Videlo je „ukleto mesto“ u svetskom rukometu, ta Vesprem Arena u kojoj 20 godina jedno razočaranje smenjuje drugo, mnoge poraze koji su jako boleli, a ovaj od Srba 17. maja 2026 biće ugraviran kao najsvežija rana i sigurno jedna od najdubljih! Nije lako večeras biti u koži rukometne nacije koja je u ovom veku uložila, paušalno rečeno „150 puta više novca“ od Srbije, ali i doživela da posle 12 godina propusti jedno veliko takmičenje!
Da postoji lakši način da se završi dvomeč za koji se znalo da će biti derbi svih baraž derbija, sigurno da postoji. Da postoji lepši….ne postoji. I ko zna kome je sve večeras srce preskakalo od Preševa do Kanjiže, ko je merio pritisak, ko je gutao tablete za smirenje, sve je to vetar u leđa, nevidljiva podrška, jedan talas koji je išao čak do obala Balatona. Podrška nije imala granice.
Da bi se Mađari udarili u zube moralo je ovako. Na čuvenu frekvenciju Vesprem Arene odavno priznatu širom sveta odgovoriti sa 5.000 ljudi u crvenim majicama i parolom „Svi za Niš“. Na njihovih 25 navijača u Nišu odgovoriti sa 250 iza zaštitne mreže u Vespremu koji će 60 minuta biti portal kome će momci u belim dresovima slati poruke, poljupce, udarce u grudi…jako važan momenat u trenucima kada se drmalo, kada se ljuljalo. Na Ćemu Raula. Na čarter letom za Niš – istom merom. U moru reprezentacija koje mogu da pobede i izgube od svakoga, gde pliva i Srbija, Mađarska je ozbiljna riba koja je gutala ovu manju komšijsku više puta. Neće više.
Posle svega, najveći heroji i najveći tragičari su igrači. Pre tri i po meseca na kolenima, sada na led ekranima i u suzama radosnicama. To je sport. Magnet za svakojaki svet, teorije zavere, priče o nedostatku mentaliteta, odnosa prema dresu i slične trakalice.
View this post on Instagram
U poslednjih pet godina padale su Francuska, Nemačka, Slovenija, Norveška, sada i Mađarska…
Nije red u trenucima slavlja stepenovati učinke, ali neka imena ispadaju sama iz tastature. Prvo, Dragan Pešmalbek. Rukometni savez Srbije bi trebalo da ovog momka predloži za neko visoko nacionalno priznanje u oblasti sporta. To što je otkrio svoj srpski identitet u trećoj deceniji života i način na koji ga je prigrlio, u krajnjoj liniji kako ga brani, to je priča koja tera suze na oči. Majstore, svaka čast. Svi koji su pre 7-8 godina pričali s njim na tu temu, očekivali su da dobiju igrača. Dobili smo i igračinu, i čoveka. Tačka.
Bronzana veza Dodić – Kos, Miloš koji posle godinu i po dana slobodnog pada u karijeri opet igra rukomet, opet gori za loptom. Obrisi te reprezentacije koja će tek biti u piku u neko vreme ako bude kontinuiteta i pameti, a jedno drugo podrazumeva.
I svi ostali. Svi. Dejan Milosavljev kao srpski world-class. Vidi mu se na licu, u gestikulaciji, želja da ovo izvuče po svaku cenu, da je vreme, da će strašna karijera ostati nepotpuna ako reprezentacija ostane na ovom nivou. Miki Marsenić, Vanja Ilić i Darko Đukić, prvi među jednakima, onako kako treba kada si najiskusniji, i hrabro, i glasno.
Kada se svetlo bude upalilo posle lude noći otkrićemo gde smo sada. Tu smo negde, na početku! Ono što je ostavljeno protiv Austrijanaca u januaru vraćeno je u maju. Raul Gonzales je dobio šest meseci u kojima je mogao da nauči što šta o svojim igračima, o tome kako se pada i ustaje, ali i zemlji u kojoj se odlučio da živi.
Sve će mu to pomoći da trasira put ka Los Anđelesu. Sve ovo nam govori da nije daleko, ni nemoguće. U toj priči je 15 reprezentacija. Imaće dovoljno vremena da gleda, skenira, filtrira, sada kada je onaj deo Srbije koji je večeras bio spreman da zatrpava komentarima tipa „gde nam dovedoste ovu prevaru od trenera“, zaćutao na neko vreme. Kritika uvek treba da postoji pogotovo u društvu u kome smo, ali dolazak Raula Gonzalesa u srpski rukomet je najbolji i redak primer meritokratije koju inače ne živimo.
Muk u Vespremu i nevidljive tastature.
Srećno svima dugo i toplo leto!
