dodao je hrvatski selektor, koji je posle pobede otrčao na tribine u zagrljaj kuma Vedrana Ćurka.
Na pitanje gde će provesti prve dane nakon dolaska u Hrvatsku, Babić je imao zanimljiv odgovor:
– Idem na jedno mesto iznad svoje kuće gde ima kapela gde provodim puno vremena, što planiram i sada, a onda ću u Međugorje, kao što uvek radim. Te 2002. godine mi je rečeno da ću biti osvojiti medalju i biti uspešan. Tačno 1.8.2002, a nisam verovao. nisam verovao. Sanjao sam Zorana (Gopca) kako me zove – rekao je Babić u svojevrsnoj ekstazi a onda se vratio na rukomet:
– Preferiram mlade igrače, strašan posao su napravili. Nije korektno da ističem, individualac nema šanse da pobedi ni jednu utakmcu. Da je tako, Francuzi bi zbog Karabatića bili zlatni. Treba im se zahvaliti do neba. Igrači su me slušali, mi smo samo pomagali. Moje zasluge su najmanje.
