„Vojnici! Junaci!…“ te reči majora Gavrilovića ne pripadaju sportu, pripadaju jednoj ideji, da postoje trenuci kada se čovek ne meri rečima, nego delima i karakterom.
Sinoć u Herningu Srbija nije igrala samo utakmicu. Srbija je branila svoj sport i svoju otadžbinu.
U našoj istoriji postojali su mnogi trenuci kada je brojčano jača, moćnija sila stajala pred nama, uverena u svoju nadmoć i sigurna u pobedu. Nije uvek sve u brojevima, snazi i sili. Postoji nešto i u karakteru, posebno u sportu, a pogotovo u rukometu. U svakoj borbi, onaj koji je spreman da „pogine“ — pobeđuje.
Tako, predanje kaže, bilo je i tog oktobarskog jutra, kada major Gavrilović, na braniku otadžbine, nije svojim vojnicima dao lažnu nadu, nego im je oduzeo strah. Nije ih hrabrio lažnim obećanjima, nego ih je oslobodio. Kada je završio, znalo se šta se mora učiniti.
U tom nekom Herningu, daleko od Beograda, na braniku otadžbine, na liniji srpskog fronta — u svlačionici, u dresovima umesto uniformi — pojavio se neki novi Major Gavrilović. Čovek koji je svojoj ekipi dao dodatnu energiju još jedan put, kada je to njegovoj ekipi bilo možda i najpotrebnije. Major Radulović.
Nijedna borba ne počne onako kako je zamisliš, onako kako tebi odgovara — ipak je Nemačka ogromna rukometna sila. U Nemačkoj je registrovano oko 750.000 rukometašica i rukometaša, imaju oko 4.000 klubova, nekoliko hiljada rukometnih dvorana i ligu vrednu 100+ miliona evra.
Rezultat je 13:17 na poluvremenu — za brojčano moćniju, finansijski jaču nemačku mašinu. Niko od nas navijača ništa ne bi zamerio nijednom našem reprezentativcu i da su izgubili, jer su se borili kao junaci. Ali ti naši junaci odabrali su drugačiji put.
Rukomet ne igra statistika, ne igraju brojevi — igra srce. Igra ljubav prema otadžbini i grbu.
U rukometu junaci pobeđuju i čuda su moguća.
Pobedio je samokritični Milosavljev, koji nije dao ni milimetar svog gola; Maršenić, koji drži po trojicu u rukama i u odbrani i u napadu; Pešmalbek, koji je bio svuda i uvek na pravom mestu, sa 110% na reaktoru i indeksom uspešnosti od +708, braća Ilić koji će sa osmehom izludeti i najbolje, Kukić svojom dominacijom; Dodić koji je shvatio da mora da bude vođa na terenu, Kojadinović koji je od svakog milimetra napravio metar, Vorkapić, koji je od mladog i nesigurnog postao nezamenljiv, a Đukić, taj čovek koji ima srce za trojicu, koji otima loptu najvećem, a najboljem na golu podari par novih sedih u trenutku kada 84 miliona Nemaca doživljava treći nervni slom u 4K.
Nemam šta pametno da kažem, da dodam ili posavetujem ove naše rukometne junake, ove naše nove rukometne heroje. Dobijeni rat se, nažalost, ne dobija jednom dobijenom bitkom, ali bez obzira na sve od srca vam hvala na iskri koja je ponovo zapalila naš srpski rukomet. Neka nam gori još dugo.
Verujem i iskreno se nadam da ćete ga zapaliti u svakom selu u Srbiji i da će se već prvim prolećem oriti školskim dvorištima: „Đukić!“, dok neki novi sedmogodišnji rukometaš baca „kokicu“ iz kontre na svom prvom rukometnom treningu.
