Table of Contents
Nekadašnji srpski reprezentativac, igrač sa impresivnom biografijom pravljenom u dresovima Veclara, Flensburga, Hamburga, Meškova, Benfike, Vojvodine i Partizana, Petar Đorđić, proteklog leta završio je profesionalnu karijeru, a sada je bio gost Žike Bogdanovića u podcastu Balkan-Handball.com u kome je govorio na razne teme. Delove razgovora prenosimo, a ostatak možete pogledati OVDE:
„Koliko sam puta čuo: “Šta će njemu više, ne mora više da igra.” Koliko god da je čovek finansijski jak, to uopšte nema veze s tim. Jednostavno, ceo svoj život si posvetio tome, i u onim slobodnim danima ti si fokusiran na to. Koliko si u tome, shvatiš tek kada prestaneš. Bilo mi je lakše da prestanem kada sam povredio meniskus, gde mi je posle operacije doktor rekao da ne bi bilo loše da razmislim o tome, jer jedno vuče drugo. Teško je reći da čovek to planira. Pričao sam sa starijim sportistima koji su to sve prošli. Uvek sam verovao da će ti put pokazati gde da ideš. Možeš ti da planiraš, ali biće kako je zapisano. Nisam pogrešio – rekao je Petar.
KRAJ U PARTIZANU
- Uvek sam govorio, i drago mi je da sam sebe ispoštovao, da neću da dođem u situaciju da se mučim da igram rukomet — da ga igram samo da mi ne bi bilo dosadno. Uvek sam pričao da ću ga igrati dok je meni lepo i dok sam koristan. Tako je i bilo. Jako mi je drago što su ljudi u Partizanu razumeli moju odluku i da smo se razišli na lep način.
O ŠAPCU
- U Šapcu postoji velika rukometna kultura. Uvek je jedna strana puna na utakmicama Metaloplastike, iako se to ne vidi na lajv-strimu ARKUS lige. To je neverovatno — da se snima prazna tribina. To su detalji koji su nemogući u nekoj ozbiljnoj državi. Ljudi koji to ne znaju, treba da znaju da se u Šapcu rukomet jako prati. Da sam bio zdrav, možda bih i razmislio o završetku karijere u Metaloplastici. Ako sam nešto naučio, to je da smo mi takav narod: očekujemo puno od svakoga, a ne znamo neke stvari u pozadini. Ako ne mogu da pružim maksimum, onda to ne vodi ničemu. Mnogo velika očekivanja imamo generalno kao nacija — što je nekada i dobro, ali iza toga često doživljavamo velike krahove kada ne uspemo. Mnogo pritiska sami sebi stvaramo, bilo da su u pitanju igrači ili stručni štabovi. Na neki način, jeste to naš život, ali ne sme da pređe u to da se smatra ličnim.
PRITISAK
- Gde god da sam igrao — Flensburg, HSV, Benfica — ako si tamo, moraš da imaš to u sebi: da daješ sve od sebe, da se ne dovodi u pitanje da li si dao ili hoćeš da daš sve od sebe. Svako je znao svoju ulogu i zadatak. Kod nas, čovek koji ne igra dobro – “ti nećeš”; a ako igraš super – “najjači si na svetu”. Mora da postoji neki balans. Ne može da bude: danas si najbolji, sutra si najgori. Tako mora da se radi. To je, na kraju krajeva, samo sport. Sport je igra grešaka. Iz grešaka ćeš nešto i naučiti. Kasnimo za svetom, iza vremena smo. Flensburg, koji je deset puta skuplji od Štutgarta, odigra nerešeno — ali to nije smak sveta. Svako je dao sve od sebe i sutra će biti bolje. Nije to samo u sportu. Otkako živim u Srbiji, primetio sam da se svaki prvi neuspeh smatra smakom sveta. A možda baš taj neuspeh sutra može da ti donese tri uspeha — jer si nešto naučio.
O POČETKU
- Imao sam ludačku želju da budem rukometaš i za mene ništa drugo nije postojalo. Namerio sam da sa 17 godina igram Bundesligu i na kraju sam u tome i uspeo. Otac me je pustio, nije uticao ni na šta. Posle mi je govorio da je takav stav zauzeo da ne bih pregoreo. Sa 16 godina me je zvao Veclar dok sam bio u Grosvalštatu. Otac koji je branio za Veclar, ništa mi nije rekao, iako sam ga pitao: “To ćeš, sine, ti da odlučiš. Kako ti kažeš, tako će da bude.” Sada ga razumem, a da li je bilo lako da odem kod predsednika i trenera Grosvalštata sa 16 godina i kažem: “Ej, idem u Veclar” — nije. Bila je to moja odluka. Kakve god da su bile kroz karijeru, ja sam ih donosio.
NAJVAŽNIJE ZA KARIJERU
- Najvažnije za moju karijeru bile su četiri godine u Flensburgu. Rukomet kao rukomet, ali najviše sam naučio šta znači biti profesionalac — kako se ponašati, trenirati, šta je potrebno da bi bio ozbiljan. Saigrači su mi bili idoli: Lars Kristijansen, Knudsen, Mogensen. Kada sam došao tamo i video koliko taj Lars trenira i kad nema trening, koliko je posvećen, na koji način shvata rukomet — prvo sam bio šokiran. Shvatao sam rukomet ozbiljno, ali nisam shvatao šta sve moraš da radiš da bi došao do tog nivoa: ishrana, trening, kompletna organizacija života.
POMOĆ OD LJUBE VRANJEŠA
- Ljuba mi je mnogo pomogao — ne samo rukometno, već i mentalno. Da ne budem previše dobar, da pokažem zube, da se nametnem. Imao je miks balkanskog i skandinavskog trenera. Bio je dobar psiholog. Imali smo neverovatnu ekipu. Van terena smo ga gledali kao druga, a na terenu je bio šef.
Petar je govorio i od osvajanju EHF Lige Evrope sa Benfikom, reprezentaciji Srbije, svojim saigračima iz reprezentacije i mnogim drugim stvarima.
