Balkan-Handball.com

PRIČE IZ JAPANA: „Arigato“ nije obična reč

Na prošlom Svetskom prvenstvu u Lajpcigu pre dve godine ostao sam bez novčanika sa svom lovom i dokumentima. Negde je ispao, pretpostavljam, u jurnjavi od tribine do miks zone i press centra. Džabe je bilo gledati kamere, prijavljivati u policiju, preseo mi je taj decembar.

Kada sam video šta se svira u 59. minutu utakmice Srbija-Norveška kao faul u napadu, počeo sam instinktivno da se pipam po džepovima da vidim da li je sve na svom mestu. Taj osećaj džeparenja se brzo vratio…

Za utehu, srce je na svom mestu posle ovakve utakmice, ako već bodovi nisu. Pa, iako su neki doživljaji mnogo jači na licu mesta nego pored TV-a ispred koga sedi čovek hladne glave, ostaje taj opor ukus u ustima. Dokle više(?) je uvek to pitanje. „Do kraja sveta i veka“, odgovor je, dok onog robota što na aerodromu u Seulu vodi ljude do njihovog „gejta“ i odgovora na bezbroj pitanja, ne kidnapujemo i napravimo mu softver za rukometna pravila. Tehnologija je jedini spas za rukomet. Sve ostalo su prazne priče i gubljenje vremena.

Pored svega, uživanje je bilo gledati jednu od poslednjih tuča dva najbolja svetska pivotmena u ovoj deceniji – Hajdi Loke i Dragane Cvijić. Iz respekta prema Hajdi, mojoj generaciji, neću insistirati na tome da je Cvija „izdominirala“. Uživao sam u tom „peglanju“ dva karaktera i dve sile. Antologija ženskog rukometa.

Naša predstava o Japanu nešto što je totalno drugačije od onoga što mi živimo ovde. U Kumamotu nema bilborda na kakve smo navikli, od kojih šljašti pola ulice. Na krovovima zgrada ne svetlucaju reklame za „grand kafu“. Kada ulazite u sportsku radnju, ni jedan sportista u prirodnoj veličini nije ispred nje, tek par natpisa na papiru koji strancu ne sugerišu ništa. Naš „tim-lider“ Satomi nosi običan telefon na preklapanje, onaj koga smo odbacili pre 6-7 godina trčeći u zavisnost od „smartfona“. Većina taxi vozila je retro, varijanta ruske „volge“ sa izbačenim retrovizorima na haubi. Vozači nisu ništa mlađi, a sedišta su presvučena nekim heklanim radom (milje) kao da je svaki od njih brat-blizanac Kroke iz radionice majstora Živote…

Ovde su zbunjeni kada im kažete da vam pozovu taksi. Umesto telefona, to radi čovek ispred hotela sa crvenom palicom koji maše po ulici sve dok ne zaustavi dovoljan broj vozila za goste hotela. Gledao sam u centru red od 20 ljudi koji mirno čekaju ispred čoveka koji sa crvenim mačem maše po kolovoznoj traci ne bi li ulovio taksi.

„Tako je brže“, kaže mi ljubazna hostesa iz hotela, koja nas je umesto na recepciju izvela na parking.

Video sam puno beba bez čarapa u naručju svojih roditelja na jesenjoj temperaturi što bi kod nas dovelo do uzbunjivanja nadležnih službi. Bebe su bez čarapa, ali zato uredno možete regulisati temperaturu daske na wc šolji. Drugi svet.

Ljubazan svet. Toliko ljubazan da vas razoružava i kada ste svesni da je organizacija ozbiljan prosek i tri koraka unazad u odnosu na Nemačku od pre dve godine. Da dobijete statistiku sa utakmice u press centru, za to će vam trebati 5 minuta, mnogo klanjanja i osmeha. Dok vas razumeju, pa uključe štampač, pa….lepo se čovek oseća ovde.

Toliko ljubazan da vam dođe simpatično dok gledate kako dve devojčice istrčavaju iz hale kada stigne taksi, a kada vide da taksista koji je bio na fakultetu dok su Amerikanci bacali atomsku bombu na obližnji Nagasaki, ne zna da naplati vožnju karticom (ovde je keš keš), 15 minuta mu strpljivo pokazuju šta treba da pritisne, ukuca…to je ona priča o „izbeglici iz lapot kulture“. Osećate poštovanje prema starijima na svakom koraku.

A mi strpljivo čekamo, jer su vam se već deset puta izvinili na lošem engleskom i naklonili u znak poštovanja.

Kod Japanaca „arigato“ (hvala) nije baš obična reč.

One Comment

  1. Marko

    06/12/2019 at 12:46

    Hočeš se vratiti uobšte za Beograd, Žika? 🙂

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *