Da svako u profesionalnoj karijeri ima svoj put nije neka novost. Uspeh se nekada ne meri samo trofejima, već i istrajnošću, kontinuitetom, disciplinom i svime onome što vas na kraju balade dovede do mesta na koje ste želeli da dođete. Jedan od najboljih golmana sezone u Bundesligi, peti po broju odbrana, povremeni hrvatski reprezentativac i član Ajzenaha, Matija Špikić, u podcastu Balkan-Handball.com, govorio je o svojoj karijeri koja ga je preko Varaždina, pa Švedske, Grčke i Norveške, dovela na mala vrata Bundeslige u leto 2023. godine, koja je širom otvorio i postao ime o kome se priča.
Ajzenah, klub sa jednim od najmanjih budžeta u ligi, uvek je viđen u zoni ispadanja…
- Pre sezone su govorili, kao i svake do sada, da je Ajzenah najlošiji, da će ispasti, da smo po budžetu vrlo moguće najslabiji. Ni sami nismo znali koliko možemo. Ostali smo bez Grgića, Mengona, praktično cela bekovska linija se promenila, došao je i novi trener. Pobeđivali smo kod kuće, a u gostima smo tek sada uzeli bodove u poslednja dva kola. Naš prvi cilj je ispunjen, tu smo na sredini tabele. Probaćemo da stisnemo, možda možemo i do desetog mesta. Sezona je dobra, ekipa se dobro razvila.
O kakvom se klubu radi?
- Poseban klub. Svi žive za rukomet. U regiji nema drugog sporta, fudbala, košarke ili hokeja. Svi su ludi za rukometom. Svi jedva čekaju utakmicu, ceo dan je fešta u dvorani, pivo, kobasice, atmosfera je jedna od boljih u ligi. Klub ima jako dugu tradiciju.
Podsticajna sredina…
- Klima je dobra, svi žele da napreduju. U ponedeljak ujutru je 10 igrača bilo na individualnom treningu posle povratka iz Kila. To dosta govori. Svi težimo istom cilju, da pravimo bolje rezultate.
Čuvar mreže Ajzenaha je i Silvio Hajnefeter, legendarni ekscentrični lik…
- Pričali su mi ljudi „pazi se, dolazi ti Hajnefeter“, ali moje iskustvo je drugačije. Pomaže mi dosta. Razumemo se, zna i on da nije najmlađi. Nekada znam da budem nervozan, uvek da savet, „smiri se, dobro je, opusti se“. To mi prija. Dosta analizira protivnike, gde ko šutira, sa savetima mi je puno pomogao. Čovek igra 20 godina Bundesligu, mora da bude konstantan. Van terena je dobar za ekipu, zezanje, samo pohvale na njegov račun.
Da li nekada osvestiš u kakvom se društvu nalaziš, protiv koga igraš, ili u profesionalnom sportu nema vremena za takve momente…
- Stvarno, nekad, evo sada protiv Kila. Tamo su Vargas, Volf, Duvnjak… gledaš ih godinama u finalima, a sada se nadigravaš sa njima, čak si i bolji. Nekada malo zastaneš, razmisliš koliko si daleko došao, ali već u petak je sledeća utakmica, treba se prešaltati. Prve godine mi je bilo najteže, sećam se Berlina, Gidsel, Milosavljev, ekipa sjajna, ponese te i pojede atmosfera. Kada igraš duže, svake nedelje viđaš te igrače, shvatiš da su ljudi od krvi i mesa, da mogu da imaju loš dan i da možeš sa njima da igraš. Nekada je lepo stati i razmisliti otkud si došao, dokle si došao…
Omiljeni golman?
- Volfa bih izdvojio. Kada ga vidiš uživo, pojava je. Fizički dominantan, ima tehniku, znanje, u pravim momentima je odličan. Osim njega, Simić — prošla sezona fenomenalna, Milosavljev ove sezone „brani kao lud“, Mostl, koji je sličan meni.
Često si kroz karijere slušao verovatno priče o centimetrima, gabaritima koje golman mora imati. Pokazao si da može i znanjem…
- Slušao sam stalno: „mali si, moraš da dobiješ na kilaži“, uvek je bilo takvih kometara. Nekada i sam uđeš u taj film, ali to ničemu ne vodi. Radim na glavi, čitanju, percepciji igre. Možda veći golmani ne razmišljaju toliko o igri. Po meni, glava je najbitnija. Moraš imati neke fizičke sposobnosti, brzinu, eksplozivnost, ali čitanje igre i postavljanje — to je najbitnije.
Šta je sve potrebno raditi i van rukometa kako bi sebe doveo na vrhunski nivo…
- Puno toga, ne znam šta nisam radio, mogu dugo da pričam o tome. Bilo je puno trenera sa kojima sam radio individualno, pogotovo na početku, na tehnici. Kasnije učiš da razmišljaš, čitaš igru, analiziraš video, ulaziš u glavu igrača, pokušavaš da razmišljaš kao oni, vizuelizacija igre, da se spremiš za neke situacije pre utakmice, da tokom utakmice ne razmišljaš previše. Tu je i meditacija, radim dosta na neuroatletici, vežbe za glavu, reakciju, dosta radim sa svetlima za reakciju. Tu su i knjige o vrhunskim sportistima, psihološke knjige, podkaste slušam. Ko ti je o okruženju. Ako si disciplinovan u životu, biće i bolja disciplina na terenu. Ulažem u to, imam osećaj da je premalo, ali trudim se da se posvetim što više mogu. Rukomet mi je strast i zabava. Pokušavaš da izvučeš najbolje iz svega toga.
Ko je najbolja ekipa u Bundesligi?
- Magdeburg je najbolja i najkonstantnija ekipa. Vanzemaljci, kao stroj, kad krenu Gisli, Klar, ali igraju i odbranu, imaju vrhunske golmane. Svetska ekipa, verovatno najbolja na svetu, tu je uz njih Berlin. Igraju brže, ali Magdeburg je stabilniji kroz celu sezonu i ima bolju odbranu. Zasluženo dve najbolje ekipe, a tu je posle Flensburg koji je napadački brutalan, ali malo sa problemom u odbrani. Imaju vrhunske golmane, ali ne mogu da odbrane ako se ne igra odbrana. Gumersbah igra fantastičnu sezonu, u seriji je pobeda, Kuzmanović brani vrhunski u ovom drugom delu. Stabilni su, čvrsti, Kil je nekonstantan. Kod kuće pobede Magdeburg, pa izgube od Štutgarta šest razlike, od nas spasu bod, a Flensburg dobiju lagano dva puta u roku od nedelju dana. Nikad ne znaš, ne znam koji je problem.
Nisi bio projektovan, ni prepoznat kao neko ko će praviti velike stvari. Iz Hrvatske si otišao kao golman Varaždina, krenuo u Švedsku, pa u Grčku. Na kraju, došlo je sve na naplatu sa 27 kada je stigao poziv iz Bundeslige…
- Put je bio trnovit. Nisam sigurno zamišljao da idem u Švedsku, pa Grčku, Norvešku i opet Švedsku do Bundeslige, ali u tim trenucima su se tako otvarale karte i prilike. Gledao sam da idem tamo gde će biti najbolje za razvoj. Bilo je sumnje, teških godina, pitanja šta meni ovo treba, mogu da idem kući da nađem posao (završio fakultet – informatiku), ali sam nastavio da radim, napredujem. Otvorila se prilika za Ajzenah, trebalo je imati i sreće, ali biti i spreman pa priliku iskoristiti. Drago mi je da sam prošao sve to, sada bolje cenim kada mi je dobro, kada znam kakva je druga strana.
Na tom putu otac je bio velika podrška. Pratio te je od malih dana, kampova, utakmica…
- Bez njega ne bih bio tu gde jesam. Nenormalno je puno energije uložio u to, bio podrška, gleda i sada svaku utakmicu, živcira se i previše, ali bio je i jeste velika podrška uz mamu, brata, suprugu…
Kao treći golman uz Kuzmanovića i Pešića bio si deo hrvatske rukometne bajke kod kuće – osvajanja svetskog srebra na SP 2025.
- Zahvalan sam što sam bio deo toga i što sam doživeo to iz prve ruke. Prelepo iskustvo, imam tu srebrnu svetsku medalju kod kuće. Nadam se da vrata reprezentacije nisu zatvorena, tu sam, na visokom nivou, mogu da pomognem. Ako me budu zvali, naravno da ću se odazvati. Kuzmanović je vrhunski golman, talenat, isto kao i Mandić. Imamo vrhunski duo.
Cilj – ostati u Nemačkoj…
- Ugovor imam do 2028. Cilj je ostati u Nemačkoj, i sledeći ugovor, pet-šest godina. Za sada mi je fantastično, ne razmišljam ni o promeni, ni o bilo čemu – jasan je 30-godišnji golman iz Ludbrega.
CEO PODCAST POGLEDAJTE NA NAŠEM YOUTUBE KANALU
