Table of Contents
Reprezentacija Srbije je na današnji dan 12. maja 2025. godine tu gde bi i trebalo da bude. Od 2008. godine „orlovi“ nisu propustili ni jedno Evropsko prvenstvo. Ljudi koji nisu skloni euforiji, a neki i beznadežno pesimistički nastrojeni prema svemu što se događa u srpskom rukometu i kada se pobeđuje, od jutros napominju da se ništa epohalno nije desilo. I nije. Urađen je minimum, nešto što se u prethodnih 18 godina podrazumevalo, a što je najčešće bio i maksimum srpskog nacionalnog tima. O tome svedoče samo dva plasmana u glavnu fazu takmičenja (medalja u Beogradu i „klot“ 1-5 skor na EHF EURO 2018). Da se nisu slavili uspesi u kvalifikacijama i baražima, kada bi se čemu uopšte radovali kada je u pitanju reprezentacija? Priča surova, ali istinita. Od Beograda 2012. na šest prvenstava samo tri pobede. Na svakom drugom po jedna. Poljska u Orhusu (2014.), Island u Splitu (2018.) i Ukrajina u Segedinu (2022.). Ko je kleo i novinare i sve ostale koji su pratili sva ta razočaranja uživo, nije dangubio.
CUPARINO
Imao je Vladimir Cupara dobrih partija u dresu reprezentacije u poslednjih sedam-osam godina koliko je tu, ali čini se nikada kao poluvreme protiv Italijana. Toliko odbranjenih zicera kreirali su možda i nedovoljno realističnu sliku o razlici u kvalitetu dva tima. Italijani neće ići nazad. To je mlada reprezentacija koja će rasti sa tri igrača preko 25 godina, pobeđivati velike u budućnosti i postati činjenica u svetskom rukometu. Bez ozbiljnog kluba u zemlji koji će animirati javnost 12 meseci godišnje, popuna će biti teška, verovatno će biti osuđeni na „drugi ešalon“ gde su trenutno i Srbija, Holandija i slične reprezentacije sa povremenim uskokom među najbolje, ali pravljenjem Akademije već su mnogo uradili, a dolaskom Boba Haninga igrači će biti uhlebljivani po nemačkim klubovima, što je put i recept. Sicherheit što bi se reklo na jeziku malog rukometnog Napolena iz Berlina.
No, vratimo se Cupari. Često pod pojačanim pritiskom javnosti, možda i nedovoljno cenjen kod kuće (a tržište nepogrešivo kazuje gde je kome mesto, pogotovo kod srpskih igrača koje ne prodaju rezultati reprezentacije), umeo je da pada i ustaje, a najbitnije da zadrži želju da u nacionalnom dresu opstane i bude silno motivisan. Vratilo mu se. Nema tog srpskog reprezentativca koji posle svakog januara nije bio „propran kroz tri vode“, to je žig koji nosi svaka generacija za sebe i zajedno. Tako će biti uvek i nikada ništa neće biti dovoljno. Ko se pomiri s tim, ko navuče taj pancir preko grudi i raščisti glavu kada je u pitanju i realnost, i mentalitet, i sve ono što okružuje naše živote i sport, taj će trajati.
ČUTURA – ODLIČAN 5
Ko se lača mati…a ne, nije to ta.
Ovo je više „u dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci“. Njegoševa. Dalibor Čutura je prihvatio uvek nezahvalnu ulogu V.D-a selektora. I na njegovom, i na primeru Ljube Obradovića 2018. godine, te „šok terapije“ su u srpskoj reprezentaciji prolazile dosta dobro ma šta mi mislili o našem mentalitetu. Igrači su ispoštovali, pre svega sebe, pa onda i njega, a on je dobio bitnu kvačicu u karijeri koja kazuje da je „approved“ i da je plejmejkersko znanje potkrepljeno svime onim što jednog trenera treba da krasi.
Izdvojio bih hrabrost. Izgurane su četiri utakmice, ali i urađeno dosta na promociji novih reprezentativaca. Šijan, Mitrović, Dodić, pamtiće se da su postali deo „familije“ za vakta Dalibora Čuture. Vremena se menjaju, neće baš svako da dere kolena po svaku cenu za državu, osetio je to i selektor i brzo se snašao. Reprezentaciji je neophodna sveža krv, mora se gledati na duže staze, Los Anđeles je za tri godine. To je i urađeno. Istina, Simo i Uroš nisu imali učinak iz nekih prošlih akcija, čemu sigurno doprinosi i nepostojeća minutaža u Skjernu i Tuluzu što će morati da reše već od leta, ali sve je to proces i iskustvo kroz koje moraju da prođu.
Što se tiče Čuture, mesto mu je pored Raula Gonzalesa. Ništa prirodnije u ovom trenutku ne postoji nego da budu najbliži saradnici.
Reprezentacija mora da nastavi svoj put. Već i šeširi pred žreb grupa govore da će biti paklen. Na današnJi dan, niko ne može da potpiše da je Srbija sa sigurnošću u TOP 12, ali to je slučaj za sve osim za par reprezentacija u Evropi. Ni da potpiše, ni da otpiše. To ne treba da brine. Ono što se mora desiti, to je da se ova reprezentacija nadogradi i trenerskim autoritetom „el komandantea“, i organizaciono, a da u godinama koje dolaze dobije i infuziju iz domaćih klubova koji bi trebalo da omasove podršku i interesovanje javnosti, ali i omoguće da nam najbolji ne skreću sa puta eksperimentišući sa svojim mladim karijerama. Los Anđeles mora da bude cilj svih ciljeva. Sve pre toga su prolazna vremena.
HVALA KRALJEVO, ’AJMO MALO DRUGI
Na veoma konstruktivnom sastanku predsednika UO RSS Božidara Đurkovića i gen-seka Ivana Milivojevića sa novinarima pre par nedelja u Beogradu, jedna od tema bila je i kako zainteresovati redakcije vodećih medija u Srbiji za utakmice reprezentaciju i uopšte rukomet. Konačnog rešenja nema dok se kolajne ne vrate oko vrata, ali ono što sigurno može i mora da se napravi, to je da se reprezentacija vrati u Beograd („dok ja odem do Kraljeva i nazad, mogu 32 vesti da se napišu o verenici Kristijana Ronalda i Jokićevim konjima“). U poslednjih 13 godina, muška reprezentacija je samo dve utakmice odigrala u prestonici – u oktobru 2014. sa Crnom Gorom u „Pioniru“ (6.000) i aprila 2019. godine u Areni protiv Hrvatske (8.000 – za tu utakmicu bilo je akreditovano 115 novinara). Ako dodamo i to da Lige šampiona nema u Beogradu od 2012. godine, onda je jasno zašto prosečnog sportskog novinara apsolutno ne zanima sport koji nikada u vrhunskoj varijanti nije imao priliku da gleda uživo. To je alarmantno, doduše, baterije alarma su se istrošile odavno. Mediji su u Beogradu. Rukometa u medijima nema. Tragovi, koliko se mora, po neki zaluđenik iz svake pete redakcije, pa pusti nešto. Ni jedan redovan podkast, ni jedna TV emisija, više tekstova o In memoriamima na godišnjem nivou nego o Super ligi i Ligi šampiona zajedno. I rukometna publika je u Beogradu. I više stotina ljudi iz Beograda je sinoć bilo u Kraljevu. Ideja da se oko prestonog grada obilazi kao „kiša oko Kragujevca“ je bila ništa drugo nego dokaz nemoći i praksa sa kojom mora da se prestane. Promenilo se vreme. Rukometa bez Beograda – nema. Vreme je da reprezentaciju vratimo u najveće beogradske dvorane. Kada mogu drugi, može i rukomet. Da je malo „bustujemo“ i u Čairu, tamo gde je rođena, a u kome je nema 6-7 godina (bilo je nekih korona mečeva sa Makedonijom). Treba tražiti novu energiju, animirati neke nove ljude. Hvala Kraljevo na gostoprimstvu, ali kada je nacionalni tim non stop tu, igra ceo ciklus na jednom mestu, onda se i broj praznih stolica povećava. A protiv Italijana ih je bilo poprilično. Ne možemo da napunimo halu sa 3.000 stolica? Ako reprezentacija igra tri puta godišnje u zemlji, svaki put mora da bude spektakl, a nikada obična utakmica.
JEDNA REČ – DECA
A dok dođemo do seniorskih reprezentacija mora mnogo da se uradi na onome od čega počinje. Deca. Kada bih morao da opišem šta je najbitnije u srpskom rukometu, šta je početak i kraj, to su ta četiri slova. Deca. Platforma za decu. Da popišemo sve i jedno dete, i jednog trenera, i jednu halu gde su napravljeni reprezentativci poslednjih 20 godina. Ide nam Evropsko prvenstvo za kadete u leto 2026. Zajednička liga na teritoriji cele Srbije za tu generaciju naredne sezone kao promo tool i dodatan vetar u leđa za mlade igrače. Svaki meč sa live-strimom, svaki sa kompletnom statistikom kao za Super ligu. Finale prenos na Areni, kao kadetska ženska košarka, ništa manje. Neka deca su došla, neka bi tek trebalo da nadođu. Momir Ilić je sa 21 godinom igrao drugu ligu, setite se, najveći srpski igrač u poslednjih 20 godina. Vreme radi za svakoga kome se pruži šansa. Maskota, karavani po školama, interaktivna mapa svih škola rukometa u Srbiji, da u tri klika roditelj nađe sve što ga interesuje o klubu iz komšiluka. Nacionalni trenažni centar. Srpski rukometni savet je zagrebao po nekim stvarima u skladu sa ograničenim resursima. Mnogo je pametovanja, znam. Deca su vam kao kanalizacija u Borči. Ne vidi se, ali prestane da smrdi posle nekog vremena. Krene i cveće da raste, lepo je, miriše, ali treba čekati. Znam, lakše je okretati kocke na trgu Republike. To se vidi, ali od toga budućnosti nema. Zato mi je i drago da čujem da za neke stvari ima i sluha, i volje. I samo napred.
Rukometna Srbija nema drugog izbora.
