Rodjene Beograđanke na privremenom radu u Nišu ove sezone imaju isti cilj: osvojiti titulu prvaka Srbije! Mladja Ivana rodjena je 5. januara 1989, dok je starija Biljana rodjena 12. januara 1986.godine. Rukometna priča sestara Filipović počela je pre 11 godina u ORK Beogradu gde su igrale zajedno. Putevi su im se razdvojili pre tri godine, ali od ove sezone ponovo igraju u istom klubu – Naisi. Ivana je ubedljivo bila najbolji igrač i strelac ORK-a pre odlaska, dok je Biljana sa drugaricama iz Naise ispisala stranice nove istorije niškog rukometa.
Kako je sve počelo?
Biljana – Do četvrtog razreda sam išla na ples i sestru sam stalno smarala da mi bude par(smeh). A rukomet sam počela sa deset godina u školi rukometa kod Mire Jasić. Ivana je krenula sa mnom da mi pravi društvo, da ne idem sama. Tada nam je skupljala lopte, jer nije bilo njene generacije, ipak je imala samo sedam godina, a prošle sezone je bila prvi strelac lige. Tako to ide (smeh).
Od kog trenera ste najviše naučile?
Biljana – Mislim da nismo mogle da imamo bolji početak od onog kod Mire Jasić. Tu smo naučile tehničke detalje koje smo kasnije samo usavršavale. Svetislava Jovanovića jako poštujem kao trenera.
Ivana – Vuk Roganović je trener nad trenerima. Ume tako dobro da udje u psihu igrača, to je za priču. Velimir Penjović je takodje trener sa kojim sam imala korektan odnos. Znali smo i da udjemo u konflikt, ali sve sa pozitivnim nabojem. Sećam se, na jednoj utakmici mi je rekao nešto kao da šutnem i ja sam rekla – neću. Kasnije mi je rekao: -Ti si drugi igrač koji mi je rekao neću. Ljilja Knežević pa ti!
Ove sezone si se pridružila sestri u Naisi. Po čemu pamtiš period proveden u ORK Beogradu?
Ivana – I dan danas mi nedostaje malo. Meni je Banjica bila druga kuća. Bila je dobra atmosfera u ekipi sve do pred kraj sezone. Poslednju utakmicu sa Zvezdom koja je odlučivala o opstanku u ligi izgubili smo zbog neslaganja u ekipi i posle toga mi nije bilo teško da prelomim i odem u Niš. Kad je u sportskom društvu bilo proglašavanje najboljih pojedinaca, dobila sam nagradu za rukomet, za najbolju igračicu. Prošla godina je stvarno bila moja, ali tek sad vidim koliko još moram da radim. Imam i od koga da učim. Jače su utakmice i imam sve što mi treba da napredujem. Još sam mlada, imam 18 godina, mnogo moram da radim.
Nisi otišla u inostranstvo i pored ponuda koje si imala?
Biljana – Sad trenutno ne bih mogla da se zamislim u Rumuniji ili Madjarskoj, da idem tamo da živim…ne znam. Imala sam ponudu iz Madjarske, ali nisam bila spremna da idem. Ivana je tada potpisala ugovor i došla u Niš. Ne ide mi se, živimo zajedno, igramo zajedno. Bile smo razdvojene dve godine, a sada sam tu da joj pomognem u svemu jer sam prošla kroz sve to. Ostala bih u Naisi i sledeće godine, što da ne?! U Srbiji liga nije nešto jaka, ali ni u drugim zemljama u okruženju nije mnogo bolje. Recimo kad mi kažu da je makedonska liga jača?! Pa igrali smo mi sada sa Kometalom i jednu utakmicu smo dobili, drugu izgubili. U Ligi šampiona do sada ništa nisu uradili. U Nišu je drugačije i u odnosu na Beograd. Rukomet je broj jedan. Imaju dugu tradiciju, sve je i medijski ispraćeno.
Ambicije u nekoj budućnosti sigurno postoje. Danska liga je uvek aktuelna?
Ivana – Bila sam u Danskoj mesec dana prošle godine sa na pripremama reprezentacije. Ne vidim sebe tamo. Kada bih otišla sa nekim, možda, ali samo rukomet i rukomet… teško. Italija, Španija, Grčka su mnogo bliži nama. Španija mi je ok, ali opet sve zavisi od kluba u koji odeš. I fizički i psihički moram još da se pripremam za tako nešto. Volela bih da odem u inostranstvo, jače su lige, stiče se iskustvo, da ne igram baš celu karijeru našu ligu. Samo ne sada.
Biljana – U Danskoj nisam bila, ali iz njene priče vidim da se ni meni ne bi svidelo. Hladna je zemlja, ali nikad se ne zna, kada bih dobila dobru ponudu sa jakim ugovorom – otišla bih. Ne razmišljam nešto mnogo o tome. Iskreno i ne ide mi se nigde. Čujem razne priče od ljudi koji su napolju. Nije svuda ekstra u tom inostranstvu kao što se čini jer mnogo toga treba da se poklopi. Želja mi je da uzmem titulu sa Naisom ove sezone, to mi nedostaje. Pa i ova regionalna liga će biti jako takmičenje, ne žurim nigde, ipak imam 21 godinu. Ivana ima još godinu dana ugovora, ostala bih i ja.
Nosite 7 i 17 na dresovima, je l' to neka fora?
Biljana – Tako ispada. Nosila sam ranije 14, kada sam došla u Niš bio je zauzet pa su mi ponudili 7, u fazonu to ti je pola. Baš su me ubedili (smeh).
Ivana – Volim broj 17 i nosim ga sada. U ORK Beogradu sam bila 14 zbog nje, jer kada je otišla uzela sam taj broj kao u nasledstvo(smeh).
Kikinda je jesenji prvak, kakva su očekivanja u nastavku sezone?
Ivana i Biljana – Titula!
Ni manje ni više?! Ko je glavni konkurent?
Biljana – Kikinda. Izgubili smo sedam razlike kod njih, čekamo ih na proleće u Nišu. Beže nam ta dva boda. Odigrale su stvarno dobro ovaj prvi deo, imale su samo jedan remi sa Knjazom kao i mi. Daćemo sve od sebe da mi odigramo dobro drugi deo prvenstva, da ne bude kikseva kao u prvom delu. Titula nam predhodnih sezona sve nešto za malo izmakne. Ove sezone ni Kup Kupova ni Kup Srbije nisu toliko bitni koliko osvajanje našeg prvenstva. Čini mi se da je teže dobiti one unapred dobijene utakmice protiv slabijih ekipa jer tu uvek moraš da budeš oprezan. Prošle sezone izgubili smo od Napredka, recimo. Ljilja je dala 17-18 golova, ja se povredila, isključili Šibanovu i Kaliničenko, a kad sve krene nizbrdo ne zaustavlja se lako. Nikad ne možeš da se opustiš, psihički moraš uvek da budeš spreman.
Obe igrate na poziciji levog beka. Ima li konkurencije za mesto u timu?
Biljana – Mene su zbog nje prebacili na desnog beka(smeh)! Tako je ispalo da ipak nismo konkurencija. Jelena Popović je otišla i u dogovoru sa trenerom pokrila sam tu desnu stranu i dobro se snalazim, zadovoljna sam. Visina me tu dosta izvlači.
Ivana – Nismo, mogu da odigram i na srednjem, onda ona stane na levog, menjamo se. Malo sam možda trenutno i pala u svojoj igri, ali biće bolje.
Ko su najbolje igračice lige po pozicijama?
Biljana – Levi i desni bek smo mi(smeh)! Golman…kome ja ono ne mogu da dam gol…Zlata Papalacko! Sad protiv Vrnjačke Banje krenulo mi je pa nije bilo tih problema, ali gledajuć
i izveštaje ove sezone, stalno je igrač utakmice.
Ivana – Dragica Tatalović je isto dobar golman, ima svoje momente kad sve skida. Od mladjih golmana stvarno najbolje brani.
Ivana i Biljana – Najbolje levo krilo je Atomče (Jovana Bartošić). Daje najviše golova, često je igrač utakmice, tu nema dilema. Desno krilo…Ivana Milošević. Imala je problema sa povredama, vraća se polako, neke važnije utakmice sada, baš je ona rešila. Za neko vreme ponovo će biti u reprezentaciji. Pivot… baš da ne stavimo celu postavu Naise(smeh)…Sanja Rajović iz Kikinde. Dobro se gradi, ima odličnu saradnju sa bekovima. Srednji bek…iako nije odavde stavili bismo Irinu Kaliničenko. Igra na iskustvo i kada je u postavi znamo da ćemo dati gol jer nije od srednjih bekova koji samo drže loptu. Da, i Rančić iz Kikinde je dobar srednji bek.
Igračice koje cenite?
Biljana – Ljilja Knežević je kraljica, svaka joj čast. Pa sad u poslednjem kolu nam je dala 9 golova, a prsti leve ruke su joj u gipsu.
Ivana – Kako prolaze godine vidim da je Ljilja Knežević prava igračka legenda. Bojana Petrović je ostavila neverovatan utisak na mene. Gledala sam je mesec dana na treninzima u Danskoj i misllila sam da ja ne znam ni loptu da uhvatim kako treba gledajući kako ona igra. Čini mi se da svaki njen šut udje, onda ta saradnja sa pivotom, krilom, pregled igre…
Biljana – Kada sam bila u Nemačkoj videla sam koliko tamo poštuju i cene Milicu Danilović, to je nešto neverovatno. Prošle sezone sam je videla kada je igrala za Knjaz u utakmici u kojoj smo mi i izgubili titulu. Oduševila me svojom energijom, pozitivna je na terenu, čak su me zbog nekih sličnosti i poredili sa njom. Možda bih i ja otišla u Nemačku. Tamo poštuju i cene igrače, disciplina i uslovi su na nivou, hale su prepune svaki put, a kada se završi utakmica ostaje se i po sat vremena sa navijačima.
Nezaobilazna tema je osvojen Čelendž Kup prošle sezone kada si postigla onaj istorijski gol koji je doneo prvi evropski trofej u Niš…
Biljana – U tom poslednjem napadu kao da su zaboravili na mene, izvukla sam se na krilo, Kaliničenko me pronašla, šutnula sam i dala gol. Sada kada vidim snimak, najzanimljivije je što nam je trener zabranio da šutiramo dole, a ja sam taj gol dala golmanu kroz noge. Neverovatna euforija i energija posle meča trajala je dugo. Inače finale i polufinale Čelendž kupa sam odigrala bukvalno sa jednom nogom. Tri meseca sam imala problema sa ligamentima kolena, išla na terapije i psihički teško izdržala sve to. Sada kada pogledam taj snimak finala vidim kako nam je sve išlo kako treba. Išli smo polako, nametnuli brzim Rumunkama svoj ritam i na kraju slavili. Bilo bi lepo kada bi se to opet ponovilo. Atmosfera u hali je drugačija kada se igraju evropske i utakmice naše lige. Baš sada kad smo igrali sa Zemanom u Kupu Kupova, rekla sam – ovo mi je nedostajalo!
Bilju neću ni da pitam za najdraži trenutak u karijeri, to znamo. Šta ti nikad nećeš zaboraviti?
Ivana – Bila sam presrećna na svom seniorskom debiju(sa 17 godina) protiv Madjarica na EP u Švedskoj. Igrala sam u poslednjih pet minuta i to nikad neću zaboraviti. Neću zaboraviti ni utakmicu sa Slovenijom na EP u Turskoj sa juniorkama. Trebalo je da ih pobedimo tri razlike da bi prošli grupu. Vodili smo 5 razlike do pred kraj i sa tim rezultatom prolazimo dalje. Za pet minuta upropastili smo sve i dobili sa samo dva gola. Bila sam povredjena, nisam igrala predhodnu utakmicu, za tu su stavili mi bandažu jer sam imala ogromnu želju da igram, a prokockali smo sve u minutu. Tada sam plakala kao nikad u životu, čini mi se. A bila sam najbolji igrač te utakmice – još gore! To nikad neću zaboraviti, jer sam i rukomet tada htela da prestanem da igram (smeh). Eto šta se sve desi za 5 minuta u rukometu… Tada sam shvatila mnogo toga, ko zna zašto je to dobro?!
Biljana – Ja nemam sreće sa reprezentacijom od kad znam za sebe. Odradim kompletne pripreme sa kadetskom, juniorskom selekcijom, ali nešto se desi pa ne odem na to takmičenje. Jedino što sam bila u Moskvi sa kadetkinjama na turniru, tada nas je vodila Mira Jasić i osvojile smo zlato. Biće bolje, naše vreme tek dolazi.
Može li da se živi od rukometa u Srbiji?
Biljana – Zavisi kako u kom klubu. Mi možemo. Stvarno sam zadovoljna za ove tri godine koliko sam u Naisi. Dok sam bila u ORK Beogradu to je bilo iz ljubavi i da mi je tada neko rekao da ću živeti od rukometa u Srbiji, rekla bih – nema šanse.
Šta vas iznervira i čega se plašite?
Biljana – Ta neka nepravda. Za ovo vreme u Naisi nisam mogla da naidjem na tako nešto. Volela bih da se generalno više poštuju neke stvari, ali dobro… Šta još…folirante ne volimo najstrašnije, a mnogo ih je.
Ivana – Nepravda. I kad neko ima „nekog“ iza sebe. Bilja i ja nikad nismo imale ta ledja, uvek smo morale same da se potrudimo da bismo dobile ono što želimo. Imale smo dosta i sreće. Nikad nas niko nije gurao, ali smo zato za sve morale da se namučimo.
Biljana – Svaki sportista se plaši povreda. Kad razmislim, dodjem do zaključka da sam se uvek povredjivala kada sam bila preumorna. Povreda kolena je najozbiljnija povreda koju sam imala. Treba puno da se radi na jačanju tih mišića, uz dva treninga dnevno, stvarno je teško izdržati još dodatni individualni rad na jačanju mišića. Samo da ne bude povreda, da smo žive i zdrave, sve ostalo će doći.
Kako provodite slobodno vreme?
Ivana i Biljana – Zajedno! Počele smo i da ličimo jedna na drugu…inače kao uopšte ne ličimo(smeh)! Odmaramo, odemo do grada kupimo nešto, vidimo se sa ljudima koji nisu iz sveta sporta. Odradimo trening, odemo na kafu, imamo naš kafić preko puta hale. Nadje se vremena za sve, ne opravdavamo kada neko kaže da nema vremena, sve je stvar organizacije.
Biljana – Sad je ona učila pa ja nisam znala šta ću sa sobom(smeh). Često pogledam šta ima novo na internetu, ispričam se sa ljudima koji su u medjuvremenu otišli iz Srbije, pročitam neku knjigu…
Šta vas zanima osim rukometa?
Biljana – Završila sam Hemijsku školu na Banovom brdu i upisala Fakultet za civilnu odbranu. Izabrala sam smer ekologiju, to me baš zanimalo, ali tada sam i otišla u Niš. Nije bilo ni moguće ni izvodljivo da dolazim i redovno polažem ispite, a da igram profesionalno rukomet u klubu kakav je Naisa.
Ivana – Završavam Sportsku gimnaziju. Četvrtu godinu polažem vanredno, imala sam neke ispite, a neki me očekuju u januaru. Teže sam ostavila za kraj (smeh). Posle toga bih upisala Megatrend.
Šta je rukomet dao, a šta uzeo?
Ivana – Život mi je uzeo(smeh). Šalim se, naravno. Nisam išla na ekskurzije, rekreativne, žurke, rodjendane, šta sam sve propustila, to je za priču… ali opet mnogo više mi je dao, šta sam sve videla, proputovala, koliko sam ljudi upoznala. Šire gledaš kad tako mlad prodješ i proživiš mnoge situacije. Definitivno više daje nego što uzima.
Neka anegdota koju prepričavate?
Biljana – Prepričavamo i dan danas situaciju kada smo igrali u Kikindi, to je bilo još dok je Nišavić bio trener. Krenula sam na šut i sećam se da nikad u životu nisam toliko zapela da dam gol. Ceca Ognjenović je utrčala na crtu i pogodila sam je tako u glavu da je pala i nije mogla da ustane. Nije znala šta je snašlo, ja joj prilazim, ona ustaje i vraćamo se trčeći u odbranu, a ona ponavlja „jesi normalna, mene da ubiješ, svog igrača, jesi normalna“(smeh)! Bilo je tih smešnih situacija kada smo u karantinu, kad se šunjamo da kupimo nešto, a da nas niko ne vidi! Sećam se i sa Mirom Jasić je bilo tih bisera tipa „pogubile ste se k’o guske u magli“ ili „šta stojiš tu k’o ovčica i blejiš“!
Ivana – Pukla mi je arkada kada smo igrali kadetske kvalifikacije za EP pa sam imala zavoj na oku i tako išla danima. U autobusu me svi zagledaju, gleda jedan deda, gleda i na kraju ne može da izdrži i pita „dete ko te to tukao“? Nije me niko tukao, ja samo igram rukomet!
Biljana – Baš tada smo igrale zajedno u ORK Beogradu, radile zajedno na treningu, jedna protiv druge. Šutnula je preko mene, a ruka joj je završila na mom oku! Pozelenelo mi sve oko oka i tako nas dve, obe izubijane, putujemo kući, a ljudi nas gledaju. Nije htela sama da izgleda plavo pa je i mene sredila(smeh)! Šou sa nama!
Samo vi nastavite svoj šou na terenu i van njega. Nastavite da širite tu pozitivnu energiju jer činite rukomet lepšim. Puno sreće u nastavku sezone.
